Već od detinjstva i dečije igre se dele rodne uloge. Igračkama (lutkice i krpice za curice; vozila, tehnika i oružje za dečke), ali i igrama. Jedni u amanet dobiju nasilne ratne igre, drugi dosadne čajanke. Jedni grupne sportove s loptom, drugi ritmičku gimnastiku, lastiš, hulahop. To se podrazumeva kao pantalone i kao suknja. Kosmička nameštaljka je još i gora kako vreme prolazi: u odrasloj dobi jednima je igra dozvoljena (iako ne nužno poželjna), a drugima ne jer uvek ima nešto pametnije i korisnije da se radi po kući i oko kuće. Naravno, oduvek postoje žene koje igraju najrazličitije muške igre, i kao takve nisu prihvaćene ni kod žena, a ni u muškom društvu, ma kako se to činilo čudnim.

Upravo o “muškim igrama” i muškarcima koji (se) igraju govori dokumentarni film-esej Matjaža Ivanišina „Playing Men“, odnosno njegova prva polovina. Od homoerotike rvanja nauljenih muškaraca negde duboko u Anadoliji, čime Ivanišin i otvara film, preko komične intervencije u vidu afričkog sveštenika na Siciliji koji objašnjava suštinu lokalnog “sporta” da se o praznicima sa vrha brda zakotrlja kolut sira nizbrdo, pa gde završi (anegdote o telesnim povredama i materijalnoj šteti se podrazumevaju), balkanske klasike za merenje snage poznate kao kamena s ramena, pa sve do slovensko-italijanske “morre”, odnosno dalmatinske šijavice, strateške igre sa vikanjem i mlataranjem rukama u kojoj je cilj zbuniti i savladati protivnika. 

Ivanišin prilagođava svoj stil potrebama različitih “sportova”, kombinirajući kraće i duže kadrove, statičnu i pokretnu kameru, te snimanje iz blizine i iz daljine, ostvarujući maksimalne željene efekte napetosti, komike ili apsurda, šta god se tražilo u datoj situaciji. Naravno, mogao je u istom stilu nastaviti u nedogled, u priču ubaciti picigin (jedan od najapsurdnijih “sportova” na svetu po rečima komičara i putopisca Michaela Palina) ili kakvu drugu igru za odrasle muškarce, pa možda i napustiti okruženje Mediterana i inspiraciju potražiti negde drugde, ali pitanje je gde bi onda povukao liniju i izvukao zaključak. Umesto toga, Ivanišin se i sam pojavljuje u kadru igrajući ulogu umetnika u krizi koji je naišao na nesavladivu prepreku. Dovoljno je karakteristična pojava da bi uspeo izvući taj intermezzo u sredini filma koji tako “igra” pad u tempu koji se zna podvući bilo kao greška ili kao svesna kalkulacija.

Možemo verovati u istinitost njegovih iskaza ili ne, ali on je našao rešenje za drugu polovinu filma. Jedan trenutak u vremenu i jedan nimalo nasumično odabran sport. Sa promenom tona u filmu dolazi i promena stila: Ivanišin ostaje u kadru, gde mu se pridružuje prijatelj glumac Peter Musevski, lokacija se seli na teniske terene u Mariboru, a trenutak u vremenu kojeg se njih dvojica prisećaju je trijumf Gorana Ivaniševića na Wimbledonu. Novosnimljene scene Ivanišin postavlja u kontrapunkt sa arhivskim materijalom sportskog prenosa i trijumfalnog dočeka Ivaniševića u Splitu, a kao vezivno tkivo služi country-western i filmski standard, pesma „My Rifle, My Pony and Me“ koju u filmu „Rio Bravo“ Howarda Hawksa pevaju Dean Martin i Ricky Nelson, a ovde to čine Ivanišin i Musevski.

Ništa tu nije slučajno odabrano, počevši od konvencionalnog sporta. Tenis možda u rečniku sportskih novinara ima epitet belog (odnosno profinjenog) sporta i možda je jedan od prvih koji je otvorio svoja vrata za takmičenje žena (čak i skupa s muškarcima kroz miks-dublove), ali o jednakosti između polova (prvo u zaradama, pa onda i u svemu ostalom) teško da može biti govora. Dakle, igra je muška. Još više od toga, ona se percipira kao viteška, a po konceptu jedan na jedan savršeno oponaša muške obrasce ponašanja od viteških turnira do revolveraških obračuna. Još jedna poveznica sa westernom je sam Ivanišević te 2001. godine na Wimbledonu jer je došao kao kompletni autsajder (Srđan Karanović i Rajko Grlić citirali su nepoznatog autora kroz sentencu “U boksu i u westernu autsajderi su uvek favoriti” u legendarnoj seriji „Grlom u jagode“), sam stao pred „barabe“ i izašao kao pobednik, pa se i izbor pesme koju će Ivanišin i Musevski zapevati čini jedinim mogućim.

Ništa nije slučajno odabrano (SCREENSHOT: Playing Men)

Konačno, u tim famoznim prenosima meča i dočeka krije se i jedan truizam, te razlog zašto „Playing Men“ kao film u potpunosti funkcionira. Naime, i oni su jedna velika igra, i to za svakog od nas prosto drugačija. Za Ivaniševića smo tog dana navijali bilo zbog toga što smo ga doživeli kao “našeg”, bilo u hrvatskom, bilo u (eks)jugoslavenskom kontekstu, bilo u kontekstu kosmičke pravde i western-mitologije jer je ispravno navijati za autsajdera, stotinu i nekog na ATP listi, protiv favorita. Nadalje, imamo igru uloga: Ivanišević je na terenu upravo igrao ulogu te prave muškarčine, western-revolveraša, da bi prilikom dočeka prešao na dvostruku ulogu sportske zvezde i lokalnog dečka onda kada je skočio direktno s rive u more. Australski teniser je, nesvesno, u našem “filmu” odigrao ulogu negativca. Publika na dočeku je malo statirala, malo igrala patriotske igre (određeni sportski uspesi su ipak bili sveži, a sami po sebi su pogodni za podizanje nacionalnog naboja), a malo je igrala i ulogu razularene mase koju je teško kontrolirati.

Šta se dalje događalo na planu tenisa, sporta, Ivaniševića i nacionalno-regionalnog ponosa – znamo, ali to više nije ni tako bitno. Važno je da sve u životu možemo posmatrati kao igru, i to često isključivo mušku.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/Playing Men