IVO SANADER: Halo, Milo! Pa šta radiš, kompanjonu stari?

MILO ĐUKANOVIĆ: Evo ništa.

SANADER: Kako ništa? Pa nisi ti Crnogorac iz vica. Ti si poslovan čovjek...

ĐUKANOVIĆ: Čemu se to smiješ, jadan?

SANADER: Pa najsmješnijem od svih viceva.

ĐUKANOVIĆ: Ispričaj ga, pa da se i ja smijem.

SANADER: Upravo sam ti ga ispričao: Crnogorac, a poslovni čovjek – gdje ćeš većeg vica?!

Ivo Sanader

ĐUKANOVIĆ: Nijesam fascinovan. Valjda zato što mi ga priča Dalmatinac, a poslovni čovjek. Bolje bi ti bilo da si Dalmatinac iz vica, da śediš na rivi, gledaš u more i ne činiš ništa. Barem ne bi bio tamo đe si sada, avetinjo.

SANADER: Čini mi se da se ne veseliš što sam ti se javio?

ĐUKANOVIĆ: A đe ću se veselit kad me neko zove iz zatvora?!

SANADER: Ma nisam u zatvoru. Doma sam. Žena i kćerka otišle kod druge kćeri u New York, a ja ostao sâm u ovoj kućerini, pa evo zovem stare prijatelje da vidim šta rade. 

ĐUKANOVIĆ: Rekoh ti da ne radim ništa. Śedim u hotelu „Crna Gora“.

SANADER: A poslovi?

ĐUKANOVIĆ: Znaju đe sam.

SANADER: A ti ništa? Samo sjediš? E, da je veliki hrvatski pjesnik Mak Dizdar znao za tebe, ne bi napisao „Kamenog spavača“ nego „Kamenog śedača“. To bi na crnogorskom išlo ovako: „Davno sam ti śeo. I dugo ti mi je śedati.“

ĐUKANOVIĆ: Nemoj ti da manipulišeš književnošću. Koliko se ja śećam, to je u originalu išlo: „Davno ti sam legao. I dugo ti mi je ležati.“ Taman ko da je pisano za tebe. Ne bi ti je Njegoš bolje sročio.

Milo Đukanović

SANADER: Ti se to naslađuješ? A šta ako i ti odležiš?

ĐUKANOVIĆ: Nema šanse. Ja sam svoje sa Italijanima riješio još u januaru. Čist ka suza, slobodan ka tica. A ti izvoli pa riješi svoje sa Austrijancima, Mađarima, Kajmanima, samo mene ne petljaj.

SANADER: Pa ne misliš valjda...

ĐUKANOVIĆ: Ne mislim ništa, no ti lijepo kažem. A sad je vrijeme da se pozdravimo. Srećna ti Nova!

SANADER: Ali, Milo...

ĐUKANOVIĆ: Izvini, druže, ali ti znaš da je vrijeme novac. Ako moj „Breguet Tourbillon“, vrijedan 106.076 eura, kaže da je vrijeme, onda je vrijeme. A ako je vrijeme, onda je i novac. Pa ja više ne bih da gubim vrijeme...

SANADER: Kažeš „Breguet“? Nije loše, nije loše. To vrijeme stvarno vrijedi novaca... Pa uživaj u vremenu, Milo, evo zvoni mi drugi mobitel. Halo?

JANEZ JANŠA: Ćao, Ivo! Jesi doma?

SANADER: Jesam, stari druže. Evo baš sam se čuo s Milom... Bogati, sve sami bivši premijeri.

JANŠA: Ja sam možda i budući.

SANADER: Kako kad si izgubio izbore?

JANŠA: To ćemo još vidjeti. Meni je važno da sam dobio na sudu.

SANADER: Šta si dobio?

JANŠA: 21.500 eura za džeparac. Od Finaca i od našeg komesara policije koji su tvrdili da sam dobio mito od „Patrije“

SANADER: A o kolikoj svoti se radilo?

Janez Janša

JANŠA: Nešto više od 21 milijun eura.

SANADER: Pa čemu se onda raduješ?

JANŠA: Odšteti.

SANADER: Kako se, glupsone jedan, možeš radovat što si umjesto 21 milijuna uzeo 21 tisuću?!

JANŠA: Ja sam, za razliku od tebe, slobodan čovjek. I imam dovoljno novaca da ne moram žicati penziju u parlamentu.

SANADER: A ako te stisnu zbog onog šverca oružjem? Nećeš imat ni za advokata...

JANŠA: Oprosti, Ivo, zvoni mi fiksni. Hajde ćao! Halo, s kim imam čast?

HASHIM THAÇI: Hashim je, iz Prištine. Evo samo zovem da ti čestitam najveći katolički praznik Uskrs.

JANŠA: Hvala ti, Hashime, ali nije sad Uskrs nego Božić.

THAÇI: Nema veze, ja ti čestitam i Uskrs i taj, kako se kaže, Božić i Novu godinu i sve što slaviš.

JANŠA: Hvala još jednom, ali ti bi morao znati razliku između Božića i Uskrsa, da ne napraviš grešku kad čestitaš Obami...

THAÇI: Tu nema greške, Janez. Obama je musliman, šta ima njemu da čestitam Uskrs?!

JANŠA: Božić, Hashime, Božić.

Hashim Thaçi

THAÇI: Izvini, Janez, nemam vremena za vjeronauk. Zvoni mi crveni mobitel. Alo...

VUK JEREMIĆ: Ćao, ovde Vule. Samo da ti kažem da se ceo svet smeje što si katolicima na Kosovu i Metohiji čestito Vaskrs umesto Božića. I da te zamolim da više ne brukaš Srbiju.

THAÇI: Ne brukam ja nikakvu Srbiju! Ja ako brukam, onda brukam Republiku Kosovo.

JEREMIĆ: Kosovo je još uvek Srbija i zato pazi šta govoriš! Sad ima načina da ti stanem na kraj.

THAÇI: Kakvog ti načina imaš? Da letiš po Antarktiku, još samo tamo nisi bio, i da ih moliš da ne priznaju Kosovo? To je sve što znaš da radiš.

JEREMIĆ: Videćeš ti šta ja znam. Ako nisi čuo, meni su Rusi poverili predsedničko mesto u Crnomorskoj inicijativi.

THAÇI: Šta si to, umjesto Crne Gore dobio Crno more?

JEREMIĆ: Samo se ti zevzeči. Ja sam sad jak ko Putin. Čoveče, dobio sam zadatak da izgradim autoput oko Crnog mora. Znaš li ti šta to znači?

THAÇI: To znači da će ovi tvoji Srbi s Kosova imati gdje da se vozaju traktorima. I da postavljaju balvane.

JEREMIĆ: Znaš šta, sunce ti je... Ej, javiću ti se kasnije, cenim da me zove Boris... Ćao, šefe, šta se radi?

BORIS TADIĆ: Ma ništa. Uvek isti gnjavatori.

JEREMIĆ: Ona Merkelica?

TADIĆ: Ma jok. Onaj mesečar Dodik.

JEREMIĆ: Šta mu je sad?

Vuk Jeremić

TADIĆ: Ma smara me, čoveče, sa svojim fiksacijama. Sad je utripovo da će ovima u Sarajevu da vadi mast sa zakonskim predlogom da se osudi svako negiranje turskog genocida nad Jermencima. Možeš ti to da zamisliš?

JEREMIĆ: Pa šta fali predlogu?

TADIĆ: Ne fali ništa, al zašto mene smara sa svojim teranjem inata. Zove po deset puta na dan... E izem ti, evo ga opet. Izvini, Vule... Šta je, Milorade, šta je sad? Kakve si sad probleme našo?

MILORAD DODIK: Nisu problemi, već lijepe vijesti. Evo neko hoće da te čuje. Izvoli, Dragi!

DRAGAN ČOVIĆ: Dobar dan, Dragan Čović ovdje.

TADIĆ: Izvoli, Dragane.

ČOVIĆ: Evo da vam kažem da smo se dogovorili oko formiranja Vijeća ministara. Miki mi je puno pomogao da slomimo onog Lagumdžiju.

TADIĆ: Šta ste uradili čoveku?

ČOVIĆ: Duga priča. Uglavnom, pristao je da naš čovjek, Vjekoslav Bevanda, bude mandatar.

TADIĆ: I šta ćete sad?

ČOVIĆ: Kako šta? Pa da formiramo Vladu, da vladamo.

TADIĆ: Ko da niste godinu dana vladali bez Vlade.

Milorad Dodik i Boris Tadić

ČOVIĆ: Uf, dobro kažete. Miki, pita Boris šta će nam Vlada ako smo cijelu godinu vladali i bez nje...

DODIK: Daj ga meni. Borise, nazovem te za pet minuta, pa ti sve objasnim, evo zvoni mi predsjednički fiksni. Ajde, čujemo se! Alo... Pa šta ima, Zlatko?

ZLATKO LAGUMDŽIJA: Što si ti najednom tako srdačan?

DODIK: Pa moram da budem. Tako nalaže etikecija. Sa svakim ministrom spoljnih poslova treba da se bude ljubazan, pa tako i sa tobom. Nadam se da će se naša bilateralna saradnja odvijati na opšte zadovoljstvo naših dviju država.

LAGUMDŽIJA: Kojih dviju država?

DODIK: Republike Srpske i te vaše Bosne i Hercegovine. Sad kad imate Vladu, od tebe kao ministra spoljnih poslova očekujem da odmah po Novoj godini imenuješ ambasadora u Banja Luci.

LAGUMDŽIJA: Znaš šta, Milorade?

DODIK: Šta?

LAGUMDŽIJA: E, saznat ćeš... Samo da se javim na mobilni. Halo?

NIKOLA GRUEVSKI: Alo, Gruevski ovde, iz Skopja. Je li to novi ministar spoljnih poslova?

LAGUMDŽIJA: I ti si našo da me zavitlavaš što nisam premijer, je li?

Zlatko Lagumdžija

GRUEVSKI: Mogu ja i sa premijerom da se dogovorim ako treba...

LAGUMDŽIJA: Šta imaš da se dogovaraš?

GRUEVSKI: Pa oko kulturne saradnje. Znaš, mi smo otvorili ovaj Trg Makedonija sa ovim lepim monumentalnim spomenicima. Sve to lepo izgleda, samo što nema puno turista.

LAGUMDŽIJA: A šta si ti očekivo – navalu iz Grčke?

GRUEVSKI: Nemoj da psuješ, Zlatko! Očekivo sam turiste iz svih zemalja gde je vladao Aleksandar Makedonski.

LAGUMDŽIJA: Koliko znam, nije vladao u Bosni, pa ne mogu da ti odavde šaljem turiste. Žao mi je.

GRUEVSKI: Ne treba ti da mi šalješ turiste. Hteo sam da se dogovorimo da mi pošalješ majstora Kusturicu čim završi taj Kamengrad, da dođe malo u Skopje. Sećaš se, on je ovde snimao „Dom za vešanje“, pa sam mislio...

LAGUMDŽIJA: Da vam podigne vješala na Trgu Makedonija?

GRUEVSKI: Ma ne, ma ne... On je sposoban, vešt čovek, pa sam mislio kad bi došo kod nas u Šutku da izgradi Cigangrad, da privuče turiste.

LAGUMDŽIJA: Molim te da ne koristiš politički nekorektne termine. Kakav Cigangrad?! Valjda Romgrad. I šta ima da gradi kad je već sagrađeno?! Nije valjda bio potres.

GRUEVSKI: Ćuti, jezik pregrizo! Cigangrad, Romgrad, šta bilo, meni svejedno. Samo da dolaze turisti.

LAGUMDŽIJA: Nije ti Kusturica moj resor. On živi u Srbiji.

GRUEVSKI: Pa kako nije? To je spoljni posao, taman za tebe.

LAGUMDŽIJA: Nemoj, Nidžo, da mi zagorčavaš život. Nismo ni formirali Vladu, a ti hoćeš da sve pošaljem dođavola, pa da se dogovaramo sljedećih sto godina.

GRUEVSKI: Izvini, Zlatko, molim te. Zaboravi da sam te zvao. Samo, molim te, nemoj da se dogovarate. Evo mi se stalno dogovaramo, pa ne znamo ni kako nam se zemlja zove.

LAGUMDŽIJA: Zove se Makedonija, kako bi se drugačije zvala?!

GRUEVSKI: Ajde ti to objasni Grcima... Uostalom, videćeš šta te čeka.

LAGUMDŽIJA: Šta me čeka?

GRUEVSKI: Da objasniš Dodiku da vam se zemlja zove Bosna i Hercegovina.

LAGUMDŽIJA: Izvini, Nidžo, zvoni mi fiksni. Halo!

ZORAN MILANOVIĆ: Zdravo, stranački druže, Zoki ovdje.

LAGUMDŽIJA: Đe si, majstore? Čestitam od srca!

Zoran Milanović

MILANOVIĆ: Šta – Novu godinu? Zar se to kod vas slavi? Još nije zabranjeno?

LAGUMDŽIJA: Nemoj da mi pristaješ na muku. Čestitam ti na premijerskoj funkciji. Nismo se čuli otkad si stupio na dužnost.

MILANOVIĆ: Čestitam i ja tebi.

LAGUMDŽIJA: Na čemu?

MILANOVIĆ: Kako na čemu? Pa to može samo majstor: da prepusti Vladu HDZ-u, a da on u njoj bude ministar vanjskih poslova.

LAGUMDŽIJA: Ti to mene zavitlavaš?

MILANOVIĆ: Ja tebi zavidim. Trebalo ti je samo godinu dana. A meni će, bojim se, trebati sve četiri.

LAGUMDŽIJA: Šta znaš – možda i neće... Hajde sa srećom! Pa da se i tog belaja kurtališeš.

Lupiga.Com via RSE

FOTO: Lupiga.Com / RSE