Družeći se decenijama, Seška Stanojlović i ja smo imale običaj da se po završetku dana čujemo i sumiramo događaje, pa smo tako često razgovarale i o novinarstvu, utoliko pre što smo obe radile u medijima. Kao vrsni profesionalac, koja je počela da piše za novine još u studentskim danima, Seška je tačno detektovala stanje na medijskoj sceni u Jugoslaviji, potom u Srbiji u raznim njenim fazama, tražeći objašnjenja za sunovrat profesije i podržavajući i ličnim angažmanom nezavisne medije i nezavisno novinarstvo.

Kada je početkom 90-tih ostala bez posla i za zivot zarađivala pomažući stranim novinarima, njen angažman se nikada nije završavao na pukom prevođenju, već joj je, u tim smutnim ratnim vremenima, bilo veoma važno da dođe do prave informacije i do pravog izvora, da istina o događajima u bivšoj Jugoslaviji, pre svega o zločinima i drugim zlodelima dopre u svetsku, kad već nije mogla u domaću javnost. Američki novinar Roj Gatman (Roy Gutman), dobitnik Pulicerove nagrade za međunarodno izveštavanje 1993, koji je svetu otkrio postojanje logora u BiH, u jednom članku iz Banjaluke u svojoj poznatoj knjizi „Svedok genocida“(prevedena na deset jezika), uz svoj potpis stavio je i potpis Seške Stanojlović. Seška je prošle godine bila i njegov gost u Sarajevu, kada mu je uručena nagrade počasnog građanina tog grada. Roj Gatman je znao da mnoge stvari iz Bosne ne bi tako uspešno obavio da uz sebe nije imao novinarku Sešku Stanojlović.

Tokom 90’tih, Seška i ja smo se zajednički zgražavale nad ogoljenom medijskom propagandom, nad bestidnim lažima i raspirivanjem mržnje, a nakon demokratskih promena kritikovale smo nepodnošljivu lakoću novinarstva podnošenjem mikrofona pred novim političarima željnih publiciteta, kao i očigledno „dilovanje“ između nove vlasti i ranijih opozicionih medija, ali smo i jednima i drugima davale „popust“, znajući da je potrebo vreme za transformaciju. Deset godina nakon početka tranzicije, na sve moje pokušaje da načnem medijsku temu, na sva moja, sada ciljna pitanja o medijima (da bi se odgovori našli u ovoj knjizi), Seška bi kratko i rezignirano odgovarala s jednom rečju: „ strašno“,verovatno se pitajuci šta me je spopalo da je zapitkujem o stvarima na koje znam njen odgovor. Tako je propala ideja da sa Seškom povodom njenog jubileja napravim intervju o medijima, pa umesto toga prilažem ovaj tekst.

Mediji u Srbiji su tokom čitave decenije tranzicije uspeli da prevale put od patriotskog novinarstva (šta god to značilo) do – haosa na medijskog sceni. Teško da bi neko posle 2000. godine poverovao da će deset godina kasnije dve trećine medija smatrati da je izloženo ne samo finansijskim, već i političkim pritiscima, a upravo takve podatke su izneli predstavnici OEBS-a sredinom marta 2011. Još je teže bilo zamisliti da će mediji, u svojoj nemoći da promene sopstvenu situaciju, pisati otvoreno pismo predsedniku države, predstavnicima Evropske komisije, Evropske unije i OEBS-a. A upravo to se dogodilo početkom aprila 2011. u zajedničkoj akciji Udruženja novinara Srbije (UNS), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ANEMA-a i Lokal presa.

“Sloboda štampe u Srbiji je danas ozbiljno ugrožena. Stanje u medijima je gore nego što je ikada bilo od petog oktobra, a država ne čini gotovo ništa da pomogne medijskoj industriji da preživi krizu... Ovo nije reforma medija koju ste obećali kada ste došli na vlast”, navedeno je u zajedničkom pismu novinarskih udruženja i asocijacije koje je pročitano na konferenciji za novinare.

Predstavnici medija su naveli da je lokalna štampa na izdisaju, da je položaj novinara bedan, da su pojedini istraživački novinari pod zaštitom policije a da nezavisne novine “stradaju zbog pogrešne primene prava u nepravičnim sudovima”. Posebno je naglašeno da vladajuća koalicija zateže čak i sa donošenjem strategije razvoja medija na koju se, u dogovoru sa medijima i sa EU, pre više od godinu dana čvrsto obavezala. Probijanje rokova i rastezanje statusa kvo direktno ugrožava primenu temeljnog evropskog principa da država ne sme da upravlja medijima, niti da utiče na uređivačku politiku, poručeno je sa te konferencije za novinare.

U Srbiji je tranzicija u zastoju u celom drustvu i tu mediji, naravno, ne mogu da budu izuzetak. Propagandu s početka 90 – tih zamenio je krajem te decenije ogoljeni pritisak na medije uz pomoć Zakona o informisanju i drakonskih kazni za medije, da bi nakon 5.og oktobra uređivanje iz raznih kabineta zamenili sofisticirani pritisci, “obaveštenja”, “sugestije”, lične veze s novinarima ili (najpre) s menadžmentom dobro ekipiranih istaknutih političara koji su tako plasirali svoje političke opcije. Prvih godina tranzicije, u Srbiji je odnegovana čitava novinarska generacija koja je upražnjavala takozvano Sony novinarstvo, što podrazumeva nekritičko uzimanje izjava od političara i poslovnog establismenta bez ikakvog angažmana samog novinara. Tako su “intervjuisani” plasirali svoje teze, opcije i projekte, pri čemu novinar služi samo kao držač mikrofona.

Od sredine 2000 – tih, težiste pritisaka i pokušaja uticaja na uređivanja medija prebacuje se sa države na poslovne sfere. Prodorni PR timovi jakih kompanija često su uspevali da proture propagandu kao informaciju ili da u medijima isforsiraju političku opciju koju podržavaju ili za koju se javno zalažu. Konačno, poslednjih par godina, biznis se potpuno umešao u medije. Uspeh medija se više ne meri kvalitetom, već profitabilnošću, koji, opet, obezbeđuju oglašivači prostora. A kako su oglašivača najčešće u sprezi s nekom političkom opcijom, mediji su u situaciji ili da se priklone tim opcijama ili da tavore bez sredstava.

S pojavom tabloida (nakon 2000.) sumnjivog ili nepoznatog vlasništva, odgovornost za javnu reč, koja ni ranije nije bila posebna odlika medija u Srbiji, još je smanjena. Lansiranje senzacionalističkih vesti i informacija, bez navođenja izvora, ili bez njihove identifikacije (“nezavisni”, “obavešteni”, “pouzdani”) postali su svakodnevna pojava. Poslednjih nekoliko godina počela je i estradizacija javne scene, koja je dostigla vrhunac 2010. poplavom rialiti programa, čiji se “sadržaj” (prostakluk i primitivizam) prelivao na stranice štampe, bez pravovremenog i bez pravog reagovanja regulatornih tela, odnosno RRA i Saveta za štampu. Negativna selekcija vesti je takođe postala uobičajena pojava. Ubistva, silovanja, katastrofe, saobraćajne nesreće, to su teme koje ispunjavaju naslovnice većine listova i udarne tv i radio vesti, čemu se dodatno “katastrofiše” javno mnjenje. Profesionalizam, analize, istraživanja, u takvom novinarstvu nemaju svoje mesto, a nije ni poželjno. Pozitivni primeri ili su skrajnuti, ili ostaju nepoznati javnosti jer je za njih potrebno dodatnog novinarskog napora i istraživanja.

Mnogi novinari, da bi prehranili svoje porodice, rade za dva i tri medija, ponekad i sa sasvim različitim uređivačkim konceptima. U takvoj situaciji, novac se ustvari samo prebacuje iz jednog medija u drugi, na račun profesionalnosti i kvaliteta, jer novinar koji stalno radi na tri “tezge” ne može da pruži kvalitet koji bi pružio da je materijalno obezbeđen i spokojan. Medijsku scenu Srbije i zbog takvog polozaja novinara karakteriše nastavak moralno-profesionalne krize nastao još u doba režima Slobodana Miloševica. Istraživačko novinarstvo je gotovo potpuno zapostavljeno, odnosno svedeno je na pojedinačne podvige sve manjeg broja entuzijasta koji se, otkrivanjem određene istine, izlažu i riziku ne samo da budu tuženi, već i fizički ugroženi. Činjenica da je nekoliko novinara tokom 2010. uživalo i neposrednu policijsku zaštitu, dovoljno govori o toj ugroženosti, ali i nedovoljnoj odlučnosti države da suzbije praksu da se novinarima sve češće nekažnjeno preti.

Mediji u Srbiji su u različitim vlasničkim odnosima – od državnih do onih sa “zamagljenim” ili sumnjivim kapitalom. Privatizacija se sprovodi sporo i uz puno nepoznanica, mada je aktuelna vlast donela niz propisa iz medijske oblasti koji je proces transformacija medija trebalo da ubrzaju. Medijskim zakonima, privatizacija medija morala je da bude obavljena do kraja 2007. ali taj posao još nije završen do kraja, što potvrđuje nedostatak volje vlasti da valjano reguliše položaj medija. Poseban su problem promašene ili nakaradne privatizacije, ili one koje ostaju nepoznate javnosti. Medijsko tržište je u protekloj deceniji bilo interesantno za razna riskantna ulaganja, ili za ulaganja čiji se ulagač, iz nekih razloga, krio iza impresuma pojedinih dnevnika. I to je jedan od razloga što se vlasnička transformacija medija sprovodi sa velikim zakašnjenjem i uz velike teškoce, kao što se i ukupna privatizacija u Srbiji sprovodi sporo, teško, često neregularno i ne retko uz skandale.

Neverovatno je da podaničko novinarstvo još nije proterano iz medija u Srbiji. Najbolji primer za to su ekspresni otkaz i suspenzije na RT Vojvodina, posle greške na kajronu vesti prilikom posete Beogradu ruskog premijera Vladimira Putina, kada je napisano “potvrda neprijateljstva” umesto “potvrda prijateljstva”. Greška, s profesionalne tačke gledišta, jeste poprilična (pretpostavka je da je načinjena omaškom), ali obrazloženje koje je pratilo kazne zbog te greške prosto je bilo skandalozno i dokaz da u glavama pojedinih urednika još čuče cenzori. Uz izvinjenje javnosti zbog učinjene greške, generalni direktor i menadžment TV Vojvodina, sugerisali su da se radi o “predumišljaju”, odnosno „da je u pitanju ne samo napad na Radio-televiziju Vojvodine, već i pokušaj da se poljuljaju i ugroze tradicionalno prijateljski odnosi između srpskog i ruskog naroda“.

Mediji se, deset godina nakon početka tranzicije, nalaze u čarobnom trouglu odsustva interesa države da oni zaista budu “sedma sila” ( mada medijskom scenom umesto političara sada uglavnom diriguje biznis), trke za gledanošću i prostorom i nedostatka pozitivnog javnog mnjenja koje bi one koji se ne drže etičkih principa kaznila smanjenjem rejtinga ili tiraža. Uloga medija kao promotera demokratije i etičnosti ozbiljno je dovedena u pitanje skoro svakodnevnim kršenjem profesionalnih standarda u većini medija. Ako je ranije opravdanje bilo odsustvo regulative, sada to nije slučaj budući da je zakonski okvir za delovanje medija uglavnom donet, ali je problem u tome što se doneta rešenja ne sprovode, što su regulatorna tela i dalje podložna političkim uticajima, što privatizacija medija još nije završena i što se u mnogim slučajevima i dalje ne zna ko su vlasnici novina ili rtv stanica.

Tamnoj medijskoj slici Srbije dosta su doprineli i sami mediji, koji su u tranziciju ušli nepripremljeni i neorganizovani (za razliku od poslodavaca i vlasnika), razdvojeni u dva novinarska udruženja međju kojima postoji animozitet, koja se međusobno tuže zbog imovine i koji imaju različita mišljenja o važnim političkim pitanjima. Ohrabruje bar što u poslednje vreme NUNS i UNS sve češće zajednički reaguju na probleme koji se tiču medija, ukazuju na konkretne primere ugroženosti novinara, insistiraju na njihovoj većoj zaštiti i stalno drže teme nerešenih slučajeva ubistva novinara, insistirajući da se oni razreše. Dva udruženja takođe sve češće imaju zajedničke akcije kojim se ukazuje na opšti položaj medija i poziciju novinara, poput zajedničkog potpisa na otvoreno pismo o ugroženoj medijskoj slobodi u Srbiji, upućenog na adresu predsednika države, Evropske komisije, EU i OEBS. Pismo je upućeno nakon više od deset godina od početka tranzicije!

Draga Božinović

Tekst je nastao u okviru projekta pod naslovom "Verna svojoj profesiji"