Srđa Popović

Tačno devet godina nakon oružane pobune Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije, majka i sestra ubijenog premijera Zorana Đinđića podnijele su krivičnu prijavu protiv tadašnjeg predsjednika SRJ, Vojislava Koštunice, načelnika Uprave vojne bezbednosti, Aca Tomića, Milorada Ulemeka Legije, Zvezdana Jovanovića i još petorice bivših pripadnika Komande JSO-a zbog učešća u pobuni iz novembra 2001. koja je, po riječima advokata porodice Đinđić, Srđe Popovića, bila uvod u atentat na prvog demokratski izabranog predsjednika srpske vlade.

Samo nekoliko sati poslije objavljivanja informacije da je krivičnom prijavom obuhvaćen i bivši predsjednik SRJ, Vojislav Koštunica, Demokratska stranka Srbije obrušila se na advokata Srđu Popovića nazvavši ga "moralnom nakazom" koja je branila "ustaškog doglavnika Artukovića" i "potpisala zahtev da se bombarduje njegov rodni grad Beograd i Srbija".

"Da sam kojim slučajem savetnik DSS-a i Vojislava Koštunice, rekao bih im da je ovo najgora stvar koju su mogli da učine", kaže za Dane advokat Srđa Popović. "Sadržaj 'odgovora' DSS-a, koji umesto izjašnjavanja o navodima krivične prijave sadrži isključivo uvrede ad hominem, izazvao je šok i negativnu reakciju čak i kod ljudi koji prema toj partiji nisu neprijateljski raspoloženi. Ton pisma neminovno nameće pitanje: koliko li su tek morali da mrze Zorana Đinđića, kada mene ovako mrze?! Sve u svemu, odgovor DSS-a mi liči na izraz nečiste savesti."

DSS je stranka sa jako mnogo pravnika – i Koštunica je doktor prava. Da li vas je iznenadilo podsjećanje na činjenicu da ste branili Andriju Artukovića?

Moram da priznam da jeste. Osim toga, iznenadilo me je i to što mi se zamera odbrana Artukovića, a ne zamera odbrana, recimo, Dobrice Ćosića. Ili bi to trebalo da znači da neki ljudi zaslužuju odbranu, a neki ne? Što se tiče drugog navoda iz "odgovora" DSS-a koji se odnosi na to što sam se navodno zalagao za "bombardovanje Beograda i Srbije", moram da kažem da je reč o falsifikatu sa čijom je zloupotrebom manipulisao još Slobodan Milošević. Naime, 1994. godine potpisao sam pismo u kome se tražilo bombardovanje vojnih pista sa kojih su iz Srbije poletali avioni koji su rušili gradove bivše Jugoslavije. Inače, nije nepoznat moj stav da bi samo rana spoljna intervencija mogla da spreči mnoge zločine, mnoge strahote, pa i genocid u Srebrenici i da bi od toga najveću korist imao upravo srpski narod. Verujem da je u to vreme svaki pravi patriota morao želeti slom Miloševića i njegovih agresivnih ratova. I tome nemam šta da dodam.

Zbog čega su majka i sestra Zorana Đinđića odlučile da baš u ovom trenutku podnesu krivičnu prijavu za oružanu pobunu iz 2001?

Sa njima sam dve godine o tome razgovarao. Videli ste da su, kada je reč o ispitivanju političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića, tužioci suviše obećavali. Od toga nije bilo ništa. Sada se poklopilo nekoliko stvari: veliki pritisak spolja da se reši stanje u pravosuđu, apel EU da se smanji politički uticaj na sudove, naglo potezanje pitanja odgovornosti Aca Tomića i Radeta Bulatovića oko skrivanja Ratka Mladića… Osim toga, izjava ministra odbrane i potpredsednika Demokratske stranke, Dragana Šutanovca o tome da nije zaboravljeno da je politička pozadina atentata na Zorana Đinđića ostala neistražena, takođe je zvučala ohrabrujuće.

Ministarka pravde Snežana Malović je izjavila da bi tužilaštvo trebalo da ispita navode iz krivične prijave. Mislite li da će ona biti prihvaćena?

U svakoj normalnoj državi izjava ministarke Malović bila bi suvišna, jer se tako nešto podrazumeva. Mislim da će tužilaštvo morati nešto da uradi i da ta stvar, ako ništa drugo, mora da ima veze sa nekim, makar i deklarativnim, pijetetom prema ove dve žene i njihovoj tragediji.

Zašto kažete – deklarativnim pijetetom?

Ovo govorim bez ikakvog dogovora sa svojim klijentkinjama, koje bi, siguran sam, bile zgađene nad mogućnošću da se o nečemu takvom uopšte razgovara. Mila i Gordana Đinđić od ove države ne očekuju ništa. Međutim, vidim da u raznim novinama čitaoci komentarišu podizanje krivične prijave, a simptomatičan je i mučan komentar kako bi "trebalo utvrditi sa kojom su imovinom te dve žene raspolagale 2000. godine, a šta imaju danas". Zapanjio me je ovaj prostakluk i cinizam, ta naša neosetljivost… Iako deo porodice čoveka koga su ubili organi države čiji je bio premijer, te dve žene danas veoma teško žive. Da li je moguće da država nije ništa učinila kako bi im obezbedila elementarno pristojan život?! Zato kažem – deklarativno.

Krivičnu prijavu ste podnijeli u ime Mile i Gordane Đinđić. Šta je sa gospođom Ružicom Đinđić?

Obratile su mi se majka i sestra premijera Đinđića; supruga nije. Pitao sam da li da tekst krivične prijave ponudim i gospođi Ružici Đinđić na potpis, jer bi tako nešto bilo najlogičnije, ali sam iz odgovora moje dve klijentkinje razumeo da su u pitanju nerešeni porodični odnosi u koje ne želim da ulazim.

Više puta ste tvrdili da je oružana pobuna Crvenih beretki bila uvod u atentat na premijera Đinđića. Možete li tu vezu objasniti?

Na takav zaključak me je naveo tužilac Jovan Prijić. Veoma precizno analizirajući zaveru, Prijić u svojoj optužnici tvrdi da je oružana pobuna ustvari predstavljala uvod u atentat. Naime, ohrabreni uspehom pobune, Zemunski klan, JSO ili Crvene beretke – nazovite ih kako hoćete – počinju da razmišljaju o tome da bi se akcija Stop Hagu, kako su je sami nazvali, mogla rešiti ubistvom premijera, koji je, naročito nakon hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haagu, od strane "patriotskih snaga" proglašen nacionalnim izdajnikom.

Oružana pobuna Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije suštinski je značila kapitulaciju vlade Zorana Đinđića: smenjeni su načelnik DB-a i njegov pomoćnik, a na njihova mesta su dovedeni ljudi Milorada Ulemeka Legije – Andreja Savić i Milorad Bracanović. Vlada je od Bracanovića dobijala lažne informacije, a Služba je istovremeno svaki poverljiv podatak automatski prosleđivala Komadi JSO-a. Utvrđeno je da u toku oružane pobune Crvenih beretki premijer drži zatvorenu sednicu vlade tokom koje članove svog kabineta obaveštava da je od ministra policije Dušana Mihajlovića dobio informaciju da je MUP nesposoban da se suprotstavi svojoj specijalnoj jedinici, da tako nešto odbija da učini i predsednik SRJ pod čijom je komandom vojska. Đinđić je ostao sam i nemoćan.

Kakva je zapravo uloga Vojislava Koštunice u pobuni JSO-a?

Kao predsednik SRJ Vojislav Koštunica je propustio da ispuni svoji ustavnu dužnost i protiv JSO-a, koji u tom momentu ugrožava ustavni poredak i bezbednost zemlje, upotrebi jedinu raspoloživu silu – vojsku. Koštunica ne samo da nije uradio ono što nalaže Ustav, nego je izašao u javnost i tu pobunu opravdao uporedivši je sa štrajkom lekara. Sećate se: lekari štrajkuju u belim mantilima, a ovi u hamerima i sa dugim cevima?! U celoj stvari posebno iznenađuje činjenica da Vojislav Koštunica, kao pravnik, ne zna da Ustav policiji izričito zabranjuje štrajk, a ovde je bila reč o pobuni u kojoj su politički zahtevi istaknuti ultimativno i uz pretnju silom. Kada govorimo o ulozi Vojislava Koštunice, veoma je interesantno istaći podatak da je u kasnije presretnutim razgovorima članova Zemunskog klana utvrđeno da oni, razrađujući strategiju oružane pobune, tvrde da "samo Koštunica ovo može zaustaviti", da će stati "samo ako Koštunica to naredi"… Osim toga, postoji i citat: "reci Koštunici…", iz čega je jasno da njega JSO obaveštava o toku pobune i da se stavljaju pod njegovu kontrolu.

U krivičnoj prijavi podvlačite ulogu tadašnjeg šefa Uprave vojne bezbednosti, Aca Tomića.

Aco Tomić, kao načelnik Vojne službe bezbednosti, tokom oružane pobune u svom kabinetu prima kao penzionisanog pripadnika Crvenih beretki, Milorada Ulemeka Legiju i notornog narko-dilera i vođu Zemunskog klana, Dušana Spasojevića. Šta će takvi ljudi u kabinetu šefa KOS-a?! Šta oni tamo traže? Kao što je poznato, traže garancije da vojska neće reagovati. Tomić odgovara: momci, samo vi radite svoj posao, vojska se u to neće mešati. Osim toga, u vreme predsedničkih izbora u kojima se kao kandidati nadmeću Koštunica i Miroljub Labus lider DSS-a citira pismo Ljiljane Buhe u kome se Đinđićeva vlada optužuje za spregu sa kriminalom. Ta pisma je, saznaćemo kasnije, Ljiljani Buhi diktirao Dušan Spasojević, kome je to, opet, neko prethodno morao da izdiktira. Otkriveno je i to da je Aco Tomić, tokom susreta sa Spasojevićem i Legijom, ovu dvojicu savetovao da Buhu sklone u neki drugi, sigurniji stan. Na kakav nas to zaključak navodi? Pa, Tomić je očigledno znao gde se nalazi Ljiljana Buha, a ako je znao Tomić, velika je verovatnoća da je tako nešto morao da zna i njegov nadređeni, Vojislav Koštunica.

Tokom suđenja za ubistvo premijera, utvrđeno je da se tjelohranitelj Ratka Mladića, izvjesni Dragoslav Puhalo, na dan atentata nalazio u ulici Admirala Geprata iz koje je pucano na premijera. Odakle Puhalo tamo?

Kada su atentatori krenuli da beže sa lica mesta, na uglu ulica Admirala Geprata i Balkanske blago udaraju u automobil kojim je upravljao Dragoslav Puhalo. Na pitanje sudije kako se našao baš na tom mestu i baš u to vreme, Puhalo je odgovario da je vozio nekog generala, da je kasnije otišao da kupi nekakve delove… Sve vrlo mutno i neodređeno. Nigde se u spisima ne pojavljuje podatak da je reč o Mladićevom telohranitelju, da je Đinđić bio čovek koji je tog istog Mladića mogao da uhapsi, ne poziva se general koga je Puhalo navodno vozio kako bi se proverio iskaz, ne poziva se ni neko ko bi potvrdio priču generala… A tako se vodi istraga. Četrdeset svedoka koje sam predložio u krivičnoj prijavi dovoljni su da se utvrdi cela stvar. Jedan svedok vodi drugom, ovaj do sledećeg… Znate, nije lako lagati. Mnogo je lakše govoriti istinu.

Zbog čega bi, po Vašem mišljenju, bilo važno otkrivanje istine o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića?

Atentat na Zorana Đinđića bio je politička posledica oružane pobune JSO, a politička posledica atentata – potpuni spoljnji i unutrašnji zaokret u vođenju politike ove zemlje. Došavši nakon Đinđićevog ubistva na vlast, Koštunica je radikalno promenio odnos prema svim reformskim postulatima politike svog prethodnika, time i odnos Srbije prema EU. Te su stvari povezane. Osim toga, nad DSS-om i Koštunicom, kao neki teški oblak, još uvek stoje optužbe da su bili neka vrsta političkog kišobrana atentatorima na premijera. Imao sam priliku da slušam ljude koji Koštunicu pred Specijalnim sudom direktno optužuju za tako nešto. Poslednjih dvadeset godina odavde je slana poruka da se zločin isplati – od ratnog, preko ubistva premijera ili bivšeg predsednika države do onih momaka u Topčideru. Uloga jedinice koja je ubila Zorana Đinđića je ogromna i u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Sve je to jedan isti veliki zločin. Zato je važno.

Da li zaista lično vjerujete da će ikada biti rasvijetljena politička pozadina ubistva premijera Đinđića?

U ovakve postupke uvek ulazim s akcionim optimizmom i intelektualnim pesimizmom. To važi i za ovaj slučaj.

Predsjednik Srbije Boris Tadić prethodne izbore je dobio govoreći o presudnoj važnosti stabilnosti političkih prilika. Kako vam te prilike izgledaju danas?

Stanje u Srbiji je prilično konfuzno, što se može objasniti i činjenicom da je pre skoro osam godina u ovoj zemlji ubijen poslednji politički lider koji je, iz manjinske pozicije, pokušao da menja zemlju. Nasuprot tome, u Srbiji se danas vlada na osnovu ispitivanja javnog mnjenja; državu ne vodite, nego, trudeći se da izračunate šta vam donosi najviše glasova, sledite istraživanja. Posledica takvog načina vladavine je i ta da odnos prema ratu, ratnim zločinima, prema prošlosti ostaje gotovo netaknut. Kažem "gotovo" zbog toga što se neke stvari neminovno menjaju. Videli ste nedavni odlazak predsednika Tadića u Vukovar. Od Miloševića i Tuđmana, Srbija i Hrvatska funkcionišu po principu spojenih sudova. Dolazak Iva Josipovića na vlast u Hrvatskoj morao je ovde izazvati reakciju.

Kakvu reakciju? Predsjednik Tadić u Vukovaru kaže da "žrtva nije stvar matematike", što nije sporno; ali zašto nijedan srpski lider do sada nije smogao snage da kaže da je stvar u karakteru rata koji je Srbija vodila tokom devedesetih, u odgovoru na pitanje da li je taj rat bio osvajački ili odbrambeni, da li su napadnuti Novi Sad i Kragujevac ili Dubrovnik, Vukovar i Sarajevo?

A, tako nešto ćete ovde teško dobiti! U tom smislu, odlazak predsednika Tadića u Vukovar i sam čin izvinjenja, uprkos pohvalama, ima više simboličku vrednost. Uostalom, ako znate da se u Srbiji desetak godina skriva čovek optužen za genocid – što i sama vlast povremeno priznaje – onda izvinjenje predsednika Tadića u Vukovaru postaje još praznije. Ako se vi svako malo na onaj način grlite i ljubite sa Miloradom Dodikom, onda, uprkos tvrdnjama, ne možete podržati teritorijalnu celovitost BiH, ne možete izdati Ratka Mladića, jer vrlo dobro znate da će onog momenta kada se on pojavi u Haagu biti obnovljena priča o tome da je RS nastala na genocidu. Umešati sve te stvari u "jedinstven" stav, pa to je podvig! E, zato je taj stav neminovno tako protivrečan, uopšten i nedorečen, zato lebdi negde u vazduhu.

Tamara Nikčević (Dani, 18. studeni 2010)

.