Kao uvod stavljamo napomenu da je Džafićevo pismo već objavljeno u srbijanskom tisku te da su kolege iz susjedne države kontaktirale trgovinski lanac "Idea d.o.o.". Odgovor na molbu za reakciju na sadržaj pisma nisu dobili. Otvoreno pismo objavljeno je, također, i na internet stranici srbijanskog Društva za zaštitu potrošača. Reakcija tvrke "Idea d.o.o." izostala je i na ovu objavu. 

Idea je srbijanska inačica Konzuma, a iza oba lanca stoji ista osoba

U zaključku uvoda, molimo kolege s portala koji s ovog mjesta budu preuzimali donji sadržaj da, ukoliko su u mogućnosti, na vidnom mjestu - ili još bolje na dva do tri vidna mjesta :) - istaknu link našeg neprofitnog portala. Unaprijed zahvaljujemo.  
Autor otvorenog pisma Anando Džafić

Poštovani,

nadam se da će Vas zanimati da pročitate ovo pismo. Zaposlen sam u "Idei" od 26.03.2010. na radnom mestu prodavac - kasir u prodavnici (400 m2) u Zemun polju, ul. Dušana Mađarčića 7. Inače rođen sam 24.10.1974. u Beogradu gde i stanujem na adresi Omladinskih brigada 28/16 11070 Novi Beograd.

Prvih dana na poslu radio sam na voću i povrću i tu se dogodio sledeći slučaj: poslovođa Jelica Vajić me je uputila da donesem zelenu salatu u toalet da bi je "osvežila". Salatu u gajbicama sam zatim doneo poslovođi Vajić gde je ona zatim tu salatu izručila u kantu od džogera (koji služi za ribanje podova) u koju je prethodno sipala vodu i koja uobičajeno stoji u WC-u. Zatim me je uputila da tu kantu iz WC-a odnesem u komoru za voće i povrće, što sam ja i učinio. Kad je zamenik poslovođe Marko Šoškić došao u svoju (II) smenu i video tu kantu u VIP komori upitao me je šta je to. Odgovorio sam mu i zatim ga upitao zar nikad pre nije video taj postupak. Odgovorio je da nije, a zatim mi rekao "Ajde sad skloni to. Ne daj bože da neko naiđe.." Zatim sam koliko toliko "osveženu" salatu vratio u gajbice u kojima je posle bila izložena na police u radnji.

Džafićeva šefica Jelica Vajić (lijevo) i Jelena Mladenović (desno)  unaprijeđena direktorica sektora za označavanje

Nakon tri dana rada na VIP odeljenju prebačen sam na kasu, što mi je odgovaralo. Rad na kasi u "Idei", uprkos svemu, bilo je moje najlepše radno iskustvo do tada. Imao sam odličnu komunikaciju sa mušterijama, pošto sam inače dovoljno obrazovan i jednako uspešno komuniciram sa zemljoradnikom kao i sa ljudima višeg stepena stručnosti. Sa mušterijama sam umeo da neobavezno razmenim neko mišljenje ili utisak kao i da se zajedno nasmejemo nekoj šali. Moj rad je bio disciplinovan i strog. Pazio sam na robu koja je stajala oko kase znajući da ja za nju odgovaram i da od poštovanja pravila zavisi kako moj uspeh tako i uspeh radnje. Nekoliko puta sam došao u situaciju da sprečim krađu u radnji. Jednom sam fizički savladao mladića koji je nakon što je uhvaćen u krađi hteo da umakne zameniku poslovođe Marku Šoškiću i pripadniku obezbeđenja Dariju Vujku. Drugi put sam jurio po ulici lopova koji je bežao sa flašom votke "Smirnoff" i nije hteo da stane kada je reagovao alarm na vratima radnje. Nisam ga, nažalost, stigao ali je da bi uspešno pobegao morao da spusti na travu votku koju je nosio ispod jakne, koju sam zatim vratio u radnju.

Treći put sam intervenisao kad je poslovođa Jelica ukazala da neki čovek sa decom odnosi naša kolica. Stigao sam dotičnog gospodina koji je već bio odmakao 200 metara i po kiši vratio kolica u radnju, na šta me poslovođa častila pićem. Ne treba posebno pominjati da sam odlično sarađivao sa kolegama i bio od njih cenjen kao dobar radnik i čovek, a od koleginica i kao džentlmen.

Međutim, kako je vreme odmicalo primećivao sam da poslovođa Jelica prema meni ima sve hladniji odnos. Zbog toga sam, koliko je to moguće, pokušavao da to ispravim. Jelica i ja smo umeli zajedno da se našalimo i nasmejemo, ona mi je nekoliko puta u različitim slučajevima pomogla, kao što sam i ja njoj. Video sam da me ne mrzi. Uostalom, nas dvoje smo približno istih godina tako da smo bili na ti, kao doduše i svi međusobno u radnji. Nažalost, kad bih dolazio na posao teško mi je padalo što poslovođa kad joj se javim skoro nikad me ne pogleda u oči, nego mi uvek otpozdravi sagnute glave. To utiče psihološki na radnika, jer se pita šta je zgrešio. To je trajalo mesecima. Dok jednog dana kad sam u toku radnog vremena ušao kao i obično u njenu kancelariju (u koju svi radnici dolaze da sednu, da užinaju pošto u radnji nemamo svoju kuhinju, da popričaju) nisam bio na ulasku izbačen sa rečima da tamo nemam šta da tražim, da se zna gde je mesto za doručak (magacin) itd.

Iz ove fotografije možete uvidjeti da je Idea precrtani Konzum

Tog istog dana Jelica je osetila za potrebno da naštampa pravilnik o ulasku u njenu kancelariju i da ga istakne na vidno mesto, očigledno pod utiskom onoga što se desilo tog dana. Od tog trenutka znao sam da su mi dani u "Idei" odbrojani. Shodno tome priznajem da sam postao nešto nervozniji u odnosima sa poslovođom. U nekim situacijama kad sam znao da sam u pravu nisam dozvoljavao sebi da se izvinjavam, što bih možda ranije ponekad i učinio. Iako nisam nevešt kada su u pitanju ljudi i međuljudski odnosi, kao što sam već pomenuo, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim šta je osnovni razlog otkaza koji sam mesec i po ili dva meseca kasnije od mog poslovođe Jelice Vajić dobio. Mogu samo da nagađam. Možda je velika razlika u ličnostima bila nepremostiv problem. Naime Jelica je sa sela, iz Belegiša u Sremu, relativno blizu Zemun polja. Ja sam sa Novog Beograda - klasične urbane sredine, koja je izgrađena na isušenoj močvari i nikad nije bila selo. Možda sa svim ima veze i incident koji sam opisao na početku pisma koji je na ovu razliku dolivao ulje.

Saopšteno mi je da sam dobio otkaz, tj. da mi neće produžiti jednomesečni ugovor, 20.08.2010. telefonom. U "Idei" sam radio 5 meseci.

Iako sam otkaz očekivao on me teško pogodio. Radi ilustracije navešću Vam jedan primer kako sam radio svoj posao. Na kasu je kod mene došla jedna gospođa i tražila neke cigarete. Kod mene u box-u ih nije bilo, a u tom trenutku bio sam siguran da ih nema i u druga dva. Par sekundi nakon što je gospođa izašla iz radnje bez tih cigareta ugledao sam da ih ipak ima na drugoj kasi.Pošto mi na kasi stojimo dok radimo nije mi bilo teško da istrčim na vrata i pozovem gospođu da se vrati i kupi cigarete. To je bio moj odnos prema radu i lojalnosti prema firmi. Meni je rečeno da sam dobio otkaz jer je moj šef Jelica Vajić svoje pretpostavljene izvestila da nije zadovoljna mojim radom. Nisam mogao s tim da se složim.

Istovremeno sam znao da ne mogu tek tako da dozvolim da mi gori radnici od mene nanose nepravdu samo zato što im se može ili što im nisam simpatičan. Naime, pre posla u "Idei" radio sam u kiosku. Kolega mi je bio čovek koji je pored kioska prodavao sladoled koji se kucao na istoj kasi. Supruga tog dobrog čoveka je pet dana ležala u bolnici jer je na obližnjoj pijačici u bloku kupila salatu kojom se otrovala. I sad da šef takvog nivoa kompetencije kakav je Jelica Vajić mene - kasira kojem su mušterije koje porodično kupuju u "Idei" izjavljivale da samo zbog mene dolaze u "Ideu" Zemun polje, tj. da imaju toliko poverenje i da im toliko znači moja ljubaznost (s čim je Jelica upoznata, naime ja sam joj to preneo) - dakle da me ocenjuje kao lošeg radnika i da me shodno tome izbacuje iz firme. Pa, Jelice draga, pomislio sam - neće moći tako lako.

Autor pisma, Anando Džafić

Posle otkaza otišao sam u kadrovsku službu "Idee" i tamošnjoj službenici Azri rekao da želim da razgovaram sa nekim od direktora o kršenju pravila u radnji koje teško može da ugrozi naše mušterije. Isto tako sam joj rekao da ću u slučaju da budem ponižen i u slučaju da niko u "Idei" ne želi da razgovara sa radnikom koji je za firmu radio 5 meseci po 6 dana u nedelji, se obratiti nekom drugom, a to može biti i širi auditorijum. Azra je bila uznemirena i rekla je da će preneti nadležnima moju želju. Naravno niko mi se nije javio. Drugi put sam došao kod Azre. Ovoga puta bila je još više uznemirena. Rekla mi je da je razgovarala sa jednim direktorom i da je on rekao da će mi se javiti u toku iduće nedelje. Naravno niko se nije javio. Međutim dobra volja me još nije bila napustila, tako da sam ponovo otišao u Viline vode. Azra je bila na bolovanju. Tu je bila gospođa Ljilja Brajdić jedna dobra žena koja nije plašljiva i koja je želela da mi izađe u susret.

Nakon mnogo muka, da ne ulazim u detalje, područni direktor Vladimir Denona mi se konačno javio i saslušao me. Rekao je da će ispitati moj slučaj i da će mi se javiti. Nije se javio. Zvao sam ja njega posle nedelju dana. Rekao mi je da je bio na putu i da će taj dan (to je bio prošli četvrtak) imati sastanak i da će mi se javiti da mi kaže šta je odlučeno. Nije se javio. Danas (ponedeljak 20.09.) otišao sam ja kod njega u sedište "Idee" u ul. Milutina Milankovića koje se nalazi jednu autobusku stanicu od mene. Posle desetak minuta priprema u kancelariji nakon što je video da sam došao i da čekam, direktor mi se obratio. Rekao mi je da je Jelica Vajić mene ocenila kao lošeg radnika i da on tu ništa ne može da uradi jer je moj šef savršeno i jedini kompetentan da me vrednuje, a što se tiče njenog lošeg rada koji sam mu još ranije predočio - izjavio je da će ona zbog toga biti sankcionisana. Što je za svaku pohvalu.

Između ostalog, želim da vam ovom prilikom ujedno i ukažem na teška kršenja prava i dostojanstva radnika u "Idei" o kojima su, verujem, propustili da vas izveste vaši podređeni. Na dan kada sam stupio u radni odnos rečeno mi je da izvadim sanitarnu knjižicu i da je platim sam. Taj novac mi, iako sam uspešno završio probni rad, nikad nije refundiran. Takođe, prilikom stupanja u radni odnos rečeno mi je da tekući račun na koji će mi biti uplaćivana zarada moram da otvorim u Alpha banci, tj. ovlašćeni službenik me je uslovio, iako po zakonu nisam dužan da svoju zaradu primam preko bilo koje banke, da budem klijent određene banke i to one koja mu iz nekog razloga odgovara.

Međutim to nije kraj. Nedugo pošto sam počeo da radim primetio sam da se naše radno vreme ne poklapa sa onim što piše u mom ugovoru i Zakonu o radu. Radno vreme prodavnice "Idea" Zemun polje je radnim danom i subotom: od 07:00 do 21:30, nedeljom od 08:00 do 15:00. To piše i na ulaznim vratima. Prva smena započinje rad u 07:00 i radi do 14:30. Druga smena započinje rad u 14:00, a završava ga u 21:30. Od 14:00 do 14:30 radnici prve i druge smene, kao što se vidi, rade zajedno u radnji. Upoznavanje i saradnja radnika prve i druge smene u tom periodu je, pretpostavljam, samo jedna od prednosti takve organizacije posla. Ne bih sad da ulazim u to da se u zavisnosti od potrebe ostaje na poslu i duže, što se u evidenciji ne vodi kao prekovremeni rad.

Uvijek u "ratu" s cijenama

Dakle, zvanično radno vreme je 45 ili 44,5 sati nedeljno (u zavisnosti od toga da li se te sedmice radi i nedeljom - svakoj smeni je svaka druga nedelja radna) što mesečno iznosi preko 20 sati neplaćenog rada. Naime, po "Ideinom" ugovoru o radu i po Zakonu o radu radna nedelja ima 40 sati i toliko je radnicima i plaćeno. Iako radnici zvanično rade, kao što sam naveo - duže, ti sati se ne vode kao prekovremeni rad i shodno tome nisu plaćeni. Ostavljam vama da procenite koja je to vrsta rada neplaćeni rad i da ga onda nazovete kako vi smatrate da je celishodno. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da je odnos firme prema pravilima, satnici i prema radnom vremenu prilično opušten i fleksibilan. Međutim, to je daleko od istine.

Svoj probni rad, odnosno obuku završio sam u supermarketu "Idea" u Immocentru u bloku 64 na Novom Beogradu. Za vreme rada u Immocentru upoznao sam se sa vrlo preciznim pravilima, npr. kada je u pitanju korišćenje pauze koja u toku radnog vremena po zakonu traje 30 min. Naime, radnici koji su me obučavali objasnili su mi da se u kuhinji, koja se nalazi na spratu, u koju radnici dolaze da doručkuju ili užinaju mogu zadržati samo 20 minuta. Preostalih 10 minuta otpada na vreme potrebno za kupovinu doručka i penjanje na sprat kao i na vreme koje je potrebno posle doručka utrošiti na silaženje u supermarket i zauzimanje svog radnog mesta.

Pretpostavljam da je taj detalj obuke bio deo šire lekcije kojoj je cilj da radnicima na adekvatan način stavi do znanja da je vreme - novac. Interesantno je, takođe, da je radnicima iznos koji im je uplaćen na ime julske markice za prevoz smanjen za 20%. Razlog nam nije naveden - verovatno je firmi zafalilo sredstava. Da li je ova praksa dalje nastavljena ne znam, pošto sam u međuvremenu dobio otkaz. Na stranu to što ovaj potez predstavlja kršenje zakona jer cenu gradskog prevoza ne određuje "Idea", on pokazuje kako firma vidi svoje radnike.

Dana 08.08., u jednom restoranu u Zemunu, upriličena je proslava prve godišnjice rada prodavnice "Idea" Zemun polje. Proslavi je prisustvovao i visoki gost - direktor sektora maloprodaje za Beograd Dejan Radulović. Troškove proslave platili su prisutni radnici "Idea" Zemun polje. Inače, plata običnog radnika ili radnice prodavca - kasira, magacionera u "Idei" je 17.000 dinara (170 eura, op. pr.).

Dan pre nego što sam obavešten da moj jednomesečni ugovor neće biti produžen, uručeno mi je rešenje o korišćenju godišnjeg odmora u trajanju od pet dana. Iako je po zakonu takvo rešenje moguće uručiti najkasnije pet dana pre datuma koji je određen kao početak godišnjeg odmora, rešenje sam dobio 19.08. sa napomenom da mi odmor počinje sutra - 20.08. Isto tako kao radnik koji u firmi ima staž od 5 meseci imao sam, po zakonu (za svaki mesec rada dvanaestina punog godišnjeg odmora koji iznosi 20 radnih dana), pravo na punih 8 dana odmora. Po svemu sudeći stav "Idee" je da se ne treba držati zakona kao pijan plota.

Ivica Tordorić, vlasnik Ideae i "polovine" Balkana

Jednom prilikom vi ste, direktore, dali izjavu za medije, koja je ostala zabeležena, i u kojoj ste naveli da vam je zadovoljstvo što kupcima možete da ponudite robu po povoljnim cenama. Naglasili ste da je to moguće na taj način što "Idea" deo troškova preuzima na sebe. O detaljima tehnike tog preuzimanja troškova "na sebe" može se zaključiti i iz onoga što sam ovde već naveo o organizaciji poslovanja u radnji.

Međutim, to nije sve. Provereni način da se smanje troškovi poslovanja i tako oslobodi prostor za smanjenje cene robe koja će privući kupce i ostvariti prednost na tržištu je i svođenje broja radnika u objektu na minimum. Kao posledica toga javljaju se problemi u funkcionisanju prodavnice jer je broj radnika nedovoljan da bi se obavili svi potrebni poslovi. Odatle nastaje nezadovoljstvo kupaca u radnji (neuredne cene, dugi redovi) i još gore - radnice u radnji primorane su da obavljaju teške, zapravo muške magacinske poslove, usled čega se događa (bio sam svedok) da im se od napora naruši zdravstveno stanje. No, da se nakon ovog osvrta na svet radništva i organizacije lanca maloprodaje koji nosi ime jednog drevnog pojma evropske kulture, vratimo na slučaj iz radnje u Zemun polju.

Vladimir Denona, područni direktor "Idee" - neposredni pretpostavljeni Jelici Vajić, u našem prvom razgovoru koji je kako sam naveo bio telefonski i korektan imao je jedan gaf. Kad sam mu objasnio kako se "osvežavala" salata u njegovoj radnji u Zemun polju on je rekao da to nije ništa strašno i da je Jelica to tako učinila jer verovatno tog dana nije imala prskalicu. Dok je gospođa Ljilja Brajdić iz kadrovskog "Idee" imala drugačije mišljenje: kad sam joj ispričao za slučaj njen komentar je bio: "Nije mi jasno kako je to mogla da uradi, pa ona ima dvoje dece."

Gospodinu Denoni sam, kad smo se danas videli i nakon što mi je rekao da mi ne može pomoći, predočio da imam zajedničke fotografije poslovođe Jelice Vajić i njenog pretpostavljenog područnog direktora u vreme kada se inkriminisani slučaj dogodio - Jelene Mladenović, koja je u međuvremenu unapređena na položaj direktora sektora za označavanje, u ugodnom društvu nas -  ne dece s kolodvora ZOO već radnika "Idea" Zemun polje - na splavu "Boem", gde smo jedne lepe večeri slavili unapređenje naše direktorke Jelene. Pozvao sam ga da još jednom razmisli da li bi voleo da uskoro te fotografije zajedno sa pratećim tekstom osvanu u medijima. Zamolio bih Vas da razmotrite ove navode.

Anando Džafić