Luigi Scazzieri je znanstvenik u čijem fokusu je europska vanjska i sigurnosna politika, s naglaskom na zemlje susjedne Europskoj uniji. Diplomirao je na Cambridgeu, a doktorirao na londonskom King's College te je danas zaposlen u Centru za europske reforme, međunarodnom think thanku sa sjedištem u Londonu. 

Kada je Vladimir Putin započeo invaziju na Ukrajinu u februaru ove godine, lideri Evropske unije su se brzo složili da uvedu sveobuhvatne sankcije ruskoj ekonomiji i da Kijevu pruže vojnu i finansijsku pomoć. Ali, kako sukob ulazi u novu fazu, evropsko jedinstvo je pod znakom pitanja.

Na početku rata izgledalo je da ruska pobeda verovatna. Ali, Ukrajina je uspela da zaustavi ruski napad na Kijev, primoravši Moskvu da se fokusira na Donbas i jug Ukrajine. Čak i tamo, čini se da ruska ofanziva ima ograničeni uspeh. Rusija je pretrpela velike gubitke i neće joj biti lako da izvede obimne ofanzivne operacije. Istovremeno, ukrajinske snage će teško povratiti izgubljene teritorije. Obe strane će se boriti da postignu neki uspeh. 

Kako se sukob bude nastavljao, podele između evropskih zemalja će se produbljivati. Razlike oko daljih sankcija Rusiji već su veoma vidljive. Bilo je teško da se u EU postigne sporazum o šestom paketu sankcija krajem maja, posebno o uvozu ruske nafte. Da bi prevazišli protivljenje Mađarske, lideri EU su morali da se slože da ne sankcionišu uvoz putem naftovoda. Za EU će biti još teže da zabrani uvoz ruskog gasa, jer se zemlje članice poput Nemačke, Austrije i Mađarske, koje su veoma zavisne od ruskog gasa, plaše da ne bi mogle da se nose sa potpunim prekidom snabdevanja. Neuvođenje sankcije na gas bi povećale tenzije sa onim državama članicama koje tvrde da su prihodi od gasa od suštinskog značaja za finasiranje ruskih ratnih napora. 

Zapadne države članice EU ne veruju da postoji rizik od ruskog napada na zemlje NATO-a, ali se plaše da sukob u Ukrajini ne eskalira u konflikt NATO-Rusija (FOTO: Lupiga.Com/Hrvoje Ivančić)

Razdori oko strategije takođe postaju veoma očigledni. Istočne zemlje članice EU, posebno Poljska i baltičke države, strahuju da bi one mogle biti napadnute ako Ukrajina izgubi i ubeđene su u potrebu da Kijevu treba pružiti opsežnu podršku kako bi mu se pomoglo da pobedi. Te države takođe smatraju da su pregovori sa Rusijom besmisleni, jer se Putinu ne može verovati da će sprovesti bilo kakav dogovor. Nasuprot tome, zapadne države EU, poput Francuske, Nemačke i Italije, iako su pružile veliku podršku Ukrajini, smatraju da bi sukob trebalo da se okonča pregovorima između Rusije i Ukrajine, koji bi potencijalno uključivali kompromis sa Kijevom. Zapadne države članice EU ne veruju da postoji rizik od ruskog napada na zemlje NATO-a, ali se plaše da sukob u Ukrajini ne eskalira u konflikt NATO-Rusija. 

Ovakav stav zapadne Evrope izaziva strahove u istočnim državama-jastrebovima da su zapadni Evropljani voljni da umire Putina i da potcenjuju pretnju od Rusije. Ovi strahovi su pojačani oklevanjem Nemačke da isporuči oružje Ukrajini. Slično tome, na istoku EU smatraju da je stav francuskog predsednika Emanuela Makrona da treba izbeći ponižavanje Rusije ustvari njegov podsticaj Ukrajini da učini ustupke Rusiji. Makron to poriče.

Francuska, Nemačka i Italija pozvale su na prekid vatre, što je izazvalo tenzije sa istočnim državama članicama EU, koje misle da bi to učvrstilo rusku kontrolu nad delovima Ukrajine. 

Iscrpljujuće borbe u Donbasu mogle bi na kraju da ubede i Rusiju i Ukrajinu da pristanu na prekid vatre. Ali to bi moglo dodatno produbiti evropske razlike. Ako bi ratni napori Rusije primorali Ukrajinu da prihvati teritorijalne gubitke kao deo sporazuma, većina zemalja EU bi zadržala veći deo sankcija kako bi osporile legitimnost Putinovih dobitaka. Ali, vremenom bi mogli da rastu zahtevi za ublažavanje sankcija, što bi dalje produbilo podele. 

Države-jastrebovi EU želele bi da zadrže sankcije i odbijale bi svaki pokušaj normalizacije odnosa sa Rusijom sve dok je Putin na vlast (FOTO: HINA/EPA/Andrey Gorshkov)

Nasuprot tome, ako ukrajinski vojni uspesi ubede Putina da je u njegovom interesu da se povuče sa okupiranih teritorija, to bi moglo da izazove još veće podele. Države-jastrebovi EU želele bi da zadrže sankcije i odbijale bi svaki pokušaj normalizacije odnosa sa Rusijom sve dok je Putin na vlasti. U međuvremenu, umerenije države bi se verovatno zalagale za ukidanje nekih sankcija i pokušale bi da ponovo izgrade stabilnije odnose sa Moskvom, na primer fokusirajući se na pregovore o kontroli naoružanja. 

Do najvećih evropskih podela bi došlo ako bi Ukrajina bila izuzetno uspešna u povratku izgubljenih teritorija. Putin bi možda prihvatio gubitak delova Ukrajine koje je Rusija okupirala od februara, a možda čak i onih delova Donbasa koje Rusija kontroliše od 2014. godine. Ali ni Putin, ni bilo koji potencijalni naslednik, ne bi mogli lako da prihvate gubitak Krima. Ako bi se suočila sa takvom mogućnošću, Rusija bi udvostručila ratne aktivnosti, a takođe bi se povećao rizik da Putin bude spreman da upotrebi nuklearno oružje kako bi primorao Kijev da odstupi. Kako je direktor CIA-e Bill Berns nedavno istakao, Putin „ne veruje da može sebi da priušti poraz“. Većini zemalja EU ne bi odgovarala takva rizična eskalacija, ali neke bi mogle insistirati da Putin blefira. 

Tri meseca nakon početka ruske invazije, otpor Kijeva je onemogućio Rusiju da postigne svoj prvobitni cilj potčinjavanja Ukrajine, ali ishod rata ostaje nejasan. Ono što je izvesno jeste da rusko-ukrajinski sukob dovodi do nepoverenja među državama EU i da će se podele verovatno i dalje produbljivati. Postoji rizik da pukotine koje je izazvao aktuelni rat postanu dugotrajne i da potkopaju evropsku koheziju i po pitanjima koja se ne odnose na rat u Ukrajini i politiku prema Rusiji.

Tekst je objavljen na LSE 15. 6. 2022. godine, s engleskog preveo Miroslav Samardžić

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: HINA/EPA/Sergey Dolzhenko