Kao što je već opšte poznato, donošenje novih zakona o radu, PIO, privatizaciji i stečaju, predstavlja do sada najoštriji napad na prava koje je radništvo steklo kroz dugu istoriju borbe. Najavljena dalja „fleksibilizacija“ radne snage, čiji je cilj privlačenje stranih investitora u Srbiju, ima tendenciju da potpuno obesmisli radno mesto kao izvor prihoda kod kojih se može živeti i da sam rad, nevezano za visinu plate i kvalitet uslova učini privilegijom, kao što se same strane „investicije“ prikazuju kao privilegija čak i kada podaci pokazuju da njihov dolazak pre podrazumeva crpljenje državnih ulaganja putem subvencija i poreskih olakšica, nego nekakav značajan priliv kapitala. Za ovo je najbolji primer „Fijat“ u Kragujevcu, za koji su nedavno mediji pisali da je primio godišnje subvencije u vrednosti koja je petostruko veća od njegove godišnje dobiti.

Argumenti aktuelne vlasti za donošenje zakonskih mera koje su štetne za radnike u stvari ni nisu argumenti i svode se na ponavljanje ideoloških fraza o neophodnosti „reformi“, radi razvoja privatnog sektora i napuštanju uloge države kao „lošeg gazde“, koje se ne mogu potkrepiti nikakvim ozbiljnijim ekonomskim pokazateljima. Izbegava se i odgovor na pitanje na koji način će većina stanovništva imati koristi od razvoja privatnog sektora na uštrb javnog.

Prizor s protesta (FOTO: Facebook, Sindikat UGS Nezavisnost)

Predstavnici vlasti, u prvom redu premijer Vučić, kriju se iza još jedne ideološke konstrukcije, ovaj put nacionalističke: „dobro za Srbiju“. Sve što ova Vlada sprovodi se podvodi pod to apstraktno određenje, bez da ikome objašnjavaju na koju i, važnije, na čiju tačno Srbiju misle, ili pak šta tačno stanovnici Srbije – u prvom redu radnici – imaju od mera koje državu Srbiju dodatno podređuju privatnim interesima, pretvarajući je de facto u privatnu državu, podeljenu između vlasnika domaćeg i stranog krupnog kapitala.

Tarantino, grom i pakao

Usled nedostataka argumenata i svesna da nije u stanju da radnicima ponudi iole razumno objašnjenje za napad na njihov životni standard, aktuelna vlast je rešila da na sindikalne proteste odgovori sa pozicije državne sile. Ovo je, sa jedne strane, uključivalo preskakanje javne rasprave o spornim zakonima i korišćenje velike skupštinske većine koju danas ima vladajuća koalicija (ignorišući činjenicu da je ta većina posledica bojkota izbora, a ne stvarne volje biračkog tela) za usvajanje ovih zakona po hitnom postupku, kao i drugih mehanizama koji su vlasti dostupni – u prvom redu lojalnih medija.

Ovi potonji su u danima pred protest lansirali pravu kampanju ocrnjivanja sindikalnog pokreta, služeći se uglavnom „prljavim vešom“ sindikalnih vođa i neoliberalnim ideološkim stereotipima o „lenjim sindikalnim neradnicima“, koji su smešni svakome ko ima ikakva iskustva sa svetom rada. Pored ovih manevara, režimski mediji su se u krajnjoj instanci služili čak i alarmističkim širenjem panike, za šta je primer list Informer, koji je sindikalce nazvao „bandom“ koja „ruši državu“, objavljujući neki tarantinovski scenario kao vest dobijenu od izvora u policiji.

Huškačka naslovnica Informera (FOTO: Facebook, Sindikat UGS Nezavisnost)

Nijedna od ovih taktika za sada nije uspela budući da su sindikalne centrale pokazale da su u stanju da mobilišu sve veće mase za proteste. Da li ovaj rast masovnosti ima neki svoj bliski plafon zavisi u prvom redu od narednih aktivnosti koje sindikalna rukovodstva budu u stanju da ponude. Za sada je najviše reči o pozivanju na referendum o obaranju ovih zakona, po slovenačkom modelu. Ovaj cilj će teško biti postignut samo potpisima peticija i moraće, kao i drugde, da uključuje kombinaciju demonstracija i opšteg generalnog štrajka – glavnih i najjačih tradicionalnih političkih oružja sindikata.

Sindikati moraju iskoristiti svoju snagu

Ukoliko se pokažu istrajnima u ovoj borbi, sindikati imaju znatne šanse za uspeh. Njihovim šansama u prvom redu doprinosi činjenica da je vlast, pored sve osornosti i poziranja kao autoritet već drugi put pokazala primetan stepen nestabilnosti panike. Ostavka sada bivšeg ministra finansija, Lazara Krstića, koji je zbog tobožnjeg „mekog srca“ premijera pošao putem Saše Radulovića, pokazuje trend koji je zanimljiv iz tri razloga. Prvi je taj što je vlast, koja se uporno poziva na „ubedljivu“ podršku birača, morala već drugi put da žrtvuje jednog ministra pred naletom radničkog nezadovoljstva.

Drugi razlog je sve jači utisak da vlast smenjivanje ministara koristi kao političku heuristiku, to jest da nije sposobna da iznedri dugoročan plan rešavanja krize zasnovan na iole kvalitetnoj analizi i da se nada da će personalna rešenja i propagandni efekat koji s njima dolazi na neki misteriozan – i, u krajnjoj meri, slučajan – način uspeti da reše ili ublaže probleme koje je njena politika izazvala. Treći razlog je sam karakter žrtvovanih ministara – radi se, naime, o tzv. ekspertima i nestranačkim ličnostima, dakle ljudima koji su upravo postavljeni da bi vlast sebi pribavila neki „nadstranački“ legitimitet.

Činjenica da su oba „stručnjaka“ žrtvovana, i to kao najomraženije ličnosti u radničkom pokretu, govori da sadašnja nestabilnost vlasti upravo jeste nadstranačka, odnosno da prevazilazi nezadovoljstvo naroda vlašću ove ili one koalicije i da se radi o nestabilnosti celokupnog poretka.

Iz ovih razloga, sindikati se nalaze u izuzetno pogodnoj poziciji za pregovaranje i vršenje pritiska – samo ako u svojim namerama budu istrajni i ako upotrebe sve metode sindikalne borbe koji im stoje na raspolaganju. Nimalo nerealno nije očekivati da će pod ovakvim akcijama, nakon što istroši političku heuristiku, Vučićeva vlada morati da napusti poziciju strogog gazde i usvoji mnogo pomirljiviji i uslužniji pristup.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Facebook, Sindikat UGS Nezavisnost