U Beogradu je 15. januara umro penzionisani general Jugoslovenske narodne armije Vlado Trifunović (1938., selo Rakelići kod Prijedora), jedan od svetlih simbola ljudskosti iskazane u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Poslednji komandant Varaždinskog korpusa, čovek koji je sačuvao živote svojih vojnika i gradsko jezgro Varaždina. 

Te 1991. godine doživeli smo crni septembar, prvi u nizu, pravi ratni, onaj u kojem su se ulično urlikanje, izvikivanje novog ovna predvodnika diljem Srbije i horske pretnje susedima pretvorili u sumanutu agresiju na Hrvatsku i istinsku, bezumnu smrt mladih ljudi, napadača i branilaca. Nama, zakletim civilima, Jugoslovenska narodna armija ličila je na amorfnu masu politički i moralno dezorijentisanih ljudi, ojačanu svakovrsnim kriminalcima i ljudima na ivici zakona, prošaranu prisilno mobilisanim i relativno normalnim svetom, ljudima koje smo poznavali kao pristojne. One čija će nas sudbina svakoga dana i noći proganjati, u strahu za njihove živote i, pre svega, sopstvenu budućnost koja je bila čitko ispisana brojevima vojnih pošta.

Pripadnici Teritorijalne odbrane dobijali su i etiketu dobrovoljaca, baš onakvu koja im nije padala na pamet, bilo je ozbiljnih vojnih pobuna, nisu svi shvatali šta treba da rade nekoliko stotina kilometara daleko od svojih kuća, da su oni samo "kao JNA" kako Srbija ne bi bila agresor u međunarodnom tumačenju klaonice. Poneko je tražio da služi "srpsku vojsku", za to se mesec dana kasnije u Skupštini Srbije zalagao i patriotski svesni demokrata Zoran Đinđić, a načelnik Generalštaba JNA Blagoje Adžić, prototip pomerenog čizmaškog mozga, imao je naređenje za pobunjenike među vojskom - "Ćuti, vole jedan!"

Izronili su pacovi, duhovni teroristi, ološ i kriminalci, ponovo su vrteli neuništivu podmuklu, licemernu, ljigavu mitomaniju carstva nebeskog (FOTO: slobodna-bosna.ba)

Beogradom i po gradovima u unutrašnjosti kružile su naoružane bande pijanih četnika u maskirnim uniformama. Izdavali su potvrde da će srećni vlasnik izvesne količine nemačkih maraka (prosečno 500) na frontu kao dobrovoljac Srpske radikalne stranke, ili nečega sličnog, prodavati opljačkano, kola, tehniku, nakit, pevali po kafanama "Ubićemo, zaklaćemo!". Svi su im verovali, mnogi su mislili da tako treba.

Mitomanija i teritorija

Budio se antiratni pokret, smešten, dikcijom državnih medija, odmah među petokolonaše i nepatriote, najgore su vesti, kao u sjajnoj pesmi, bile i najtačnije (A. Šoljan), raspadalo se, uz zaglušujuću buku, sve što je ličilo na normalnost, već su se vodile odsudne borbe za Vukovar. Miroslav Milenković, pedesetogodišnji građevinski radnik iz Gornjeg Milanovca ubio se 20. septembra, nakon trodnevne pobune u Šidu, između stroja dezertera i onih koji su se spremali za ofanzivu na Vukovar. Vladimir Živković iz Valjeva dovezao je 23. septembra pred Skupštinu SFRJ oklopni transporter i predao vojnoj policiji, rekavši "Pa šta sad? Sve je propalo, država je propala i ja sam propao". Nije ni slutio koliko je bio u pravu, budući da je JNA saopštenjem Prve vojne oblasti, zapravo priznala kapitulaciju: „Vojnik u rezervi Vladimir Živković, vozač oklopnog transportera, u fazi psihičke labilnosti, samovoljno je borbenim vozilom došao pred Skupštinu SFRJ. Sve okolnosti u vezi ovog događaja se ispituju o čemu će biti dato potpunije saopštenje.” Potpunije saopštenje došlo je u vidu oslobađanja hrvatskih gradova. Do temelja. 

"Vukovar je danas srušen, ali slobodan grad", poručio nam je današnji gensek Udruženja novinara Srbije Nino Brajović. Imao je taj i ekskluzivu "U dvorištu su srpski leševi. Uglavnom srpski". Predah nakon TV Dnevnika koristio se, uglavnom, za uništavanje singlica i albuma sa Opatijskog festivala i čekanju pozivara, tog lajt-motiva života u poremećenoj državi.

Bilo je, fakat, psihičke labilnosti, ali u zapovedno-književnom, akademskom vrhu Srbije, među dežurnim crtačima karata novih "država", ideološkim logističarima, cvetu srpske inteligencije koji je držao digitrone u rukama, uvek znajući da je agresor, uprkos žrtvama, na teritorijalnom dobitku. Izronili su pacovi, duhovni teroristi, ološ i kriminalci, ponovo su vrteli neuništivu podmuklu, licemernu, ljigavu mitomaniju carstva nebeskog kojem se valja pridružiti, kao, tobož', na onoj utrini pre nekoliko vekova. 

Može se i ljudski

Tog crnog septembra zapovednik Varaždinskog korpusa JNA general Vlado Trifunović spasao je sigurne smrti 220 vojnika i 37 oficira. Nakon pregovora sa oficirima Hrvatske vojske odlučio je da ih uzme za taoce i da se povuče. Nije dozvolio da mu ubijaju vojnike, nije želeo da ubija grad. 

Pred opsednutu kasarnu svake večeri su dolazila njegova deca i dozivala ga. To je Vladi Trifunoviću bilo najteže, o tome se, jednostavno, ne govori, pristojan čovek ne pita. Samo je jednom rekao da su telefonski razgovori užasno skupi. Docnije i faktografski, da ima ćerku i četvoro unučadi, da mu je sin umro. Živeli su u Nemačkoj. 

"Nisam hteo da pustim vojnike da budu glineni golubovi i da ostave kosti u Zagorju" - Vlado Trifunović (SCREENSHOT: YouTube)

Prvi put sam sa Vladom Trifunovićem razgovarao kao dezerter-povratnik u bekstvu, bio je jun 1999. godine, vreme NATO intervencije u Srbiji. I tada i mnogo kasnije, govorio je: "U Hrvatskoj sam osuđen, presuda je oborena. Pod stresom sam i pod pritiskom, s jedne strane osuđen sam kao ratni zločinac, s druge kao izdajnik, a nisam ni jedno ni drugo. To su znali i Srbija, i Hrvatska, i Slovenija, samo su terali svoje. Da bi zvučalo strašno, 'izdajnik' i 'ratni zločinac'. I danas se podsećamo situacije u kojoj smo se našli, pričamo, prepričavamo, analiziramo. Vladalo je bezumlje, tada su odlučivali skorojevići, bezdušno su se igrali životima ljudi. Godine prolaze, meni je zdravlje sve slabije, verujem da će jednog dana sve biti presuđeno kako je pravično, ali je pitanje da li ću to doživeti". 

Bez obzira na oslobađajuće sudske presude, general Trifunović nije doživeo nikakvo priznanje, izdajnik je za sve koji bi da opet ratuju, ratni zločinci zauzimaju javni prostor, a svako ko se tome suprotstavlja je fašista, jezikom državnog vrha, pre svih premijera Aleksandra Vučića. Valjda se tako dolazi do pomirenja, sve slušajuć' ratnog zločinca, viteza od Vukovara Veselina Šljivančanina koji slavi vladajuću partiju, ili dubokom analizom skokovitih kretenoidnosti Biljane Plavšić sa stranica državne fašistoidne tiskovine Politika. Tako ukratko deluje peti izgubljeni rat Srbije, garancije da je poslednji, jednostavno nema.

Balkanski delinkvent

Bio je general Trifunović siguran u ispravnost svoje odluke: "Ljudi koje sam spasio, to su deca sirotinje. Oni koji su imali vezu i šansu, svi su povučeni iz opasnih garnizona, a ja sam spasao one koji nisu imali nikoga. Moja prva misao bi ponovo bila da spasavam ljude kojima ja komandujem. Vode se ratovi koji nemaju nikakvog smisla. Ubijaju se komšije, zavađa se narod, a ja to nisam želeo. Nisam hteo da pustim vojnike da budu glineni golubovi i da ostave kosti u Zagorju", govorio je mnogo kasnije za E-novine. 

I to da se “sa živim vojnicima može mnogo toga, sa mrtvima ništa”. Kakav optimist u državi čiji podanici slave samo one koji ih ispraćaju u smrt. 

Hotel "Bristol", Glavna železnička stanica u Beogradu, mesto u kojem su utočište našle porodice oficira, izbeglice iz Hrvatske. U devet kvadrata živeo je Vlado Trifunović, čovek koji je do kraja života, uvek bi to ponavljao, poštovao želju svoje majke: "Majka me zaklela, kad sam dobio prve činove, da nikog u crno ne zavijem".

Do generalove sobe mešaju se mirisi kolektivnog smeštaja, tek opranog rublja, ručkova, glasni razgovori, muzika. U njegovoj sobi vojnički red, uredno složeni dokumenti na pisaćem stolu, presude, prigovori, kopije novinskih napisa, a tu je i jedini "luksuz", portabl frižider. To je bilo mesto na kojem se verbalno obračunavao sa zamišljenim protivnikom, sa srbijanskim gedžovanskim oficirlukom ćosićevske "nesreće", kojom se ratni zločini pravdaju kao elementarna nepogoda.

"Godine prolaze, meni je zdravlje sve slabije, verujem da će jednog dana sve biti presuđeno kako je pravično, ali je pitanje da li ću to doživeti" (SCREENSHOT: YouTube)

"Uništio sam sve oružje koje sam mogao, to su bili tenkovi iz Slovenije, oklopna vozila. Naredili su mi da uništim hidroelektranu, da potopim grad. Pa, ja sam oficir, nisam se za to školovao, da ubijam civile i svoje vojnike da podavim", govorio je.

Osuđen je za izdaju, na 11 godina zatvora, vojni vrh, pre svih general Momčilo Perišić, sastavio je veće koje će presuditi po njegovom nahođenju, u zamenu za napredovanje u hijerarhiji vojnog pravosuđa. 

"Nosio sam bombu da presudim izdajniku Trifunoviću i njegovoj porodici", kazao je javno Perišić. Kada je Trifunović robijao 547. dan u zatvoru Zabela, bilo je izvesno da je nepotreban faktoru mira i sledećeg rata Slobodanu Miloševiću, koji je naredio Zoranu Liliću, predsedniku SRJ da ga abolira. Kakav pritisak javnosti, kakvi bakrači, nije postojala javnost, kao što ne postoji ni danas. A pogotovu javnost koja može da vlastodršce pritisne toliko da bi oslobodili "izdajnika". Neko iz inostranstva sugerisao je Miloševiću da, eto, taj Trifunović...

Trifunović je aboliran 1997. godine, 2011. njegova kazna je izbrisana, sada je mrtav i za većinu Srba je izdajnik, što se verovatno neće promeniti. Perišić je na slobodi, možda još nosi nešto da presuđuje nekom, odgovara pred sudom za otkrivanje vojne tajne, primopredaju neke 'artije u prigradskom jebarniku. 

Predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, preti komšijama da, ako ubijaju Srbe na Kosovu, a dobro se zna ko su uvek žrtve, neće samo Vojska Srbije u rat, nego on prvi. "Ne bi mi bilo prvi put", kaže četnički vojvoda. Povešće, kaže, i sinove. 

Toj se logici suprotstavio general Vlado Trifunović, žrtva sumanutog hegemonizma, trijumfa mržnje jednog vaspitno zapuštenog kolektiviteta koji se opire zdravom razumu. Druže generale, mnogo si nam značio, poštovali smo te, pamtićemo tvoju žrtvu. Poslednji pozdrav. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube