Nisam mogla da zaspim. Pogled mi se kao i obično spuštao na sliku koju sam davno dobila od Lee Štraser. Ono što me je na njoj očaralo bila je vedrina na zidovima zgrade, prizemne, potpuno obične, sem senki koje su sa drveća padale na nju. Prosto se moglo videti da je, dok je Vali slikala, bilo jarko sunce, mada njega na platnu nema, a iznad krova se nalazi parče plavog neba iz koga izvire oblak. Smetalo mi je što je bio presečen, kao da slika nije bila dovršena. Na njoj je bila samo kuća i pred njom krov crvenog automobila. Ni kod Lee nije bila uramljena. Kako je još tada privlačila moju pažnju, Lea mi je rekla:

- Nosi je, stavi u dno kofera, ali prestani da je stalno gledaš dok razgovaramo.

Onda mi je ispričala kako je do nje došla.

"Jednom prilikom, kada sam bila u Londonu, potražila sam čoveka koga sam upoznala davno, 1957. godine u Beogradu. On je tada došao u Radio-Beograd zbog razmene nekog materijala sa BBC-em, gde je radio u dokumentarnom programu. Tih dana sam se spremala za odlazak na postdiplomske studije u Jerusalim. Završila sam Orijentalistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu i dobila stipendiju da u Izraelu učim hebrejski. Jedan moj kolega pozvao me je na večeru u restoran Maderu, gde su se sakupili prijatelji tog Engleza, Rudija Fazbendera. Tako sam ga upoznala. On je pre rata radio u Ambasadi Velike Britanije, ali se u martu 1941. vratio u London. Nikada u životu nisam čula Engleza da tako perfektno govori srpski. Pitala sam ga kako je naučio naš jezik. Ispričao mi je da se zaljubio u jednu devojku koja je radila u njihovoj ambasadi i od nje naučio srpski. Bio mi je jako simpatičan, šarmantan. Nije bio više mlad čovek, ali je duhovito ispričao kako je želeo da pridobije tu devojku učenjem srpskog jezika, a ona, to je kasnije shvatio, nije bila Srpkinja. Bila je Jevrejka. Imala je veliku porodicu. Živeli su u Novom Sadu. Pozvala ga je da provedu vikend kod njenih. Upoznao je čak i baku i dedu - omamu i otatu. U kući su govorili madjarski. Imala je braću, sestre, ujake i njega je ta familija očarala, a u Vali se ozbiljno zaljubio. Sem što je bila veoma lepa, umela je i sjajno da slika. Evo, ovo je jedna od njenih slika u koju gledaš. Rudi i Vali su se ubrzo venčali, a pred samo bombardovanje Beograda otputovali su u Englesku.

Za vreme rata Rudi je bio u britanskoj vojsci, a Vali je radila u nekom dečjem domu i slikala. Po završetku rata saznala je da je čitava njena porodica stradala u novosadskoj raciji, što je užasno teško podnela. Gotovo da se nikada više nije osmehnula. Najteže osećanje koje je pritiskalo bila je griža savesti što ih je ostavila. Uzalud je Rudi ubedjivao da ne bi mogla da im pomogne da je ostala, već bi i sama stradala, ali nju to nije tešilo. Sa njim je nastavila da govori na srpskom jeziku, tako da ga nije zaboravio, a nabavljao joj je knjige srpskih pisaca Andrića, Crnjanskog, koje je voleo i sam da čita. Dece nisu imali. Vali je nastavila da slika. On joj je povremeno organizovao izložbe, ali osmeh se na njeno lice nije vratio."

Lea je sa interesovanjem slušala Rudijeve priče. Nalazili su se u Maderi. Pozvala ga je svojoj kući, jer njegove kolege i prijatelji sa kojima su se uveče nalazili, bili su preko dana zauzeti poslom, a on je svoje obaveze u Radio-Beogradu već obavio. Čekao je sledeću nedelju, kada je imao let za Englesku. I Lea je tih dana trebalo da krene na put. Kazala je da joj je čudno kako su postali bliski kao da se dugo godina poznaju, mada je on mogao gotovo otac da joj bude. Dogovorili su se da će se dopisivati. Na njeno pitanje - da li Vali neće biti ljubomorna - nasmejao se. "Pa ona zna da nijedna žena sem nje za mene ne postoji, a sem toga, vi ste tako mladi da jednostavno ne bi bilo ni pristojno da na tako nešto pomisli."

Lea je ubrzo otputovala u Jerusalim, gde je počela studije na jeziku koji je tek nešto malo znala. Trebalo je da se upiše na tečaj, da ide na predavanja na univerzitetu. Sve je to tako preokupiralo da je zaboravila da se javi svom prijatelju u London. Kada je to, ipak, uradila, dobila je odgovor od njega, pun razumevanja, ali mu opet nije odgovorila. Ne seća se više tačno koliko je vremena prošlo kada se ponovo javila, možda i čitava godina, ali od Rudija nikada nije dobila odgovor. Povremeno ga se setila, ali bila je tako zauzeta studijama, novim prijateljima, putovanjima po Izraelu, da jednostavno nije pisala, ne samo njemu, već ni svojim drugaricama koje je ostavila u Beogradu.

Prošlo je mnogo godina. Lea se vratila u Beograd i jednom prilikom kada je dobila poziv da prisustvuje seminaru orijentalista u Oksfordu, odlučila da preko vikenda potraži Rudija u Londonu. Tako je i učinila. Medjutim, kada se javila telefonom niko nije odgovarao na poziv, zapravo iz telefonske centrale rekli su joj da taj broj ne postoji, da su brojevi već deceniju izmenjeni. Lea se ipak uputila u London, verujući da se Rudijeva adresa sigurno nije promenila. Kada je izašla iz autobusa uzela je taksi i pružila šoferu adresu. On je samo klimnuo glavom i odvezao je u Vokshol Bridž Roud.

Kada je stala pred vrata na prvom spratu, gde je pročitala Vally Fasbender osetila je da joj drhte ruke. Ipak, pozvonila je. Na vratima se pojavila seda stara žena iz čijih je plavih svetlih očiju zračilo pitanja:

- Yes?

Lea je počela da objašnjava da je Jugoslovenka, da bi volela da vidi gospodina.

Medjutim, žena je prekinula pitanjem na srpskom: - Vi ste možda Lea Štraser? Izvolte! - I otvorila širom vrata pred njom. Lea je bila zbunjena. Ljubazno joj je pridržala kaput i ponudila da sedne.

- Moj muž mi je pričao o vama. Očekivao je vaša pisma, ali shvatio je da ste vi veoma zauzeti i nije vam zamerao što ne odgovarate. Na žalost, njega više nema. Nije prošlo par godina od povratka iz Jugoslavije, dobio je infarkt. Bili ste mu veoma dragi. Nema ga više.

Lea se užasno osećala. Rasplakala se, ali Vali je tešila. Rekla joj je da je to njen poslednji od svih gubitaka koje je u životu doživela. Lea je pokušala da je nagovori da dodje kod nje u Beograd, pa da zajedno odu u Novi Sad. Medjutim, Vali joj je objasnila da nikada posle Drugog svetskog rata, u kome je izgubila sve svoje, nije imala snage niti želje da otputuje u Jugoslaviju.

"Tada mi je - rekla je Lea, pružila ovu sliku i rekla: - Ponesite je, ona će vas podsećati na Rudija. On je tu sliku voleo, a meni je tužno da je gledam, jer me podseća na Novi Sad, na moju kuću. Ako želite da mi nešto učinite, onda, molim vas, ako vam ne bude teško, kada jednom budete u Novom Sadu, potražite na jevrejskom groblju grob porodice Rozencvajg. Bila bih vam zahvalna da stavite na njega cvet.

Obećala sam da ću to uraditi i bila sam tamo kad god sam otišla u Novi Sad - rekla je Lea. - Medjutim, kad pogledam u Valinu sliku, setim se Rudija i strašno me grize savest što mu nisam odgovorila na pismo, pa ti je zato poklanjam, ukoliko je želiš. Pisala sam Vali, ali ubrzo posle mog povratka neko, ko je primio moje pismo, odgovorio mi je da se Vally Fazbender odselila u večnost."

Stavila sam sliku koju mi je Lea poklonila na dno kofera, kako mi carinici ne bi pravili probleme što preko granice nosim umetničke vrednosti. Na zidu je u mojoj dnevnoj sobi u stanu u Nataniji gde živim. Često posmatram sliku te kuće i pogled mi se zadržava na plavom nebu i presečenom oblaku nad njom. Razmišljam o ljudima koji su nekada u toj kući boravili i onima koji su je sobom odneli i mada ih nikada nisam upoznala, ostali su prisutni u mom srcu i mojim mislima.

Ana Šomlo, Lamed / Lupiga.Com

* Autorica je rođena 1935.godine u Negotinu. Diplomirala je orijentalnu filologiju i književnost na Beogradskom univerzitetu. Radila je na Televiziji Beograd, uređivala časopis "RTV - Teorija i Praksa". Napisala je romane "Lea Štraser", "Kao...", "Glasovi dijaspore", "Milenina pisma Kafki", "Hazari ili obnova vizantijskog romana" i "Žuti prkos".