Miljenko Smoje

Jesen se polako libi, jutra su već friška i dekon pokrijen noge. I duže spavan. Jutros se ona vratila iz grada i donila mi kafu i novinu na posteju. Udre me naslov: Supetar na nogama. Uzbudin se, prolijen kafu i žvelto se obućijen. Gospe moja, cilo misto je na noge, sve se uzbunilo a ja dronjan. I još san niki kurčevi novinar! Ne more stari čovik bit novinar. Eto, već san misecima u Supetru, a ništa o tome ne znan! Malo je to misto, njanci dvi ijade duš, skoro svakoga poznajen, a ni slutija nisan da u njemu sve vrije ka u kotlu. Nikor mi ništa nije reka od nikoga ništa nisan čuja. Zapravo, priča mi je profešur Denić da jema problema oko organizacije Litnje škole koja bi raspravjala o demokraciji. Lokalni moćnici ga otvoreno zajebaju, ne dadu mu dvoranu za sastanke, otkazala mu je "Pliva", "Kaktusu" je da predujam pa mu je posli tri dana i "Kaktus" otkaza, ni kino mu ne dozvoljavaju afitat a sve pod izlikon da dolazi i nikoliko intelektualaca iz Srbije, premda su svi liston kontra Miloševića i srpske agresije. Lokalna vlast jema svoje argumente. Ne more jin ništa garantirat, mišćani su kontra te skule, a pogotovo izbjeglice i prognanici koji ne moredu trpit da jin sad iz Beograda niki judi dolazidu na more jaja ladit dok oni patidu daleko od svoji domova. Naravski da vlast zna kako mišćani i izbjeglice dišu.

Dok se brijen, pitan nju: - A šta je to u gradu? - Ništa, šta će bit. - Mislin doli u portu? - Ništa nisan vidila. Judi sididu po štekatima na peškariju je bilo škarpuni, ali su puno sitni. Posla san je u materinu. Grad vrije, grad je na nogama, a ona tuka, slipica ništa nije vidila. Još je priko mene u novinarstvu već pedeset godin. Letin kroz šumicu. Baja vadi iz skladišta gondule, Zvizdan namišća rake i volke na zidić, gazda isprid toaleta svira kitaru i piva nike svoje romance. Žurin u porat. Ribari sušidu mriže. Svit kupuje po butigan. Sidi se na štekatima, svi sididu samo su kamarjeri na noge. Naravski da poznajem i dosta izbjeglica koji su u Supetru već dvi i tri godine. Jedan na tršćicu lovi špare i govori mi da on o tome ništa ne zna. Novine ne kupuje. Ni Baranjka koja pomaže u kužini, ni sobarica pojma nimaju ništa nisu čule. Klapa stari Supetrani sidi na štekat kafane. - Jeba van pas ćunku, ča sidite tot ka mone! - A ča ćemo činit! - Na noge, svi na noge! Evo u foje van piše da je cili Supetar na nogama. Krepajedu od smija. Jedan penšjunat mi govori. Profešur Denić je pametan, ali je isto pizda od čovika. Da Litnja škola demokracije? Lito je demokratično samo po sebi, lito je najdemokratičniji štađun. Čovik se oslobodi svega, svake stege. Greš vanka u kratke gaće, u mudante, dižeš majicu da ti lambika trbuj. I stare žene se razgolacaju. Liti popustidu sve uzde. Ali ča ne držidu zimsku školu demokracije kad bura zvižđe, kad se sve zaledi. A stan ladan, a pinez nima, kriposti nima. Jebena će bit zima! Zimi, zimi neka svoju skulu držidu! Čujen u portu da je šjora Anka za Denićeve goste pripremila petnajst posteji. Ništo je pinez unaprid primila. Bidnu su je pripali da će stradat, da ni smila i trkala je na policiju pitat. Rekli su jon da smi. Dala bi vlast i prostorije, ali straj je od gnjeva mišćani i izbjeglica. Svašta bi se moglo dogodit.

Nedilja. Prošlo je deset. Evo "Nazor". Ulazi u porat. Sutra počinje ta škola, sad će stić prvi učesnici. Prid trajekton uobičajena gužva putnika i auti. Ali nima vike, protesti, transparenti... Stiglo je dvadesetak učesnika skule i novinari. Nu ti boga jema i četer-pet zgodni plavuš. Da san mlaji, sad bi se i ja umiša, sad bi i ja iša na ti seminar. Drugin brodon došlo i je još desetak. I sve mladi judi, odnosno žene. Štab in je u Denićevu kuću. Tamo će škole i radit u grupama, po temama. Bija san mu u kući, jema teracu, dvor, veliki dnevni boravak, dvi sobe! Moredu sidit po zidima, na kauču, na postejan. Ako se malo i zbiju neće demokracija patit. Glavno je da pametno govoridu. Ali isto, jebi ti tu demokraciju zbijenu i škicanu u privatnome stanu, umisto da se raspiva na javnome prostoru. To mi sliči na ilegalu kad su se po pekarnan i podrumima sastajali skojevci. I ovo san čuja u portu. Lako li se profešuru Deniću zajebavat, kad je on i naš i amerikanski državljanin. Iza njega stoji Amerika i čin mu ko zapriti, on zove Galbrajta. Samo ja ne bi pa na tu fintu. On je i ervatski državljanin i čast njemu ka Amerikancu, ali ka Ervatu izašla bi njemu njegova demokracija na nos. Ne bi on mene zajebava!

ŠKOLA OLI KAŽIN?

Danas je već drugi dan supetarske škole demokracije. Kako čujen, skupilo ji se blizu šezdeset učesnika iz cileg svita, samo oni iz Beograda nisu došli. I stoga nisu gnjevni ni mišćani ni izbjeglice. Bogami je "Slobodna" dala veliki publicitet litnjoj školi, a čujen daje i radio. Evropa sinoć u deset uri deset minuti emitirala iscrpan izvještaj. Govoridu mi da je u kući profešura Denića velika tiska, sididu i po podu, jema i na zidićima i po kupan, a jedan mi se čovik kune da je Mira Lorger sidila na vrju fumara, kad je sišla bila je sva čađava ka špacakamin. Jedna udovica se čudi koliko mladi ženski uliza u portun škole. Govori: - A da ovo ni kažin? Oli seksualna škola? Kurjož san, iša bi povirit, ali Denićeva kuća je na vrju strme ulice. Ne bi se moga uspet. Denić mi javija da će poslat po mene tonobil. Čeka san uru vrimena. Nikor nije doša. Da san zgodna mlada plavuša posla bi on dva auta. Oko kuće vrtidu se policjoti, dakako ne da vidu ko dolazi nego da čuvaju mir školarac. Sigurni su ka u škatulu. I ovu skulu financira Soroš. Mutan je ti tip.

Ko govori da se Ervati i Srbi ni u čemu ne slažu? Bogami se slažu u pitanju Soroša. Ne more ga vidit ni Tuđman ni Milošević. U Ervasku bi tija srušit našu mladu demokraciju. A u Srbiji? Bit će da tamo ruši njijovu. Pristojna štampa ervaska i srpska napadadu ga s istin argumentima. Ko zna ča bi ti mutikaša tija. Ali nije samo on mutan. Mutan je i sami pojam demokracije. U starome Splitu znalo se za nike žene koje su bile široke, blage ruke reć: Puno je demokratična. Daje i putniku i namirniku. A demokratičan je bija i čovik koji se ne čini važan nego se denja i pobasjega svita. Puno demokratičan je u staro vrime bija recimo likar Fabić. Kad bi ribari na Matejušku kuvali brujet, a on bi tuda prolazija, uvik bi ga zvali:

- Mašite se, doture! I on bi se uvik mašija i slako napija. I svi su ga falili kako je puno demokratičan čovik. Ako je demokracija ono ča u libre piše to jest ako je demokracija vlast naroda, odnosno politički sistem u kome vlast pripada narodu, onda nikako ne razumin ča se narod jema bunit, protestirat, odit u štrajkove, dizat se kontra pritvorbe, pizdit kako stotinu famij vrši najveću pjačku u istoriji ervaskoga naroda. Jer sve ovo ča se događa sve je to vojon naroda, odnosno njegovi predstavnika izabrani na slobodnin izborima. A narod nije pizda. Narod zna koga je izabra. A demokracija je opet taki sistem da bi ji narod sminija da nije zadovojan.

Niki će reć da se narod pita, drugovačije bi bilo, ne bi bilo nezaposleni, neimaštine, strahova, lopovluka, bezakonja. Ma je li? Onda, je li upravja narod oli ne upravja? Jesmo li oli nismo demokracija? Sad, istina, jema i pametni novinski komentatori koji otvoreno pišu da Ervaskoj ne triba demokracija, da demokracija ervaskom narodu ništa ništa dobro nije donila. Nije jin draga ni ideja da se Ervaska uklopi u Evropu. Integracija s Evropon puno traži, a malo daje. Najpri traži dil tvoga suvereniteta. Triba poštivat evropske zakone, norme, konvencije. Deset puti Valentić je ponovija kako nan se vanka spočitava gušenje slobodne štampe. Evropa traži slobodnu štampu. I sad će Ervatska pustit da "Feral" i njemu slični pizdidu šta oćedu. Ne more tako. Pa najveća prava manjinama. Pa da Srbi jemadu u našoj državi prava ka i pravi Rvati? Onda Srbin radi, a nas da šeta. Oli da Srbin u Ervaskoj sudi Ervatu. Oli na primjer da sud za ratne zločine traži izručenje svoji građani. A oni moredu bit i naši vitezovi. I šta onda? I mi ji moramo izručit? Evropa je stara kurba, ne triba Evropi virovat. Stojmo mi di jesmo a ovo demokracije dosta je za naše mire. A oni kojima je demokracije malo, mogli su doć u Supetar i slušat predavanja. I ovo mi daje mislit. Judi koji su kontra demokracije a ujedno su i kontra socijalizma, odnosno kontra socijal-demokrati, za koji su onda sistem? Je li za oni treći?

HITLERU, DI SI!

Gospe moja, jo Gospe moja, koji smo straj moj mali kompanjo i ja pritrpili. Dobro mi Šarko nije krepa od straja, a i meni je malo falilo. Ježivo je bilo. Tri dan je otad prošlo, a evo i sad kad promislin, vas protrnen. Evo da ćete se i vi štioci naježit? Gremo mi na obid u Mirce. Na Miketovu teracu stol nan je rezerviran. I obid je unaprid naručen: gulaš sa penetima. Maloga vodin na konop i nisan ni seja za stol, a on zareži i poleti. Jedva san ga zadrža. A ispod susidnoga stola, ispod tavaje, ukaže se glava ka u Lucifera, ma ke Lucifera, ka dvi Ćerćilove glave, i to još i grubje, s očnjacima ka dvi sabje. Gospe moja, izist će nas! Strašno je zareža, iskesija svoje sabje i bacija se. Potega san Šarka, sabje su škljocnule u prazno, ali ga je isto bokun glavon dovatija. I obaturnija tako da je Mali učinija tri-četiri tumbule i privrnija se ispod stola. Skupija se Šarko uz moje noge, pokrija je oči šapon i sta se trest. Premda puno star i slab na noge, moj mali je još uvik žestoki bojovnik. I male pase samo povonja, a na velike omar leti. Ako su i veliki i grubi, onda poludi. Žestoke braške krvi dok je bija u snazi i najvećima je zna skakat za vrat i držat ji zubima dok se ne pridadu. Ali davno su prošli ti slavni dani i moga onemoćaloga bojovnika sad ja moran spasavat i u dušmane itat se bovanima. Ijadu put san mu reka: - Kompanjo, ne tuci se s velikima! Moraš najebat! Krivo me pogleda. - A ča bi tija da tučen malešne i nemoćne? - Nisi to od mene moga čut. Samo ti govorin: pusti velike, nastradat ćeš.
- Znan da su jači, ali ja ka i ti, vatan na galamu. I oni se začudidu i gubidu sigurnost. Dok se razaberu, ja već utečen.

Ali u ovome slučaju, kad se ova zvir nemila pokazala, sve naše iskustvo i lukavost palo je u vodu. Gospoju koja ga je držala za kadenu je vuka priko terace, muž jon je mora skočit u pomoć. Poče san vikat: - Ča mu mužarjolu ne držite? - A ko će dat nagubicu za njegovu glavu? Zaista, to je taka glavetina da za njega ne more bit broja. Govorin van: ka dvi Ćerćilove glave. Šarko se toliko pripa da ni moga okusit spizu. A i ja san jija priko voje. Kako ću jist kad san uvik pogledava što se događa ispod susidnoga stola. A mali moj samo drće, trese se od straja, ne smi njanci tamo pogledat. Pitan gospoju: - Koje van je to čudovište? - Ovo je ingleski buldog - govori gospoja. Lipi gulaš, ne more bit nego taki, ali turnija san pijat. I jeba in sve po spisku i England, Imperiju, Komonvelt i Ričarda Lavjega Srca i Artura i viteški mu stol i Kromvela, sve do princeze Dijane i Filipa. A najviše san spominja Ćerćila. Ča in Hitler nije cilu Inglešku u papar sorija? Ča pizda, kad je bija pravi momenat, nije učinija invaziju? Ona me gleda zapanjeno. Makaron jon je ispa iz just. - A šta ti je? Jesi li poludija? Sad si posta Hitlerovac! - Jesan, pa koji! - Okad to! - Evo od sada! Sad san i ja progleda. Dobro pišu pametni komentatori da je baš Ingleška glavni neprijetej naše Ervaske i pokrovitelj Srbije. Ne Rusija i Jelcin nego Mađor i Hard su Miloševićevi glavni prijeteji. Ingleška, podmukla Ingleška kuje kontra nas urote. Lord Oven, Karington i ovi Ćerćil od buldoga - sve je to ista ingleška pasta.

Šaru san diga na ruke i unija ga u tonobil. A pun pijat gulaša i peneti osta je skoro netaknut. Da je Hitler kojon srićon sorija Inglešku, moj mali se ne bi pripa i drća, a ja bi slako opalija gulaš. Ovako, sve nan je progorčalo. I sritni smo šta smo živu glavu izvukli. Asti boga ča kusaju! Pršut, škampe, ribu. I loču fine bočice vina. Jeba in pas ćunku, njima i njijovoj litnjoj školi demokracije. A još in je tema: demokracija i socijalna pravda. Lako li je pizdit i žderat kad je sve plaćeno. I to iz Sorošova žepa. I još in daje desetak dolori na dan za vicje. Piju, loču, smiju se, zajebavaju i sa punin ustima govoru o demokraciji i socijalnoj pravdi. Lako li je bit taki borac na Soroševe špale! Je li profešur Denić i mene moga zvat u svoju školu da i ja šta naučin? A ispod stola još uvik na me i Šarka gleda oni Ćerćilov buldog. I kesi zube. Dojde mi da zavičen: - Hitleru di si! Jemali su sto puti prav gnjevni Supetrani i izbjeglice kad su se svi digli na noge. Na noge Supetrani! Na noge, Bračani! Dosta je kurbinoga pira!

Miljenko Smoje (Feral Tribune, 5. rujan 1994), Lupiga.Com