Cili svit zna, i to su poznate stvari, da je Split oduvik bija draga destinacija fureštima. Dalmacija, a posebno moj Split, dočekivali su kralje i kraljice, a oni su se divili gradu, ljubaznin i dragin domaćinima, spizi koje nema nigdi na svitu i, naravno, običajima kraja, podneblja u koje su došli. 

Tako je te davne 1936. godine Split doša obać i kralj Edvard VIII. S prijateljima, uglednin članovima britanskog društva i s jednon misterioznon damom. Edvard VIII. tako je baš u Split cilome svitu predstavija svoju životnu ljubav, Mrs. Simpson, zbog čije se ljubavi odreka kraljevstva i taj događaj nezabilježen u povijesti svita dogodija se baš u Splitu, na Pjaci di je on seja sa svojon ljubavi života i ka pravi gentleman i lord predstavija je svitu. Odma su poludili novinari ciloga svita, sve časopise, naslovnice, krasija je mladi par koji je krstarija Mediteranon, a Split je, ka šta je i normalno, automatski posta centar svita. Dok su oni ljubovali na splitskon području, u svitu je nasta konfužjun, dame su plakale od tuge i romantike i niko nije moga zamislit da će to mladi kralj učinit. Zbog ljubavi se odreć krune. 

No, mladi kralj, kad bi Mrs. Simpson bila umorna, oli se kupala u Staron Gradu, šeta je sa svojin lordovima i tija je upoznat najslavniji klub toga doba, naš Hajduk i njegove prvotimce. Kralj je bija, kako i priliči navijaču Manchester Uniteda, upoznat te igrače šta su činili čuda po svitu, gazili Marseille usrid Francuske, tukli sve šta se moglo tuć u Afriku i tija ih je vidit jerbo je kurba zna da će jednon baš taj Hajduk nanit njegovon voljenon klubu jedan od najvećih i najtežih poraza u njegovoj povijesti. To kralji znaju, zato i jesu kralji, a Edvard VIII. je bija veliki kralj, i još veći čovik, jerbo kralj more bit svaka pizda, a bogami Mrs. Simpson ne more imat baš svako. 

I nakon pusti godin naš nas je Miljenko Smoje upozorija na taj detalj iz bogate povijesti grada Splita u naše i njegovo „Velo misto“. Ali starome farabutu nije promaka jedan detalj kojeg se malo ko spominje, ali je u puku grada Splita osta ka najbitnija stvar tog povijesnog posjeta. Mladi kralj, a tako nan je prenija Smoje, dok je na plac gleda Hajduka zapazija je da ljudi igraju jednu neobičnu igru sličnu njegovon omiljenon kriketu. Sta je tako kralj u lad, zapisa je Smoje, i pratija igru koja ga je oduševila. Odma je on svatija pravila i odma je zna da je to igra koju mora odnit sa sebon na ladanj, da sa svojon gospodon i lordovima ubije koje lipo litnje pozapodne. I mladi je Edvard odma zapazija momka koji je u toj igri fantazist, golgeter, centarfor, jerbo taman kad bi protivnici bili na pet-šest punti, on bi „šucon“ iz ruke pomeja njihove, a svoju ostavija na misto di triba. Ka najprecizniji snajperist. I nije kralj bija pizda pa se privarija misleć da momak valja, a ne ne, odma je kralj vidija da je to urođeni talent, jer se tako gađa „iz ruke“ samo ako si najveći u toj igri, a kralj je sazna da se igra zove – balote.

Dalmacija, ako me razumite, nije Dalmacija bez balota. Balote su kroz povijest igrali škovacini, ma su ih igrali i doktori, profešuri, gospoda. Balote su oduvik bile identitet Dalmacije, a posebno Splita, jerbo se oko Splita uvik sve vrti. I toga je mladog momka, kazuje nan Smoje, škovacinskog naučnika iz Splita, kralj odma pozva da mu bude profesor od balota i da će ga učinit u Englesku lordon od balota. Njegov Strikan napija se taj dan u oštariju ka nikad. Svoga netjaka, svoju diku, uzdanicu, škovacin iz Splita već je vidija među gospodon kako ih uči, kako ih namišta di da stoje dok gađaju balotu ili bulin, i Split bi, da nije bilo Mrs. Simpson, dobija prvoga profesora od balota u svitu. I ko zna šta bi od balota danas bilo. Igrala bi se Svjetska prvenstva, igrali bi se turniri i naš bi netjak zgrnija puste šolde, na ponos i diku svoga Strikana.

Ali Split ne bi bija Split kad bi Split bilo briga za cili svit. Cili svit se ionako vrti oko Splita, pa nikoga nije briga šta padaju monarhije i propadaju carstva. Sve more propast, osin Hajduka i naravno, balota. Balote se igraju svugdi i igrat će se svugdi. I to ne zna samo cili svit, nego to znaju i na nebesima. Netjak se naš dišpera od tog dana. Od tog dana on je samo glumija da živi. Davali su mu uloge u životu, a on ih je glumija onako dišperan. Niti se smija, niti bi radija komedije. Ostarija je i čeka. Čeka je da mu ako već na ovome svitu nije dano da bude profesor od balota, dođe vrime da mu to veliko priznanje daju na onemu svitu gori. I nije triba puno čekat. Najviše svita, to se zna, okupi se na balote šta ne zna, oli ne voli igrat balote. Ne voli se šporkat, ma ja mislit da više se ne voli osramotit. Jer ne more svak igrat balote. Ne more svako „vuć ka po špagu“, niti more svako „cikat bulin“, a „povuć iz ruke“ i razbit balotu šta smeta mogu samo najbolji, najveći, Maradone i Messiji od balota. A naš Maradona, naš Messi, naš George Best od balota bija je on – naš netjak. 

I sad kad pogledate baš te kurbe šta ne igraju, šta „nemaju mota“ ti su van najgori. Ti van mole Sv. Petra da in da fantazista šta prije, da mogu lokat, da mogu guštat gledat takve partije, i da se moredu rugat svima koji igraju kontra Maradone. A takvi je bogami gori puno. Puno i previše. Prvi Smoje. Šta on zna o balotama? Nikad balotu nije uzeja u ruke. Pa Ćićo. Piciginaš. Pa Mosor – košarkaš. Pa Oliver, Coce, pivači. Pa Jakša Fiamengo. Pa Špaco i njegova pirja, Napoleon Tomislav Ivić fuzbalisti, a najgori od svih Roko, kamarjer koji jedini od balotaša ima najveće koristi. Jerbo svi balotaši piju. A oni šta gledaju – najviše. I tako je, ja san uvjeren, kurba Roko sve to isposlova. Da šank radi leva-leva, da se pije i vrte janjčići, a da on broji munitu.

I tako je raj dočeka Maradonu iz Splita. Messija, škovacina, Georgea Besta u balote. I danas je gori fešta. Ma kakva fešta. Ljudi moji sam je kralj Edvard VIII. doveja pola dvora da gledaju tu partiju. I jedva čekan sutra Slobodnu Dalmaciju u raj, u koju će izać veliki feljton od Mome Popadića o najvećoj partiji balota koju je raj ikad vidija, o utakmici koja se igrala na „zadnji šuc“, o partiji Lige prvaka, o partiji u kojoj je u zadnjoj minuti, zadnjoj sekundi mladi škovacin iz Splita potega bulin i donija odlučujuća dva punta, šucon sa trideset metri „iz ruke.“

I na kraju feljtona stajat će ovako: Maradona iz Splita odnešen je na rukama svojih suigrača i navijača. I nikada ga nismo vidili sritnijega. Smija se ka malo dite. A doli u Split je počela kiša. Nadvila se gusta, siva magla nad Split i parilo je da nebo plače. Za svojin Maradonon. Za svojin gradon šta se priselija gori, pa smo ostali svi ka promrzli i pokisli tići. Da gledamo gori u naš kampanel i nikad ka danas se ne osjetimo tako samima, tako malima, tako jadnima i takvon sirotinjon. Jer se tako mora i triba osjećat svak ko voli svoj Split. Danas, kad su mu svi njegovi Maradone, svi Messiji i svi George Bestovi zauvik otišli, ostavivši prazne kavane, prazne buffete i oštarije, prazne novinarske redakcije i prazan grad bez pisme. Jer su sve odnili sa sebon. Sve te zvuke našega Splita, pisme batelanata i fakina, pisme picaferaja i ribara, i beštimje sa zogova sa balotama. I pari mi se da više niko u moj Split ne pušta suzu za njima. Vengo pušta suzu za svojin gradon. Gradon koji je zauvik nesta.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube