Moć govora

Davno, ima tome četrdeset godina, dobili smo batine zbog Brane Petrovića. Uzrok je veliko zidno ogledalo. Brana je posle bitke, u slobodnom pesničkom prepevu, prosečnoj kafanskoj tuči dao mitske razmere i estetsku dubinu, srazmernu modricama iza tamnih naočara. Napisao je poemu o bokserskoj umetnosti.

Evo kako je bilo.

Posle usmenih novina u Rumi, ljubazni domaćini odvode nas na večeru u kafanu "Srem". Iz razloga popularnosti, Brana Petrović dobija počasno mesto. Ogledalo je na zidu, nasuprot pesniku. Petrović se ogleda, mlad i slavan, ogledalo mu dvostruko uzvraća slavu, provocira na samoljublje. Utom stiže piće. I Petrović čini - šta? Levo orijentisan, solidaran s kafanskim masama, naručuje deset pakli niške "morave", istresa cigarete na sto, zatim ih baca okolo, sa usklikom autentičnog proletera: "Puši radni narode, Petrović časti!"

A te večeri, kao za pakost, sedeli su u kafani "Srem" neuposleni provincijski bokseri; ona vrsta što se na ringu uspava u prvoj rundi, da bi se probudila tek na javnom mestu, gde bez rizika, osrednjim ručnim radom, može da povrati samopouzdanje... I bokseri u Braninoj samilosti prema radnom narodu vide šansu za bezbolnu afirmaciju, šalju najkržljavijeg među njima - muva ili bantam - da pesnika opomene: "Odmah da si, burazeru, te cigarete vratio u kutiju!"  Petrović nema kud, pa nastavlja ofanzivno: "Šta može bokser pesniku! Ima li išta jače od večnosti..." Utom oglasiše fajront.

Mi brzo, bokseri brže, blizak susret na pustoj ulici bio je neizbežan. Milicionar je dunuo u pištaljku tek kad su bokseri zadovoljili svoj nagon i pobegli. U stanici milicije Brana je pospanim milicionarima pretio da će ih ražalovati i poslati za konjušare na Šar-planini. Za nama, još neoporavljenima, u Beograd je stigla i prekršajna prijava...

Taj čovek, Brana Petrović, sam je bio jedan pesnički pokret sredinom minulog veka. Shvatio je moć govora - tako je naslovio i svoju prvu zbirku - i hrabro je u srpsku poeziju uneo dotad nepodobne i nepevljive reči i teme. Ubedljiv i vešt na estradi, grmeo je:

Na ulazu u gradilište vatra, naoružana cvetom, stražu čuva.
Mrtvi ne mogu unutra, život je ulaznica.
Pakleni teror projekata i skica...

I tako dalje. Onda bi snizio ton:

U podne, kad bi žena htela, ti komšiju zoveš da igrate šaha...

Posle je postao prestrog prema sebi. Objavljivao je ređe i govorio manje. Bio je sve samlji - još jedan naslov pesničke zbirke - pisao je u tišini. Tek će se istražiti šta je iza njega ostalo, a ono što je ostalo sigurno je vredno, jer se u ćutanju krije najvrednije.

Odlaskom Branislava Petrovića završena je mladost srpske poezije 20. veka; nastupa vreme neumitne starosti. Uprkos kalamburima, provokacijama, alkoholu i slobodnom ponašanju pred javnošću, Petrović je bio blago konzervativan i stidljiv čovek. Umeo je duboko da se izvini. Ispadi su bili odbrana od bolećivosti prema svetu, neka vrsta fasade pred strahom da se pokaže ljubav i pažnja koju je sobom nosio. Bliski su osećali tu plemenitu i lomljivu dušu; bio je istinski voljen od probranih prijatelja i od jedne žene. Često je citirao starog profesora iz čačanske gimnazije, Rusa - emigranta, kome je neko obnoć posekao ruže u bašti.

"Ne žalim ja ruže", govorio je Rus, "žalim tog čoveka".

Branislav Petrović je isticao da je život definitivno čudo; i cvet, i mrav, potok i prepelica delo su Božje promisli. Da nije postao pesnik, verujem, bio bi pčelar!

Stizale su ga nagrade, iako se nije gurao oko njih. Kad je dobio oktobarsko odličje grada Beograda, samoironično je govorio da je sada toliko moćan da može sve:

"Tražiću da igram u Crvenoj zvezdi. Za fudbal je, burazeru, potrebno iskustvo, a ja ga imam!"

Ipak su ostala ogrešenja drugih. Za najznačajniju pesničku pojavu sredine veka nije se našlo mesto u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U te klupe ušli su i neki skromnijeg dara, ali podobnije naravi. U kafani su mu govorili: "Nemaš ti visinu za Akademiju!" Dobro je podnosio taj vic...

Ponekad bi mu se oteo kakav sarkazam na račun intelektualaca:

"Srećom, pod Turcima nije bilo intelektualaca, inače bismo još bili pod Turcima!"

A sam je bio autentični intelektualac, mnogo je čitao i mnogo je znao, i sve to je sažimao u lucidnu misao i lekovit humor. Do smrti je, rekoh, verovao u život.

Brana Petrović je bio jedan od retkih srpskih pisaca koji je umeo da piše za novine. Njegovi tekstovi u NIN-u bili su praznik za ovoga koji ovo beleži, ali i za najširu publiku. Mučio se, da bismo ga čitali s lakoćom. Birao je reči i pedantno ih vodio poenti, svestan moći govora i duha. Kad se umorio i razboleo, s prijateljima je telefonom održavao vezu, raspitivao se za život napolju.

Bolest je nosio dostojanstveno. Nikad se nikome nije žalio, zato nas je ta smrt iznenadila. Bio sam u Aleji zaslužnih građana, gde Petrović sada počiva, s mišlju kako dođu godine kada čovek poznaje mnogo više mrtvih ljudi koji su mu bili važni, nego živih.

Na groblju je tiho, nigde nikoga. Lisje žuti, dole veće pada. Brana spava...

***
Bolna je to čast: dogodilo se da se baš ovim tekstom, zbog odlaska na novu dužnost, opraštam od čitalaca NIN-a, uz iskrenu zahvalnost na strpljenju i ljubavi. Ako se kad god neko osetio povređenim, molim za oproštaj. Čovek je sazdan i od slabosti.

Milivoj Glišić (NIN, 3. listopad 2002. godine)