U ovom našem bezumnom veku, nama najbliže po duhu i jeziku, ljude srećemo negde daleko, uprkos svim preprekama i međama. I takav susret je pravo čudo. Septembra 1986. godine bila sam na odmoru na Crnom moru u društvu svoje pisaće mašine. U jednom sanjivom podnevu trgne me iznenadni zvon telefona: iz Danske! Hele Dalgor, slavista-bugarista, vatrena prijateljica naše kulture, izgovori jasno u moje uho:

- Polazi odmah! Čekamo te! Zar nisi dobila pozivnicu? Izlazi tvoja zbirka pesama u mom prevodu na danski.

Nisam ništa znala. Bilo je to doba izolacije. Sve pozivnice iz inostranstva išle su preko „organa“ i obično nisu stizale do mene. Kasnije sam saznavala „da sam otkazala zbog bolesti“ ili „momentalno sam bila izvan zemlje“ a Juriju Trifonovu su na aerodromu zvanično odgovorili, prilikom njegovog dolaska u našu zemlju, na njegovo pitanje o meni: „Ona je emigrirala u Beč“. I kada me je Jurij video na svom recitalu, nije mogao poverovati svojim očima.

- Nemoguće! – odgovorih Dankinji. – Nemam ni dozvolu, ni vizu, ni kartu, ništa!

Ali Hele Dalgor nije od onih koji se lako predaju. I dok ja nisam mrdnula ni malim prstom za to putovanje, uverena da je beznadežno, ona je telefonirala u Ministarstvo inostranih poslova, u Komitet za kulturu, u Savez književnika. I sledećeg dana ponovo se javi: sve je sređeno! Kasnije će mi objasniti kako. Nije za telefon! Da krenem odmah! Još i dan-danas ne verujem da se to putovanje ostvarilo. Za dlaku su mogli da mi pred nosom ukradu i Dansku i jedan susret, koji se jednom dešava u životu.

S našeg Južnog mora odleteh u danski grad Orhus na obali Severnog mora. Bila je jesen 1986. Tačno tri godine pre promena. Tamo sam saznala o avanturi koja me je očekivala: Balkansko literarno veče, organizovano kao po notama. Već su bili pristigli jedan grčki romansijer, albanski pripovedač (predsednik njihovog saveza pisaca, došao umesto pozvanog Ismaila Kadarea), svetski poznati autor iz Jugoslavije Danilo Kiš i moja malenkost. Očekivao se jedan turski pesnik i balkanski buket bi bio popunjen. Hele mi je objasnila: da nije užarila telefone mnogih naših instanci i Bugarska bi bila predstavljena kao i Albanija, predsednikom Saveza bugarskih pisaca. Takva je bila procedura.

Istoga dana predveče su me odveli u jedan park, gotovo istrgnut iz Andersenovih bajki – fantastično cveće, ogromno vodeno prostranstvo i isto takvo oslepljujuće šarenilo u tihim rečicama šetača. I tamo, u senci vekovnih stabala, na jednoj klupi sedeo je crnomanjast muškarac sa cigaretom u ustima. Odavao je utisak visokog čak i kad sedi. Ispod crne bujne kose ispijeno lice, gotovo isklesano dletom neke oštre misli, neke savladane muke. Čim je saznao odakle sam, odmah je progovorio na svom jeziku a ja sam odgovorila na mom – i tako smo se razumeli od prve. Balkanci. Bio je to znameniti Danilo Kiš o kome sam toliko slušala. Upitah ga za neke, meni poznate kolege iz njegove domovine. On reče kako već duže vremena ne živi tamo već u Parizu i „kojekuda“ i sam postavi pitanje, koje ja prećutah:

- Zašto? – odgovori neponovljivim talentom, rekla bih genijem da nasmeje i da se naruga samom sebi.

Nemoguće je opisati tu magiju koja tera da se grohotom smeješ kako nisi pre toga činio bilo kojim povodom. Rizikujući da uništim tu magičnost, pokušaću da prenesem smisao njegovih reči, jer je u njima zaključana jedna sudbina:

- Nikako ne mogu da se naviknem na sivilo. Bogami! Alergičan sam. Otvorim ujutru prozor da provetrim i počinjem da se gušim u sivilu. Polenska kijavica. Raspao bih se pod pritiskom tog sivila! Kud god pogledaš sivilo i samo sivilo. Morao sam otići. Evo, ovde nema sivila! – i širokim zamahom pokaza na rascvetalu i zaslepljujuću lepotu naokolo. Dugo je upijao pejzaž očima, kožom, uz duboke udisaje i opet ostajući nezasićen onolikom lepotom. Iznenada pogled mu bi privučen grupicom ljudi okupljenih oko samopozvalog albanskog gosta. I ponovo gejzer oštroumnih zapažanja.

- Pogledajte ih! Simpatični su, zar ne? Socijalisti, danski maštari! O čemu maštaju? Da bude i ovde sivila, bogami! Kao kod nas, kao u Albaniji, kao kod vas! Sve ovo šarenilo treba da se posivi s kraja na kraj! Svom dušom im želim da ostvare svoj san! Neka se sve udavi u sivilu, neka mu se raduju! Neka uspeju! Bogami! Kako će inače shvatiti...

Domaćini su nas pozvali da uđemo u svečanu dvoranu. Zgrada je nalikovala belom brodu koji plovi plavim morskim prostranstvom. Unutra – prepuno. Većinom mladi ljudi, studenti i profesori. Sede uz okrugle stolove smerno i tiho, pijući kafu i sokove. Dvorana je, takođe, iskićena cvećem. Počinjem da posmatram okolinu očima Danila Kiša, alergična na sivo, ali znajući i da se radujem do zaborava šarenom božjem svetu. I tako, četiri balkanska pisca sa prevodiocima sedaju uz jedan sto sa strane, čekajući početak „predstave“, što bi danas rekli – „šoua“.

- Da li Vam je jasno šta ćemo raditi? – pitam zbunjeno.
Kao odgovor na moje pitanje Danilo Kiš izvede jednu od najduhovitijih, najartističnijih, najbriljantnijih improvizacija kakvu može-ne-kakvu ne može ni da zamisli čovek. Zapamtila sam je zauvek.

- Zašto smo pozvani ovde? Zato što ništa ne znaju o nama. Bogami! Nekakvi Aborigeni tamo negde sa ruba geografije! I mi baš treba da im pokažemo šta smo i ko smo! Kako? Odigraćemo im jedno balkansko kolo-oro! Ovako!

Danilo ustade, izvadi maramicu iz džepa i poče mahati njome.

- Uhvatićemo se najpre za ruke, udarićemo nogom o pod i uzviknuti: „Iju-ju!“. Udaram nogom a vi za mnom. Udaranje nogom je naš domorodački simbol: pokazuje inat, najizraženiju i najponositiju balkansku crtu. Daj Evropljanima simbole, arhetipove! Kod nas ih možeš lopatom bacati! Drugi značajan simbol je: saginjanje sa čučnjem, ovako! Ostao nam još od turskog ropstva, dubok simbol! Čučanj sa pognutom glavom kao na panju, a onda iznenadni skok na noge lagane. Mahanje maramicom je treći simbol: barjak se vije nad Balkanom, junački boj se bije. Ritam se ubrzava. Sve je brži i brži! Puštamo ruke i – pažnja! Hvatamo se za kose! Iju-ju! Vije se kolo sve luđe. Čupamo čitave pramenove jedan drugom. A na kraju nadajemo takvu dreku, podižemo takav kovitlac, takvo udaranje, šutiranje, štipanje da ovi mirni Danci gube, prestravljeni, razum. I najzad objavljujemo jednoglasno, kao pravi agit-prop ljudi: E to vam je balkansko kolo! Iju-ju!

Pridodah ovoj simbolici i naš, šopski doprinos: - Drž se zemljo, Šop te gazi! Danilo Kiš, kolovođa, savi „barjak“, strpa ga u džep i reče:

- Drugi put ćemo im pokazati još luđe kolo, sa hvatanjem za vratove! Neka se zabezeknu i prestrave! Praktična lekcija iz istorije Balkana. Guša za gušu, jadna nam duša!

Nisam mogla ni pretpostaviti da je on ovu scenu odigrao već teško bolestan. Previjali smo se od smeha. Bio je to pravi šou. A na podijumu smo mi, izaslanici balkanskih književnosti, čitali ponešto svoje, dok su ga danski prevodioci kazivali na danskom. Najkraće, najskromnije se predstavi veliki Danilo Kiš. I iščeze. Više ga nismo videli ni čuli. Patio je od bubrežnih napada a da se nikome nije požalio.

Ljubazni domaćini su mi organizovali putovanje po prelepoj Danskoj. Radovala sam se šarenilu novim očima, koje mi je presadio Crnogorac, alergičan na sivo. Presudne 1989. godine bila sam ošamućena vešću da je Danilo Kiš umro. Nisam mogla poverovati. Taj vulkanski životan tvorac trenutaka druženja i smeha da nestane upravo na pragu dugoočekivanih promena! Otad stalno nailazim na njegove prijatelje – intelektualce, književnike, umetnike, prognanike, svetske putnike, građane sveta. Svi ga se sećaju kao najdražeg saputnika kroz protivurečnosti i prevrtljivosti ovog veka. Toga zadivljujućeg čoveka. Sve više sam ubeđena da je Danilo Kiš, veseli kolovođa balkanskog kola, pokrenuo jedno beskrajno kolo ljudi srodnih duša celoga sveta. I niko ne može raskinuti to kolo. Čudna je uspomena na njega. Nazvala bih je lekovitim likom. I dalje me zasmejava onim neiscrpnim, zdravim i vidarskim humorom. A upravo komično je neprenosivo. Ono je izbijalo u trenu, spontano, iz neponovljivog združivanja iznenadnih i slučajnih okolnosti, iz glasa, iz neiscrpnih ideja Danila Kiša. A, pre svega, iz jezika: srpska reč u ustima tog majstora je zvučala tako zaraznom komikom, takvim intonacionim nijansama i obrtima da je svako opisivanje nemoćno da ga reprodukuje kako zaslužuje. Crnogorac iz „Montenegra“, za koju jadni Evropljani nisu ni čuli, govorio je: „Trepću okicama i pitaju gde se nalazi, na kom kontinentu...“

Da je to moje putovanje u Dansku bilo osujećeno, kako je izgledalo ispočetka, ispustila bih susret sa Danilom Kišom u poslednjim godinama njegovog života. I ne bih znala da je takav čovek postojao. Ne bih mogla ni izbliza stvoriti sebi predstavu o njemu iz raznih priča, ma kako uznesene bile, kakva je to uzavrela od duhovne energije ličnost bila. Imam osećaj da je on izbrisao tragove sivog iz moje duše. I nastavlja da baca svetlost na pejzaž, na celu atmosferu oko mene, savladava vreme, promene, nahrupi iznenadno u moje misli, u moju depresiju i zasmejava me humorom koji dobija sve dublji smisao, sa nijansom tuge koja hvata „za gušu“, kao ono balkansko kolo. Tuge zbog ljudske nesreće na ovom apsurdnom šarenom svetu.

Blaga Dimitrova (1922 - 2003.)

(Sarajevske sveske, 1. ožujka 2008.), s bugarskog preveo Ivan Ivanov