Sljedeći, nekoliko dana star tekst prenosimo s www.slobodnaevropa.org ...

Ima li kraja srpskim iluzijama o Bosni?

Želimir BOJOVIĆ

Na današnjem skupu pod nazivom: «Bosna i Hercegovina: deo srpskog nacionalnog projekta», koji je organizovao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, istoričarke Latinke Perović i Olivera Milosavljević istakle su da nacionalističke elite u Srbiji i dalje gaje snažne aspiracije ka Bosni i Hercegovini, što, po njima, nije bez opasnosti za društvo u BiH.

A, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, predložila je na današnjoj konferenciji reviziju Dejtonskog sporazuma.

Sonja Biserko naglašava da je pitanje Bosne i Hercegovine veoma važno pitanje za dalje procese na Balkanu i da bi zbog toga Međunarodna zajednica svoj odnos prema Bosni i Hercegovini morala da učini odgovornijim i daleko jasnijim:

“Znači, to je tema u kojoj se sublimira, rekla bih, sve ovo što se poslednjih 15 godina dešavalo na ovom prostoru, ali isto tako i nesnalažljivost i neadekvatno ponašanje Međunarodne zajednice.”

Istoričarka Latinka Perović, kaže da se trenutni problem Bosne i Hercegovine teško može razumeti izvan srpske nacionalističke ideologije, “čiju suštinu čini ideja o velikoj srpskoj državi. To je substrat koji se dva veka ne menja. Iako trpi faktičke poraze u prošlom veku, tri takva poraza, taj se substrat mentalno održava.”

Latinka Perović naglašava da se BiH danas nalazi u istorijskom, kako kaže, «ćorsokaku» iz koga teško može izaći, ako se ne napravi intelektualni i saznajni napor koji bi vodio analizi puta koji je Bosnu i doveo u to stanje. Za te procese, kaže ona, potrebne su ozbiljne istorijske analize, a ne istorizam, koji je danas dominantno prisutan:

“Istorizam nastaje onda kad je danas nešto istina a sutra je istina nešto sasvim drugo. Istorizam relativizira značaj stečanog znanja i vodi u intelektualnu degradaciju usred koje se mi danas nalazimo. Ta intelektualna degradacija vodi moralnoj ravnodušnosti i ne dopušta da uspostavimo pravi odnos prema događajima usred kojih se nalazimo.”

Istoričarka Olivera Milosavljević, naglašava da u srpskom društvu, gotovo, i da ne postoje nikakve nove racionalnosti koje bi bile usklađene sa današnjim vremenom:

“Ostalo je samo ono u šta je pre 100 godina retko ko ozbiljno verovao. Mitovi o takozvanim istorijski i etničkim pravima i epika, kao izvor istorijske istine, koji su umesto sporednog sredstva za mobilizaciju početkom veka na njegovom kraju postali jedini argument i cilj.”

I upravo izostanak procesa suočavanja društva u Srbiji sa svojom ratnom prošlošću, Latinka Perović ocenjuje kao problematičan, ne samo za društvo u Srbiji, već i za dalje demokratske procese društva u BiH:

“Vrlo smo daleko, u naučnom smislu, od bilansa da je rat u Bosni bio agresija na državu koju su priznale UN, da su iz tog rata proizišli najteži zločini i da ih upravo velikodržavna ideja drži još uvek kao deo svoje epske i herojske prošlosti i odlaže njihovo sankcionisanje bez koga zapravo nema ni moralnog ozdravljenja društva. To nastavlja proces razaranja u Bosni ali zaustavlja i napredovanje Srbije, dovodi je u nesporazum sa njenim susedima i destabilizuje čitav region zaustavljajući taj proces integracija.”

Zato je za Sonju Biserko, revizija Dejtonskog sporazuma neophodna. Ta bi revizija, kaže ona, društvo u Bosni i Hercegovini učinilo dominantno građanskim prema kome, nacionalističke elite u Srbiji, ne bi više imale tako izražene pretenzije:

“Dejtonski sporazum koji je bio u funkciji zaustavljanja rata je nažalost utemeljio uređenje Bosne na etničkom principu, odnosno podele, i dok god to bude tako Balkan ostaje trajno izvorište krize. Zato je revizija Dejtonskog sporazuma, na liniji integracije Bosne kao funkcionalne države, ujedno i kraj srpskim iluzijama o Bosni.”