Ima li kraja srpskim iluzijama o Bosni?
Sljedeći, nekoliko dana star tekst prenosimo s www.slobodnaevropa.org ...
Ima li kraja srpskim iluzijama o Bosni?
Želimir BOJOVIĆ
Na današnjem skupu pod nazivom: «Bosna i Hercegovina: deo srpskog nacionalnog projekta», koji je organizovao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, istoričarke Latinke Perović i Olivera Milosavljević istakle su da nacionalističke elite u Srbiji i dalje gaje snažne aspiracije ka Bosni i Hercegovini, što, po njima, nije bez opasnosti za društvo u BiH.
A, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, predložila je na današnjoj konferenciji reviziju Dejtonskog sporazuma.
Sonja Biserko naglašava da je pitanje Bosne i Hercegovine veoma važno pitanje za dalje procese na Balkanu i da bi zbog toga Međunarodna zajednica svoj odnos prema Bosni i Hercegovini morala da učini odgovornijim i daleko jasnijim:
“Znači, to je tema u kojoj se sublimira, rekla bih, sve ovo što se poslednjih 15 godina dešavalo na ovom prostoru, ali isto tako i nesnalažljivost i neadekvatno ponašanje Međunarodne zajednice.”
Istoričarka Latinka Perović, kaže da se trenutni problem Bosne i Hercegovine teško može razumeti izvan srpske nacionalističke ideologije, “čiju suštinu čini ideja o velikoj srpskoj državi. To je substrat koji se dva veka ne menja. Iako trpi faktičke poraze u prošlom veku, tri takva poraza, taj se substrat mentalno održava.”
Latinka Perović naglašava da se BiH danas nalazi u istorijskom, kako kaže, «ćorsokaku» iz koga teško može izaći, ako se ne napravi intelektualni i saznajni napor koji bi vodio analizi puta koji je Bosnu i doveo u to stanje. Za te procese, kaže ona, potrebne su ozbiljne istorijske analize, a ne istorizam, koji je danas dominantno prisutan:
“Istorizam nastaje onda kad je danas nešto istina a sutra je istina nešto sasvim drugo. Istorizam relativizira značaj stečanog znanja i vodi u intelektualnu degradaciju usred koje se mi danas nalazimo. Ta intelektualna degradacija vodi moralnoj ravnodušnosti i ne dopušta da uspostavimo pravi odnos prema događajima usred kojih se nalazimo.”
Istoričarka Olivera Milosavljević, naglašava da u srpskom društvu, gotovo, i da ne postoje nikakve nove racionalnosti koje bi bile usklađene sa današnjim vremenom:
“Ostalo je samo ono u šta je pre 100 godina retko ko ozbiljno verovao. Mitovi o takozvanim istorijski i etničkim pravima i epika, kao izvor istorijske istine, koji su umesto sporednog sredstva za mobilizaciju početkom veka na njegovom kraju postali jedini argument i cilj.”
I upravo izostanak procesa suočavanja društva u Srbiji sa svojom ratnom prošlošću, Latinka Perović ocenjuje kao problematičan, ne samo za društvo u Srbiji, već i za dalje demokratske procese društva u BiH:
“Vrlo smo daleko, u naučnom smislu, od bilansa da je rat u Bosni bio agresija na državu koju su priznale UN, da su iz tog rata proizišli najteži zločini i da ih upravo velikodržavna ideja drži još uvek kao deo svoje epske i herojske prošlosti i odlaže njihovo sankcionisanje bez koga zapravo nema ni moralnog ozdravljenja društva. To nastavlja proces razaranja u Bosni ali zaustavlja i napredovanje Srbije, dovodi je u nesporazum sa njenim susedima i destabilizuje čitav region zaustavljajući taj proces integracija.”
Zato je za Sonju Biserko, revizija Dejtonskog sporazuma neophodna. Ta bi revizija, kaže ona, društvo u Bosni i Hercegovini učinilo dominantno građanskim prema kome, nacionalističke elite u Srbiji, ne bi više imale tako izražene pretenzije:
“Dejtonski sporazum koji je bio u funkciji zaustavljanja rata je nažalost utemeljio uređenje Bosne na etničkom principu, odnosno podele, i dok god to bude tako Balkan ostaje trajno izvorište krize. Zato je revizija Dejtonskog sporazuma, na liniji integracije Bosne kao funkcionalne države, ujedno i kraj srpskim iluzijama o Bosni.”
Ovih dana me anonimni sudija za prekrsaje u Nisu pozvao da se javim na odsluzenje
kazne zatvora od deset dana. "Prekrsaj" koji sam ucinila pre dve godine sankcionisan
je u skladu sa zakonima i propisima drzave Srbije. "Prekrsaj" je lepljenje plakata u
Nisu 11. jula 2005. godine, povodom obelezavanja deset godina genocida u Srebrenici.
Moji prijatelji, prijateljice i ja lepili smo plakate noc uoci desetogodisnjice
srebrenickog masakra. Plakata je bilo isto koliko i zrtava u Srebrenici - na svakom
plakatu jedan broj pisan rukom i crni flor. Cilj akcije bio je da se pokaze da u
Srbiji ima ljudi koji saosecaju sa srebrenickim zrtvama i preuzimaju odgovornost za
sufinansiranje ovog genocida novcem poreskih obveznika.
Plakate smo lepili na mestima na kojima su, pre i posle toga, lepljeni plakati
Smiljka Kostica, Vojislava Seselja, "Beer Fest-a", raznih kvazikulturnih desavanja,
putovanja za Bugarsku... Zbog tog lepljenja plakata po Nisu niko nije kaznjen.
Komunalna inspekcija je iz informacije o akciji, dobijene od urednistva u niskim
dnevnim novinama, saznala da sam mozda ja odgovorna za lepljenje plakata. Vec
sutradan sam pozvana na razgovor u Komunalnu inspekciju.
Kako je akcija vrednosno promovisala preuzimanje odgovornosti, smatrala sam da treba
da preuzmem odgovornost za lepljenje plakata. Desetak sluzbenika u ogromnoj
kancelariji pretrpanoj papirima ubedivalo me kako sam uradila pogresnu stvar. Sudija
za prekrsaje pokusao je da mi objasni kako su njemu "spalili kucu na Kosovu ti isti
muslimani" i da su "sve sto im se desilo visestruko zasluzili". Prisutna sluzbenica
nazivala nas je "muslimanima". U njenom vrednosnom sistemu, to je verovatno najgora
uvreda. Nakon poduzeg monologa sudija mi je odredio maksimalnu kaznu "u skladu s
materijalnim stanjem okrivljenoga i tezinom ucinjenog prekrsaja". Moja zalba nije
uvazena.
Nisam platila kaznu, jer mislim da ne treba davati novac drzavi ciji se svi slojevi
drustva nekaznjeno upinju da mi objasne kako postoji opravdanje za ubistvo 8.000
ljudi. Pitam se da li, placanjem ove kazne drzavi, finansiram poslednju fazu
genocida - njegovo poricanje?
Necu da placam poricanje genocida. Necu da budem jedina na kojoj se lomi pravda, za
lepljenje plakata na nedozvoljenim mestima. Alternativa je gradanska neposlusnost.
Predsednik Srbije, premijer i drugi zvanicnici trebalo bi da se zamisle kakvu poruku
salju gradanima i gradankama, svetu, novim generacijama.
Na kraju podsecam da je godinu dana nakon mog "prekrsaja" grupa aktivista i
aktivistkinja, koja je obelezavala jedanaestu godisnjicu srebrenickog genocida,
provela dane na infomativnim razgovorima, da su ucesnike mirovnog karavana u Nisu
tukli i vredali na nacionalnoj osnovi, da je ove godine osamnaestogodisnji aktivista
Inicijative dobio pesnicom u glavu jer je lepio plakat s porukom "Mladica u Hag".
Niko nije adekvatno kaznjen.