Anatol Lieven gostujući je profesor na King's College London i viši suradnik na Quincy institutu za odgovornu državnost. Autor je više knjiga, među kojima i „Ukrajina i Rusija: Bratsko rivalstvo“ (1999), „Etički realizam: Vizija američke uloge u svijetu“ (2006) i „Baltička revolucija: Estonija, Latvija, Litva i put do neovisnosti“ (1993) za koju je dobio Orwellovu nagradu. Krajem osamdesetih i u prvoj polovici devedesetih pisao je za The Financial Times i londonski The Times.

Sovjetski Savez se na Zapadu obično opisuje kao „sovjetska imperija” ili, čak, „ruska imperija“ - i u ključnim aspektima to je zaista bio slučaj. Tokom Hladnog rata, Moskva je okupirala i kontrolisala skup država duž svoje periferije, a istorijska svedočanstva o ekspanziji Rusije osvajanjem i kolonizacijom su sasvim jasna. Ali, ni u novinarstvu ni u akademskim krugovima to nije dovelo do onoga što je trebalo da bude logičan zaključak kada je u pitanju razumevanje sukoba na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza: naime, da se ti sukobi smeste u širi kontekst onoga što se dešava kada imperije propadnu. 

Ovaj nedostatak interesovanja izgleda čudno, s obzirom na duboku zabrinutost zapadne liberalne inteligencije za imperijalizam i njegovu kritiku. Kada sam izveštavao o raspadu Sovjetskog Saveza i njegovim posledicama kao novinar londonskog Timesa, moje poglede oblikovale su godine provedene u Južnoj Aziji – prvo kao student imperijalne istorije, a zatim kao novinar. Stoga je za mene bilo prirodno da vidim raspad sovjetskog prostora kao postimperijalni proces. Ovo je možda bila najveća razlika između moje perspektive i perspektive većine mojih zapadnih kolega. 

Sovjetski Savez je, naravno, bio veoma poseban slučaj među imperijama. Ali to bi se, u većoj ili manjoj meri, moglo reći za sve njih. Ogromne razlike postojale su između Britanske, Francuske i Španske imperije, a kamoli Osmanske ili Kineske. Osnovna podela je, međutim, ona između kopnenih i pomorskih imperija. Rusija je bila kopnena imperija - a u nekim aspektima to je i ostala, i po svom sastavu i po svojoj politici. To je dovelo do posledica od najvećeg značaja tokom i nakon raspada Sovjetskog Saveza, koje se protežu do danas.

Bez obzira na brutalni aktuelni rat u Ukrajini i slično brutalno gušenje čečenske pobune, sukobi i sporovi koji su usledili nakon raspada Sovjetskog Saveza bili su daleko od najgorih u istoriji imperija, uključujući i one relativno skorašnje. U svim slučajevima bez izuzetka, kraj imperije je doveo do masovnog nasilja. U nekim slučajevima, to se dešavalo tokom i neposredno nakon sloma imperije. U drugim, nasilje se dogodilo nakon nekoliko decenija. U Irskoj, na Bliskom istoku, u južnoj Aziji, istočnoj Evropi i na Balkanu, kao posledica raspada Habzburške, Otomanske i Britanske imperije – i načina na koji je do toga došlo – sukobi izbijaju i danas, generacijama kasnije. 

Principi međunarodnog prava i demokratije često su suprotstavljeni jedan drugom (FOTO: HINA/EPA/Roman Pilipey)

Odnos između imperije i lokalnih sukoba bio je potpuno dvosmislen, najpoznatije je sažet u Tacitovom epitetu o carskom Rimu, koji je rimski istoričar stavio u usta britanskog poglavice: „Ubi solitudinem faciunt, pacem appellant“ („Oni naprave pustinju i nazovu to mir”). Stvaranje imperija uključuje masovno nasilje, ponekad i genocidnih razmera. Nakon toga, međutim, ekonomski i politički interesi imperijalne sile zahtevaju održavanje mira na njenim teritorijama. Tvrdnja da je okončan sukob i da je uspostavljen mir nazivan je Pax Romana, Pax Britannica ili Pax Americana. To je bilo od ključnog značaja za legitimitet imperije i predstavu o njenoj misiji.

Imperije su poznate po tome da konflikte generišu, ali i zamrzavaju. Ponekad je to zato što imperijalna vladavina suspenduje prethodne sukobe, kao između hindusa i muslimana u Britanskoj Indiji ili Jermena i Azerbejdžanaca pod carevima i Sovjetima. Ponekad je izvor sukoba kad imperija stvara potpuno nove države, ili one sa novim granicama – kao što je Irak na Bliskom istoku – spajajući različite etničke grupe koje nikada ranije nisu živele u istoj državi. Sukobi su nastajali i kada su imperije delile jedan narod između susednih država, ili kadu se drevne neprijatelje guralo pod jedan krov, kao u bivšoj Jugoslaviji i mnogim afričkim zemljama. To je dovodilo ne samo do građanskih sukoba, već ponekad i do ratova između država naslednica – kao u Kašmiru, bivšoj Jugoslaviji i Ukrajini – gde se države naslednice bore da prekrajaju granice u skladu sa svojom verzijom etničkog ili etno-religijskog legitimiteta. 

Ponekad je ogorčena mržnja rezultat masovne migracije izazvane imperijalnim ekonomskim razvojem ili ciljanom kolonizacijom: Englezi i Škoti doseljavani su u Irsku, Kinezi u Istočnu Indiju, Indijci u Fidži i Zapadnu Indiju, Tamili u današnju Šri Lanku, Gruzijci u Abhaziju , Rusi u baltičke republike i delove Ukrajine. Nigde to nije prošlo bez ozbiljnih tenzija. 

Možda su formalni ili neformalni aranžmani najbolja rešenja, poput onih u Maleziji i baltičkim državama, gde autohtono stanovništvo monopolizuje kontrolu nad vladom i bezbednosnim snagama, dok potomci kineskih i ruskih imigranata dominiraju u većem delu privrede. Najgori ishodi su strašni masakri, kao što su ubistva Kineza koja su pratila indonežanski udar 1965. godine ili gruzijsko-abhaski rat 1992.-1993. koji je počeo gruzijskim oružanim pogromima protiv Abhaza i završio etničkim čišćenjem većine gruzijskog stanovništvo od strane abhaskih pobednika. 

Ni međunarodno pravo ni demokratija ne daju jasne odgovore ni za jedan od ovih sporova. Upravo je teorija etničkog samoopredeljenja u ime demokratije, koju je proklamovao predsednik SAD-a Woodrow Wilson na kraju Prvog svetskog rata, dala prividno liberalno obrazloženje za nasilno razdvajanje i proterivanje širom nepreglednog etničkog šarenila centralne, istočne i jugoistočne Evrope. Kao i na Kosovu, u Nagorno-Karabahu i na Krimu, principi međunarodnog prava i demokratije često su suprotstavljeni jedan drugom, što dovodi do toga da države biraju između njih u zavisnosti od toga šta im više odgovora. Većinska demokratija je notorno opasan princip u etnički podeljenim društvima u kojima sukobljene zajednice imaju različite aspiracije, kao što istorija Severne Irske od 1920-ih do 1990-ih tako slikovito pokazuje. 

„Ubi solitudinem faciunt, pacem appellant“ - „Oni naprave pustinju i nazovu to mir” (FOTO: Wikimedia/John Martinez Pavliga)

Najzad, teško je očekivati da lokalni narodi i njihovi lideri automatski poštuju međunarodno pravo u čijem stvaranju nisu učestvovali ili ga dobrovoljno prihvatili. Kada su britansko, otomansko, habzburško i sovjetsko carstvo propali i Jugoslavija se raspala, bilo je sasvim prirodno za severnoirske katolike, Kurde, Sudetske Nemce, kosovske Albance, Kašmirske muslimane, Bangladešce, Bijafrance, Srbe, Hrvate, Paštune, Čečene, Južne Osetijce, Karabaške Jermene i krimske Ruse da traže ili podržavaju nezavisnost i/ili uniju sa sunarodnicima u susednoj državi. Ponekad, kao u Irskoj, Južnoj Aziji i Sudanu, rezultat (nakon mnogo nasilja) je bio međunarodno prihvaćena podela. U većini slučajeva stvari su odlučene nekom kombinacijom pragmatizma i superiorne sile.

Postoji, međutim, jedna velika razlika u ovom pogledu između posledica propasti pomorskih i kopnenih imperija: pomorske sile mogu otići kući preko stotina ili hiljada milja vode i distancirati se od sukoba koje ostavljaju za sobom, često posle užasnih ratova za nezavisnost, kao u Indokini, Alžiru ili Keniji. U bivšim kopnenim carstvima, stara jezgra imperijalne nacije ostaje na granicama svojih bivših imperijalnih poseda, a njeno većinsko ili manjinsko stanovništvo se često prostire preko tih granica. 

Ovo važi i za Tursku, koja uključuje ogromnu kurdsku populaciju koja sa sunarodnicima u Siriji, Iraku i Iranu ima prirodne aspiracije da sa njima stvori jednu kurdsku državu. Turska bi se suočila sa sličnim problemima sa svojom velikom jermenskom i grčkom manjinom da ih nije pobila ili praktično sve proterala Nemačka 1920-ih i 1930-ih godina, kao država naslednica Nemačkog carstva koja je graničila sa mnogim zemljama bivše Austrije, suočila se sa ovim pitanjem u suprotnom smeru: velike etnički nemačke manjine u susednim državama koje su želele ponovno ujedinjenje sa Nemačkom. Takva situacija postoji i kad su u pitanju zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza. 

U jednom slučaju, pomorska imperija (Britanija) je takođe kontrolisala koloniju na svojoj neposrednoj granici (Irska), što je rezultiralo time da oni koji pripadaju manjini imperijalnih doseljenika (čiji su potomci irski protestanti) ostaju građani bivše imperijalne države. Posledica je bila da do danas Britanija vlada delom Irske i da je do 1990-ih bila uključena u ono što je predstavljalo postkolonijalni rat. Kad to kažem, ne znači da su za nasleđeno stanje krivi britanski političari novijih generacija. Nisu oni bili na vlasti u vreme krvavih osvajanja kraljice Elizabete I. i Olivera Cromwella, niti su bili odgovorni za konfiskaciju irske zemlje i naseljavanje Engleza i Škota na njoj. U svakom slučaju, pokušajte, ako možete, da razmišljate o savremenim pitanjima irske nezavisnosti i podelama u skladu sa bilo kojim jasnim verzijama, bilo demokratije ili međunarodnog prava. 

"Traganju za rešenjem u Ukrajini treba da pristupimo u duhu etičkog realizma" (FOTO: HINA/EPA/Roman Pilipey)

Ništa od rečenog nije opravdanje za rusku invaziju na Ukrajinu, kao što nije ni opravdanje za često užasno ponašanje drugih imperijalnih i postimperijalnih država. Ali postoje dve pouke: prva, da ruski ratovi u Ukrajini i na Kavkazu nisu deo nekog šireg plana za agresiju na Zapad. Ruski rat u Ukrajini je zbog Ukrajine. Stoga možemo tražiti pragmatično rešenje za rat bez straha da će to ohrabriti Rusiju da ugrozi NATO i Evropsku uniju, sa mogućim izuzetkom baltičkih država - i to samo ako bi Balti preduzeli neku bezobzirno agresivnu akciju protiv Rusije (na primer, presecanjem komunikacija sa ruskom enklavom Kalinjingrad). 

Nasuprot brojnim zapadnim izveštajima, bilo je malo dokaza o bilo kakvim konkretnim namerama Rusije da izvrši invaziju na baltičke države, a kamoli na Finsku ili Poljsku. Svojevremeno mi je jedan ruski zvaničnik rekao: „Vladali smo Poljskom skoro 200 godina i sve što nam je to donelo bile su beskrajne nevolje. Zašto bismo, pobogu, želeli da ponovo progutamo tog ježa?" Stoga je, sa stanovišta vitalnih zapadnih interesa, nepotrebno tražiti trajno onesposobljavanje Rusije. 

Drugo, traganju za rešenjem u Ukrajini treba da pristupimo u duhu etičkog realizma, sa ciljem trajnog mira koji će obezbediti nezavisnost Ukrajine i potencijalni put ka pridruživanju EU, a ne sa pozicije hiperlegalizma i hipermoralizma, u kom slučaju postizanje mira biće gotovo nemoguće. I naša sopstvena istorija takav pristup ne opravdava. U drugim postimperijalnim slučajevima koje sam spomenuo, samo je vrlo retko bila moguća apsolutna pobeda jedne ili druge strane - i to samo po cenu dugotrajnog rata i ogromnih patnji. U većini slučajeva kada je neka vrsta mira, ma koliko manjkava, postignuta, to je bilo kroz neki oblik pragmatičnog kompromisa. To je najbolje na čemu možemo i treba da radimo u slučaju Rusije i Ukrajine. 

Jedan smešan aspekt savremenih zapadnih liberala je da čak i dok su se javno busali u grudi od skrušenosti i stida zbog prošlih greha zapadnog kolonijalizma, nastavljali su da insisitiraju na moralnoj superiornosti u odnosu na druge zemlje koje su nasledile neke od istih problema i počinile neki od istih grehova. Ovakvo ponašanje ima istaknuto mesto u istoriji religije, ali nije ni moralno niti pomaže u praksi.

Tekst je objavljen 20. lipnja na portalu Foreign Policy, s engleskog preveo Miroslav Samardžić

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: HINA/EPA/Oleg Petrasyuk