Nada (poslednja)
Poslednjom snagom, Jozef K., u trenutku kada su mu nožem proboli srce, viknu: "Kao pseto!" ... i kao da je sve, čitav njegov život i njegova smrt, i njegovo završno mišljenje o svetu, bilo sadržano u tome.
... i činilo se da će ga stid nadživeti.
Eho uzvika, vešto jedreći kroz daljinu, dopirao je i do čoveka sa prozora. Po navici, namestio je kosu iza uva. Osetio je neku srodnost sa čovekom koga su ubili, iznenadivši sebe jer je obično u onoj drugoj ulozi. Stežući pištolj u rukama, bled i mračan, gledao je u noć i udisao miris smrti. Ko zna zašto je jadnik ubijen? Nikad to neće saznati. A opet, laganim ponoćnim vetrom do njega nije stizao samo samrtni mrak. Bilo je tu još nečega, osećao je to, iako je izašao na prozor odlučan u nameri da učini šta mu valja činiti, čvrsto rešen da ostavi teška, i svaka druga razmišljanja, u zadimljenoj sobi i da im se u poslednjim momentima nikako ne vraća ... Opirao se prihvatanju te činjenice, ali je povezanost sa pokojnikom osećao sve jače.
... a onda mu se javilo. Šta ako je i samrtnik video njega? Šta ako je i on osetio istu vezu? I, ono najteže ... šta ako je u njemu video čoveka? Kakva bi ironija to bila, pomislio je, da neko ko umire u meni vidi nadu, naspram toliko njih koji su umirali i gledali u meni ono što sam i bio: njihov krvnik i oličenje sveg zla. Taj je zaista umro kao pseto.
... ili nije? Uporno se trudio da strese taj osećaj sa sebe, ali u njega se nekom silom zaista utkao sav stid kojeg je pokojnik nosio u sebi; kao da je to bila zaostavština namenjena upravo njemu; ne ume on to da nosi. Sve je samo jedna velika prevara, iluzija, varka. Sve je samo ovo što on sada vidi, potpuno razotkriveno i ogoljeno: jedan pusti kamenolom, pokojnici koji nas nečime naivno obavezuju, i beskrajna tama noći. Sve to sa hiljadu maski.
I baš kada je to definisao, osetio je svetlost. Podigao je nevoljno pogled; na horizontu je ni iz čega izranjalo sunce. Zar je moguće da već svanjava? Ko zna već koliko dugo je stajao na prozoru. A sunce ... sjalo je kao nikada do tada! Sasvim ga je zaslepljivalo, rađalo se iz mrtvila i svojim plamenim kopljima probadalo svo ništavilo oko sebe, bez želje i potrebe da ga sasvim uništi, ali jasno rešeno da sebi napravi prostora.
"Sunce!" - zablista reč u njegovoj svesti. Počinjao je još jedan novi dan. A starac sa gornjeg sprata, ranoranilac kao i većina njegovih vršnjaka, uključio je svoj radio, kao i svakoga jutra kada se probudi. Spiker je poželeo dobro jutro svima, pročitao tačno vreme i datum. Bio je ponedeljak.
Dok je čovek, sav opijen, gledao u sunce i upijao sjaj postajući i sam deo tog sjaja, njegova ruka ispustila je metalni predmet. Pištolj se izgubio negde u magli sa kamenoloma, ostavivši trenutak iza sebe samo tupi zvuk. Onakav kakav se čuje kad ništa udari o ništa. Spiker sa radija veselo je čavrljao o nebitnim stvarima, a čovek je nepomično stajao na svom prozoru gledajući sunce. Nežni povetarac pređe mu preko ozarenog lica i izmami osmeh. I bilo mu je jasno.
... stid će nadživeti onog pokojnika. Možda i njega samog. Svakoga će stid nadživeti, možda. Ali će sunce nadživeti stid.
Kraj
odlichno... imam utisak da bi ga sam kafka pohwalio zbog toga shto je owo markowo napisano razmishljanje jedan, ajde da kazhem, komentar koji jasno gowori da je PROCES shwacen u potpunosti i na prawi nachin s njegowe strane. Ma$a je ushao u srzh procesa i sazhiwio se sa djelom, i onda nema greshke:)