Nada (1)

Nada (2)

Nada (3)

Nada (4)

DAN 21./ drugi put

Zgrada sa pogledom na jedan stari kamenolom. Sumorno i tužno. Kao da ovaj stan dočarava život, mali ograđeni prostor oko kojega je sve smrt i pustoš, osetiš se gotovo srećnim zato što si živ; kako je lepše sedeti u stanu nego se naći dole na kamenolomu. A onda, pogledam oko sebe: četiri zida, koja oivičavaju jednu istu takvu prazninu, i u njoj ja.

Isto je za ljude poput mene biti tamo i biti ovde. I tek tada razumem zašto ne razumem život: ja sam jedan jadni drznik koji se usuđuje da povuče paralelu između života i smrti i kome to izlazi na isto. Pravi je nesrećnik onaj koji tu nalazi makar jednu sličnost ...

DAN 22.

Ništa posebno danas. Samo ne želim da izgubim naviku da pišem svakoga dana. Možda samo tako izgleda, ali meni se zaista čini da ovih dana svet razumem bolje i više nego ikada pre. I ne prestajem da razmišljam.
 
DAN 23. 

Moj posao, a ne znam zašto mi je sinulo da o tome rasmatram, je, na kraju svih krajeva i početaka, bio posao kao svaki drugi. Ne znam da li je to pogrešno, ali ja ni sada ne uočavam nikakvu svoju krivicu.
 
DAN 23./ drugi put

Pušio sam cigaretu i prijalo mi je, pa sam se setio onih fraza o tome kako mala zadovoljstva mnogo znače. Ali čim sam je ugasio, zadovoljstvo je prestalo, ukus je još neko vreme bio u ustima pa se i on izgubio, a par trenutaka kasnije kao da zadovoljstva nikada nije ni bilo. U tome je problem sa tim sitnim radostima.

Osećam kako nešto ponovo kreće da me guši i muči ... strašni teskobni osećaj ... ali ja ipak znam da sam učinio sve da se izborim pa kako bude. Posmatram svet, razmišljam ... živim! Ne može se loše završiti ... ne bi trebalo ... nema razloga ...

DAN 26.

Nisam pisao par dana. Imao sam napad. U više navrata. Opet to grozno osećanje krivice za nešto što tebi ne deluje krivo: zar sam čudovište? Jesam, i nemam nikoga, sasvim sam sam, nemam prijatelja ni porodice ... čak su i naredbodavci, stalni naručioci, pohvatani, pa tako nema ni posla ... šta sam ja to onda uopšte živeo ako se sada nemam čemu vratiti, šta sam to živeo ako su me sada životom kaznili i ja zaista surovo ispaštam? Čudovište!

Čudovište ... Ova naša stvarnost je ta koja stvara čudovišta, zlo se ne rađa samo! Pa šta ako sam ubijao? Nisam patio od iluzornih ideala i sanjario o ljubavi i ni kao dete nisam verovao da te na kraju duge čeka ćup pun zlata; ljudi se nisu preterano trudili da mi se približe, a ni ja njima; a onda se desilo to, prvi put. I ništa. Ni trepnuo nisam. Ni tada, a ni posle, kada su me uposlili ... to je moj posao i gotova stvar, ne umem da plačem, kad se smejem smejem se ironično ...

I pitam se ko to mene sme da smatra krivim za nešto? U tom svetu punom sebičnosti i mržnje, ko su čudovišta? I ko su ti ljudi koje sam po narudžbini ubijao? Sve same bitange i ološ, zbog kojih ova planeta i ovaj naš univerzum propadaju! Veći je greh što se ta đubrad rodila nego što ih je neko uklonio! A pošto ja nisam Bog ko je meni dao pravo da ja njih sklanjam sa spiska živih? Znači, ipak sam kriv, u redu, zašto me nisu dostojno kaznili? To im je bila dužnost! Po svim pravilima i sistemima vrednosti! Ne, nego su me pustili da u pauzama između dve krize verujem da se sve može početi iznova ...

To je moja kazna! Ništa se ne može početi iznova, sve je izgubljeno, unapred zapisano, upropašćeno i ostavljeno takvo ... ništa se ne može ... ostavili su me da poludim ... i lud sam, sasvim sam lud, kunem se da sam lud! Samo se zavaravam pokušajima da se priberem i razmislim o svemu, sve što dokučim zapisujem da se ne zaboravi, da mi da tračak nade kako rasuđujem, donosim zaključke; a zaključci sve crnji od crnjeg, ništa pozitivno ne nalazim ... koga ja zavaravam i sa kojim ciljem? Čuda ne postoje.

Sada sam potpuno spreman da uradim ono što je odavno trebalo. Stavljam poslednju tačku na ovaj uzaludni i beskorisni dnevnik.

Nastavlja se ...