Zagreb, godina 2048. Sa tržnice Dolac, niz nevidljive stepenice silazi pognut, sijed starac u debelom zimskom kaputu. Privlači pažnju potpuno demodiranim izgledom, zastaje kod kioska i kaže: 

„Večernji list, molim.“ 

Prodavačica ne vjeruje svojim očima, pred njom se stvara hologram njezine prijateljice i ona kaže: 

„Ne mrem vjerovat’. Gospon traži Večernji list.“ 

Starac se uzvrpolji. Meketavim glasom kaže. 

„Ali, zar ne postoje novine?“ 

„One, gospon, ne postoje još prije moga rođenja.“ 

„A oprostite, koje ste vi godište?“, upita starac. 

„Dvijetisućedvadesetiosmo“, odgovori ljubazna trafikantica i očnim programom eyesburn## uslika pognutu priliku i odmah podijeli na superinstagramu 11.0. Dobija šest hiljada lajkova u sekundi, a starac nastavi prema Napretkovom neboderu. Noć je, i prolaznici su rijetki, svemirska patrola na letećoj Vespi obiđe krug oko glave bana Josipa Jelačića, čiji kip još uvijek ima onu zelenu boju golubljeg izmeta, i zamisli se. 

„Pa, ovdje je sve drugačije nego što sam zamišljao“, reče za sebe. „Mili bože kud sam zaš’o, noć me nađe u tuđini“, citira svog kolegu pjesnika Petra Preradovića Putnika, i taman se htjede vratiti na kiosk, kad vidi da ga tamo nema više. To je samohodni kiosk, i već je na Zrinjevcu, prati jedan par koji se krenuo pohvatati dole oko antikvarijata pa će im trebati kondom. 

Htio je, naime, upitati je li živ Slavko Degoricija, jer je za Manolića znao da je zdravo i dobro. Preko neba ugleda ogromnu reklamu “Rade Šerbedžija u laserskoj trci gliserima kao Kralj Lear” – Brijuni 25. ožujak 2048. Obradova se što je prepoznao barem neki detalj iz svog prošlog života, i krenu na pokretnu traku koja s tog mjesta vodi direktno u nadgravitacijski obilazak grada. Taman se krenu propinjati na prste da vidi je li nekome palo na pamet da promijeni ime Teslinoj ulici, kad ga trznu jedva čujan glas, skoro šapat. 

„Radovane?“ 

Starac se ukopa. Skupi očne kapke, i oduševljeno reče. 

„Mate? Ti si. Znao sam da ćemo se sresti, znao sam.“ 

Dva se starca srdačno zagrliše, žena srednjih godina uzmače da im omogući nesmetan, prijateljski zagrljaj. 

„Znao sam, znao sam“, trijumfalno stežući pesnice cvileći je likovao starac. „Znao sam da si ih zajeb’o, da nisi mrtav, da si zbrisao negde, čim su te počeli spominjati u Haagu. Kud ja nisam, majku mu, nego me skidoše s autobusa Borča - Batočina - Mala Krsna - Pinosava.“ 

„Dobro te služi pamćenje, samo se nešto ne sjećam da si govorio ekavicom, onih te dvadeset godina u Beogradu, okrenulo“, reče starac kojeg je naš junak oslovio kao Mate. 

I nastavi:

„Znaš šta je Služba uvijek govorila? Kad se očisti, nema zadržavanja“, reče Mate. 

„I bogati, Mate, gde si bio, ovo dok sam ja tamnovao?“

„Tu i tamo. Za prvo vrijeme u Australiji, imao sam plažni objekat i praonicu, ali im nisam smio davati hrvatska imena, nego Infinite Chess ili The Immortal’s dream. Nisu oni to mogli skontat’ da je Beskrajna šahovnica i San Neumrlog, glup je to svijet.“ 

„U pravu si, nigde nema našeg naroda“, pomalo sjetno će Starac u kaputu. 

„Naših naroda“, popravi ga Mate. „Kad je krenuo treći svjetski rat, ja sam ti se preselio u Južnu Afriku, malo bilo para, a teško će do tamo i dobaciti. Tamo me krene biznis: i njima trebalo uniformi, pušaka, bombi, svega, ja zovnem ove svoje u zapadnu Hercegovinu, ta znaš da smo vazda švercovali, oni odmah spreme kontingent, povezali se ovima, ja im više nisam ni treb’o. Rat potraj’o, meni dobro, i zaboravili na mene. Onda sam u Imotskom otvorio svemirski svadbeni salon, na ženino ime, i to išlo. Zaradilo se, dvije su mi jetre promijenili, ona prva nešto i nije bila dobra, mora da je lok’o onaj što mi je dao, a ova druga, mašala, što bi balije rekle, super radi. Od neke apsolventice iz Pekinga, sudarila se space mopedom sa svemirskim brodom, moš’ mislit budale.“

„Pu, pu, pu, nemoj balije citirat’. Baš mi je drago. I ja sam nešto menjao, ali mene je spasilo tihovanje, znaš da sam imao onu ordinaciju za alternativnu medicinu?“

„Kako ne znam, doktor Dragan Dabić, sve sam pratio. Jaka ti je bila ona da pacijenti piju vlastitu mokraću. Neka si im se ispišao u usta, ha, ha, ha.“

„Kako neću, kad me pustiše na cedilu? E, moj Mate, takva nam nekakva sudbina. I mene je Sloba otkačio, kao i tebe Franjo, ali nismo se dali“, reče starac. 

„I nećemo, vala. Hajde da te malo provedem po Zagrebu, pa ćemo onda teleportacijom u Graz. Gdje smo se ono prvi put našli 1992. kad smo htjeli uzeti svaki svoj komad Bosne i Hercegovine“, reče Mate. 

„I vidiš, nije nam uspjelo. Gonili su nas kao đavole, ali smo mi njima dohakali.“

„Tako je, Mate moj. Idemo.“ 

I dva vesela starca stojedanaestogodišnji Radovan Karadžić i stošesnaestogodišnji Mate Boban nastaviše tamo gdje su jednom stali, i skoro prestali vjerovali da će se njihovo putovanje nastaviti. Jezdili su u malom svemirskom Smartu, s kojeg se sijala šahovnica s prvim bijelim poljem. 

Stara dobra vremena kada se pohodilo Graz (MONTAŽA: Slobodna Bosna)

„Znaš, Mate, onaj je Alija stvarno bio skot. Ništa se s njim nisi mogao dogovoriti.“

„Jeste, ali svejedno mi fali“, sjetno će Matiša. 

„Meni vala – ne. Neka smo ga zajebali.“ 

„Neka smo.“ 

I odoše svemirskom pučinom prema Grazu, da još jednom obiđu mjesto iz kojeg su krenuli u svoje političke živote.

„Znaš, Mate, teško mi je palo kad je onaj Karamarko na Facebooku napisao da presuda meni neće oživjeti mrtve i neće vratiti dostojanstvo poniženima, ni izgraditi porušene domove i drugu razorenu imovinu, ali svakako je opomena svima koji se još uvek zanose idejama o tome da je moguće ostvariti ciljeve iz ideološke podloge o stvaranju velike Srbije.“

„Ma, pusti, Radovane, udbaš.“ 

„Pa, zato me i čudi.“ 

„Ne sekiraj se. Idemo.“ 

I odoše, sretni što njihove ideje još uvijek žive.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: pixabay