Muž pijanica iznenada dolazi kući i uvlači se u krevet pored žene i njenog ljubavnika. „Draga, toliko sam pijan da mi se čini da ispod jorgana viri šest nogu“, kaže on. „Ne brini“, odgovara žena. „Idi do vrata i pogledaj ponovo odatle.“ Muž ustane, ode do vrata, pa se okrene prema krevetu: „U pravu si, sad mi je laknulo. Samo ih je četiri!“

Vic je možda vulgaran, ali pruža jedan značajan uvid. U načelu, očekujemo da ćemo neku situaciju bolje sagledati sa strane nego iznutra. Ali ponekad nas upravo pogled sa strane ometa da vidimo istinu. U vicu, to što je muž iskoračio iz situacije (otišao do vrata) stvorilo je lažni osećaj učešća zbog kog je noge ljubavnika video kao svoje.

Sličnu dinamiku nalazimo u podršci Zapada Ukrajini. Zatvaramo oči pred činjenicom da će domaća oligarhijska klika verovatno izaći kao najveći pobednik ukrajinske borbe. Ne treba da nas čudi ako posleratna Ukrajina ispadne slična onoj predratnoj, koju je korumpirala oligarhija, a krupne zapadne korporacije kolonizovale da pod svoju kontrolu stave najkvalitetnije zemljište i prirodne resurse. Dok podnosimo lične žrtve za ratni napor, ne vidimo da će dobitke prisvojiti drugi, baš kao i pijanica koji misli da su to njegova stopala pod jorganom – možda zato što, duboko u sebi, odbija da prizna istinu.

Možemo li izbeći ovu zamku? Panevropska organizacija „Evropa, pacijent“ održala je sredinom juna u Londonu seriju diskusija o zaštiti ukrajinskih zajednica od ekonomske eksploatacije posle rata. Takve inicijative su potrebne više nego ikad, jer podrška ukrajinskoj odbrani mora ići zajedno sa pitanjima ekološke i socijalne pravde. Sve je to podjednako važno za budućnost zemlje. Ukrajinu možemo u potpunosti da podržimo samo ako je oslobodimo i stiska industrije fosilnih goriva, koja se oslanja na rusku naftu.

Sve je teže ignorisati mešavinu vojnih, ekoloških i socioekonomskih bitaka. Ratna i ekološka pitanja dramatično su se sudarila u uništenju brane Kahovka u blizini Hersona početkom juna.

Naravno, Ukrajina nije usamljen slučaj. Otprilike u isto vreme, požari u Kanadi su zagušili Njujork oblacima smeđeg dima, što je stanovnicima grada pružilo mogućnost da naslute ono što ljudi širom globalnog juga dobro poznaju. Mada stalno pričaju o klimatskoj krizi i ekološkom slomu, bogate zapadne zemlje i dalje malo šta preduzimaju.

Ova ograničena perspektiva ne pripada samo desnici i korporativnom sektoru. Mnogi na levici danas tvrde da podržavaju mir, dok se zalažu za kompromis sa brutalnim, revizionističkim autoritarnim režimima.

Da bismo razumeli „pacifističku“ opoziciju, setimo se početka Drugog svetskog rata, kada je takođe postojala koalicija desnice i levice koja se protivila mešanju SAD u inostrane ratove. Tada, kao i sada, „pacifisti“ su tvrdili da se situacija u Evropi ne tiče Amerike. Gajili su čudne simpatije prema agresoru i tvrdili da bi odlazak u rat koristio samo vojno-industrijskom kompleksu. Kada je u leto 1940. nacistička Nemačka rekla Ujedinjenom Kraljevstvu da želi mir, tvrdili su da Britanija treba da prihvati velikodušnu Hitlerovu ponudu.

Kao sve dobre laži, i ova sadrži zrno istine. Američki konzervativni komentator Patrik Dž. Bjukenan ponudio je verziju tog argumenta 2008. kada je rekao da Holokaust ne bi bio tako strašan da je Vinston Čerčil prihvatio Hitlerovu ponudu iz 1940.

Štaviše, kaže dalje taj argument, kao što je Čerčil doveo britansku imperiju do propasti izazivajući nepotrebne ratove sa Nemačkom, američki predsednik Džordž Buš mlađi je doveo Sjedinjene Države do propasti sledeći Čerčilov primer. Kao i mnogi na levici, Bjukenan ne veruje da SAD treba da garantuju pomoć zemljama u kojima nemaju vitalne interese.

Nova varijacija ovog motiva javlja se u kontekstu ukrajinskog rata. Navodno je raspad Sovjetskog Saveza imao isti efekat kao i Versajski ugovor: stvorio je predvidljivu želju za osvetom nad pobednicima u poslednjem ratu.

Kao i u prošlosti, ovaj novi savez desnice i levice vođen je teorijama zavere, poput onih koje o vakcinama šire Robert Kenedi mlađi i sledbenici Donalda Trampa. Taj savez osuđuje protivpandemijske mere kao instrument kontrole. Protivi se pomaganju Ukrajini, jer to koristi vojno-industrijskom kompleksu Natoa. Tipičan model je poricanje najveće pretnje s kojom se suočavamo, kao običnog trika krupnih korporacija koje hoće da izrabljuju radničku klasu.

Naravno, politika poricanja – kad se vide samo četiri noge – neskriveno je optimistična. Ne moramo da se bavimo novim opasnostima; možemo da se pravimo kao da ne postoje. To je proizvod populizma i na levici i na desnici i jedan od glavnih razloga zašto smo upali u „demokratsku recesiju“. Kako Grejs Blejkli iz Tribjuna primećuje: „Autoritarizam je u porastu uprkos liberalnim predviđanjima da će širenje slobodnog tržišta dovesti do više demokratije – to je zato što će kapitalizam uvek braniti društvene hijerarhije od pretnje ekonomske jednakosti.“

Ovu tvrdnju možemo provesti dalje: pretnja demokratiji dolazi i od lažnog populističkog otpora korporativnom kapitalizmu, oličenom u odbijanju „pacifističke“ levice da podrži Ukrajinu zato što će to „samo“ koristiti dilerima oružja. Konačno, Ukrajinu su već dugo kolonizovale zapadne korporacije, i samo će kroz „zelenu“, pravednu rekonstrukciju, ona zaista biti oslobođena.

Da bismo izbegli našu nepriliku, ne možemo se samo držati višestranačke liberalne demokratije. Moramo pronaći nove načine za izgradnju društvenog konsenzusa i uspostavljanje aktivnih veza između političkih partija i civilnog društva. Neposredni zadatak je suprotstavljanje novim levičarsko-desnim populistima, a to može zahtevati usklađivanje sa eksponentima kapitalističke liberalne demokratije – baš kao što su se komunisti u Drugom svetskom ratu borili zajedno sa zapadnim „imperijalističkim“ demokratijama protiv fašizma, znajući vrlo dobro da je imperijalizam njihov krajnji neprijatelj. Bila je to čudna situacija u krevetu, ali su bar znali šta su čije noge.

Slavoj Žižek, Project Syndicate

Za Peščanik prevela Milica Jovanović

Lupiga.Com via Peščanik

Naslovna fotografija: HINA/EPA/Roman Pilipey