Tekst Selvedina Avdića prenosimo s prijateljskog Žurnala

Ako pišem o žrtvama Gaze, kažu:

Zašto ne pišeš o izraelskim žrtvama?

Ako pišem o izraelskim žrtvama, kažu:

Zašto se ne sjetiš Ukrajine?

Ako se sjetim Ukrajine, kažu:

A, šta je s Rusima?

Ako pomenem Putina, kažu:

Bojiš se pisati protiv Zapada, piješ coca colu.

Ako pišem o Zapadu i pijem pelin, kažu:

Ne smiješ pisati o Turcima, vidimo kako se zoveš.

Ako pišem o Turcima, kažu:

Ima li pomena o Kurdima?

Ako pomenem Kurde, kažu:

Zaboravio si Ujgure.

Ako se sjetim Ujgura, kažu:

Sad piši malo i o Kinezima.

Ako pišem malo o Kinezima, kažu:

Šta je s Tajvanom?

Ako pratim šta se tamo dešava, kažu:

Kakav sad Tajvan, sjeti se Srebrenice.

Ako se sjetim Srebrenice, kažu:

A, Kazane si zaboravio?

Ako se sjetim Cace, kažu:

A Batko, šta je radio na Grbavici?

Ako pišem šta se dešavalo na Grbavici, kažu:

Ko je ubio nedužne u Grabovici?

Ako pišem ko je ubio nedužne u Grabovici, kažu:

Žene ubijaju svaki dan, ti zapeo o prošlosti.

Ako pišem o porastu femicida, kažu:

Radnici su najugroženiji u državi.

Ako pišem o radničkoj klasi, kažu:

Najvažnije je riješiti probleme o pravosuđu.

Ako pišem o pravosuđu, kažu:

Džaba ti sve ako si bolestan, zdravstveni sistem je u kolapsu.

Ako pišem o zdravstvu, kažu:

Biće i gorih bolesti, sve dok nam uništavaju prirodu.

Ako pišem o ekologiji, kažu:

Trava će sama narasti, šta je sa životinjama?

Ako pišem o životinjama, kažu:

Pusti se cuka, ulice su pune beskućnika.

Ako pišem o beskućnicima, kažu:

Ne brinu te medijske slobode, uvođenje verbalnog delikta?

Ako pišem o slobodi, kažu:

Pusti se slobode, nisi vezan, gledaj od čega se živi.

Ako pišem o ekonomiji, kažu:

Piši o krađi i korupciji, to su naše najunosnije privredne grane.

Ako pišem o krađi i korupciji, kažu:

Ne pišeš o napadima na državu, nikakav si patriota.

Ako pišem o napadima na državu, kažu:

Slabo je to, moraš više pisati o Dodiku i Vučiću.

Ako pišem više o Dodiku i Vučiću, kažu:

Zašto si Čovića zaboravio, mora da ti je dao putovnicu?

Ako pišem o Čoviću, kažu:

Dio si Komšićevog kafanskog kruga.

Ako pišem o Komšiću, kažu:

Mora da su ti Čović i Schmidt dali putovnicu, piši o Trojci.

Ako pišem o Konakoviću, kažu:

Pripadaš Bakirovom obavještajnom podzemlju.

Ako pišem o Bakiru i Sebiji, kažu: 

Zašto te ne zanima šta se dešava u Republici Srpskoj?

Ako pišem o Republici Srpskoj, kažu:

Piši ti o svojoj Federaciji, pusti ti nas.

Ako pišem o Federaciji, kažu:

Pokradoše pola Sarajeva, kupili te pitari pa ne smiješ ništa reći.

Ako pišem o krađi pola Sarajeva, kažu:

Mani se ti Sarajeva, imaš svoju Zenicu.

Ako pišem o Zenici, onda kažu:

Svoj ti poso, brini se ti za sebe.

Ako pišem o sebi, onda kažu:

Koga je briga za tebe, zar ne vidiš da planeta gori?

ZAŠTO UOPŠTE PIŠEM?

Pa zašto uopšte pišem, kad je već tako? O toj navadi vrlo uvjerljivo pisao je Artaud u svojim "Pismima iz ludnice".

- Svako pisanje je svinjarija. Ljudi koji izlaze iz mutljaga u namjeri da pojasne sve što im se vrzma po glavi su svinje. Svi pisci su jedno krdo svinja. A posebno ovi današnji.

Rekoh, vrlo uvjerljivo. Ali, ako to nije dovoljno, dodajem Kunderin opis grafomanije:

- Nije manija stvaranje forme, nego nametanje svoga ja drugima. Najgrotesknija verzija volje za moći.

Lupiga.Com via Žurnal

Naslovna fotografija: Pixabay