Postoji li šta bednije od rušenja ili skrnavljenja nadgrobnih spomenika? Manje jadno je i ukrasti novac od slepog prosjaka, iz nebranjene kutije za humanitarnu pomoć, odnosno slatkiš od deteta. U slučaju nadgrobnih spomenika, žrtva je još slabija i ne može da se brani, pošto je i doslovno mrtva.

Kao da to nije dovoljno, groblja su tipično pusta ili se skrnave noću. I upravo to se dogodilo sa veličanstvenim Partizanskim grobljem u Mostaru, kojeg su noću, sistematski, te bespovratno uništili nekakvi bednici, nitkovi, podlaci, kukavice i ljudske ništice.

Međutim, kako je ispravno istakla sociološkinja iz Fonda za humanitarno pravo i (sa neskrivenim ponosom) moja bivša studentkinja Jovana Kolarić: „Fašizam ne pobeđuje jer više nema estetski lepih cvetova Partizanskog groblja, nego jer nema Mostara kome treba Partizansko groblje.“

I zato, čemu spomenik? I spomenik – čemu?

„Junački“ juriš na groblje

Na tom groblju počivaju zemni ostaci 810 partizanki i partizana, pa i 13 narodnih heroja iz Mostara, okoline, kao i naše bolje prošlosti. A uništili su ga neofašisti ili neoustaše, sa bezbedne udaljenosti od 75 godina kasnije.

Oko 700 nadgrobnih spomenika hrabrim muškarcima i ženama stradalim u borbi protiv fašizma, preko noći su pretvoreni u prah. Ali je ovo groblje i ranije bilo zapušteno i skrnavljeno kukastim krstovima i grafitima („Ustaše Mostar“, „Gazi Balije“, „Tito je mrtav“).

Razbijene ploče na Partizanskom groblju (FOTO: Facebook)

Dakle, u pitanju je bio junački juriš na – groblje. A da je samo jedan od pokojnika ustao iz groba, rušitelji bi se razbežali odmah. Ideološki naslednici fašista, te ljudske pizde, kvislinzi, paćenici i imbecili, ovako se obračunavaju sa odistinskim borcima i herojima naših naroda i narodnosti. Bravo, kreteni. A postoji li bolje svedočanstvo o našoj kolektivnoj kolaboraciji i kontrarevoluciji od tog maloumnog i bedničkog vandalizma podmazanog nacionalizmom?

I monumentalniji spomenik našem divljaštvu, varvarstvu, pokvarenjaštvu, kao i razularenom kukavičluku?

Tvorac ovog remek-dela iz 1965, genijalni arhitekta, vajar, filozof, gradonačelnik Beograda i ukleti neimar Bogdan Bogdanović, predvideo je mali prostor na istom groblju i za sopstvenu urnu.

Međutim, u tekstu iz 1997. navodi da je Mostar postao „bivši grad“ i da „tamo više ne bi bio u društvu svojih prijatelja“. Uostalom, i realno i simbolički, u Mostaru je bio srušen – Most. A Bogdanović je kremiran u egzilu u Beču, nakon pretnji smrću i progona u Srbiji (pa i „Ovde živi ustaša Bogdan Bogdanović“ grafita na ulazu u njegovu zgradu). Razmislimo o toj duhovnoj i moralnoj bedi na trenutak. Samima sebi rušimo mostove?

Groblja oslobodiocima? Kao ustašu etiketiramo tvorca veličanstvenih spomenika ustaškim žrtvama, pa i Kamenog cveta u Jasenovcu? Ali hej, šta će nama Bogdan, kada imamo Daru?

Crveni grad

Uzgred, Mostar je bio i tvrdo uporište partizanskog otpora tokom Drugog svetskog rata, zbog čega je prozvan Crvenim gradom. U toj borbi protiv fašističkog zla podjednako učestvuju Bošnjaci, Hrvati, Srbi, Jevreji i ostali, i koji počivaju na ovom groblju. Samo pola stoleća kasnije, Mostar je postao grad pod opsadom JNA (1992) i HVO (1993), u ime Velike Srbije i Velike Hrvatske, poput Velike Nemačke svojevremeno.

I Partizansko groblje, kao nepodnošljivo prelepi simbol jugoslovenskog bratstva i jedinstva, bilo je prva meta za granatiranje. A danas? Mostar je oštro podeljeni grad između Bošnjaka i Hrvata, i gde više mahom ne žive Srbi.

„Sve što je ostalo od mog obećanja, to je da se bivši grad mrtvih i bivši grad živih ipak gledaju. Ali se gledaju praznim, crnim, izgorelim očima“, napisao je Bogdanović.

Naime, Bogdanovićeva umetnička i filozofska zamisao ili obećanje bila je da stvori nešto mnogo veće i monumentalnije od samo još jednog skupa skulptura, spomenika ili memorijalnog kompleksa („Obećao sam građanima Mostara da ću stvoriti nešto neviđeno“).

Ukleti neimar - Bogdan Bogdanović (FOTO: Diepresse)

Odvažno je nastojao da stvori čitav Nekropolis po arheološkom uzoru na drevne bliskoistočne ili etrurske nekropole. Tačnije, jedan Akronekropolis – grad mrtvih koji će se trajno gledati licem u lice, i oči u oči, sa gradom živih (i za koji su mrtvi položili svoje živote). Bez ikakvih patriotskih, verskih, nacionalnih ili čak socijalističkih motiva, koristio je jedino univerzalni jezik ili kosmičke simbole Sunca, Meseca i planeta.

„Ispalo je na kraju da je Partizanska Nekropola u celini podsećala na veliki astrološki model iz kojeg smo svi složno, i u najvećem zanosu, čitali najbolju budućnost“, pisao je Bogdanović. Jer, kako je nedavno istakao Mihal Ramač, „Partizani su se borili za slobodu. Gledali su u budućnost. Četnici mare samo za u se, na se, i poda se“. I upravo zato je ustaškom ili četničkom svetonazoru ovaj spomenik toliko – nepodnošljiv. Uostalom, kosmos i znači – uređenost, red i poredak.

Bio je to izraz Bogdanovićeve filozofske vizije i umetničkog ciklusa koji pokriva osnovne elemente filozofije Zapada (kamen/zemlju, vodu, vatru, i vazduh/nebo). Kaldrmisani prilaz spomeniku svesno podseća na Neretvu, i na uske mostarske sokake – kao odistinsko ogledalo između dva grada, odnosno na susret između života i smrti. Dok oblici nadgrobnih ploča podsećaju na posečena stabla, kao na simbole prekinute mladosti.

Dakle, u pitanju je bio „Mostar u malom, replika gradu na Neretvi, njegov idealni dijagram. Gledao je u samo srce starog Mostara i danas porušeni most vrhovnog majstora Hajrudina, taj nekad najlepši i najsmeliji most na svetu, delo božanske graditeljske statike, pred kojom je mali Bogdan bio sićušan kao pred natprirodnom pojavom“. A da li su to razumeli neoustaški trenerkaši sa maljem u rukama? Naravno da nisu.

I upravo zato ruše i razvaljuju ono što ne razumeju. Zato su i srušili Stari most, i zato su porušili Partizansko groblje. Da bi postali veliki Hrvati (Srbi ili Bošnjaci) – pošto su inače sitni, bedni, kukavni i ništavni ljudi. Ovaj spomenik je pronašao svoje mesto i u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku. Nama očigledno nije trebao. Možda baš zato što predstavlja – ogledalo?

Nacionalizam je kič

I onda, čemu kosmos (ili red) u našem haosu? Čemu univerzalno u našem nacionalnom? Moderno u našem izmišljeno-tradicionalnom? I čemu lepo u našem ružnom? Čemu spomenici? U Srbiji, u (Titovom) Užicu kao središtu prve slobodne teritorije u okupiranoj Evropi, više nema spomenika Titu. Jer, čemu sloboda? Ali zato u Beogradu imamo golemog Stefana Nemanju. Spomenik Marksu i Engelsu nikad nije ni dospeo na Trg Marksa i Engelsa, pošto nam je politika iznova postala Pašićeva i radikalska. Dok je u Novom Sadu, na Trgu republike, spomenik bizarno podignut kralju (i golemom konju), a koji je šatro prisajedinio Vojvodinu Srbiji.

Na kampusu Univerziteta imamo spomenik Milevi Marić, ali ne i Albertu Ajnštajnu. Naši spomenici su i naši murali – Ratku Mladiću, Amfilohiju i sličnim ajatolasima, odnosno huliganima nastradalim u navijačko-kriminalnim obračunima, a ne u borbi protiv okupatora. A isto je i širom postrevolucionarne Jugoslavije. U Hrvatskoj su u svakom gradu posejani spomenici Franji Tuđmanu, od kojih je svaki ružniji i groteskniji od prethodnog (dok stanovnici ovih gradova pečalbare po Evropskoj uniji). Isto kao Aleksandru Velikom i ostalima u Skoplju. Nacionalizam je zaista kič.

Naši spomenici su i naši murali (FOTO: Danas.rs)

Izgradnja Partizanskog groblja u Mostaru trajala je pet godina, a bila je potrebna samo jedna noć da se taj trud i graditeljska vizija unište ili ukinu. Ali, biće da ova noć, mrak, te sumrak morala, savesti i svesti, traju mnogo duže. Ko zna, možda je čin razaranja Partizanske Nekropole bio i bljesak naše iskrenosti prema samima sebi? Odraz onog stvarnog habitusa naroda i narodnosti Postjugoslavije?

Najzad, ovaj sociolog i kolumnista je bio u Mostaru na spektakularnom otvaranju obnovljenog Starog mosta još 2004. I sad, ogladnevši nakon vatrometa, na ulici je priupitao meštanku za lokaciju izvesne ćevabdžinice (koju su mu preporučili). Odgovorila je sledeće – „Pa nećeš valjda otići na ćevape kod Njih!? Idi na ćevape ovde kod Naših“.

Upravo „praznim, crnim, izgorelim očima“ o kojima je pisao Bogdanović. I džabe onda UNESCO, džabe Mostar Sevdah Reunion, džabe taj novi Stari most – kad su rovovi između Nas i Njih još uvek preduboki, i kad i ćevapčići imaju etnički predznak. Pa onda kakvi mostovi, kakvi partizani, kakvi kosmosi, kakvi bakrači.

Drugim rečima, i razrušeno Partizansko groblje u Mostaru predstavlja spomenik, i to spomenik – nacionalizmu. U pravu je bila Kolarić, ne treba ga ni obnavljati. Kome ono treba? I čemu? U pitanju jeste najnoviji spomenik onome što jesmo danas, pa zašto da se foliramo onda? Deder još ružnih murala i navijačkih grafita, te vandalizma, skrnavljenja, i vaskolikog praha i pepela.

Nažvrljani banalnim auto-lakom u spreju, sve po urbanizmu i filozofiji, grafit „Tito je mrtav“ sa ustaškim U na Partizanskom groblju u Mostaru, ili grafit „Ovde živi ustaša Bogdan Bogdanović“ na njegovoj zgradi u Beogradu su, otprilike, umetnički dometi i ista antilogika vladajućeg svetonazora.

A ponajbolje spomen-obeležje našim nacionalizmima su upravo – ruševine. Nešto ružno, razbacano, rastureno i glupo, umesto lepog, skladnog, uređenog i promišljenog. I ovo je naše ogledalo, naš Spomenik 2.0.

Tačno onakav kakve su i naše četničke, ustaške ili balijske države i društva.

Krajnje zapušten, razvaljen, uništen i nikakav.

Lupiga.Com via Danas

Naslovna fotografija: N1