Naši junaci su braća Danny (Nikouli) i Odysseas zvani Ody (Gelia), od grčkog oca koji ih je napustio i odnedavno pokojne albanske majke sa kojom su odrasli. Oni u svojoj zemlji nemaju papire i pravo boravka, pa hitno moraju pronaći oca kako bi taj problem rešili. Danny je petnaestogodišnjak, ne baš dečak, ali ne još ni muškarac, pritom još i veoma gay, na način da sve na njemu, od odeće do frizure prosto vrišti “gay pride”. Tri godine stariji Ody je njegova suprotnost, ozbiljan, skroman i povučen. Pritom ima nesvakidašnji talenat: glas kojim može osvojiti lokalnog “Idola”. Njihov put će ih voditi i u pravcu oca koji živi u Solunu (i navodno je jako bogat) i u pravcu audicije za pomenuti šou.

Put svakako neće biti gladak, pošto su obojica teška sirotinja i “pogrešne” nacionalnosti u društvu koje je jako skrenulo udesno, a Danny je pritom i “pogrešne” seksualne orijentacije i to čak potencira. “Izgledaš kao gay, to je još i gore nego da izgledaš kao Albanac”, reći će mu brat. Ono što Dannyja određuje u filmu je jedna druga stvar: on je bazično klinac koji pokušava da izgradi svoj identitet iz reklo bi se serijskih sastavnih delova, i u svojoj naivnosti veruje da će ga pištolj koji nosi i kojim povremeno maše zaštititi od nasilja na koje naleće.

Kao što vidimo, priča je potpuno tipična, kombinacija socijale, identitetskih pitanja, filma ceste i filma o odrastanju, pa na tom planu nećemo videti ništa spektakularno novo. Naprotiv, razvoj događaja će biti veoma predvidljiv. Pritom, "Xenia" traje neka dva sata, što je svakako previše, ali se za to iskupljuje prilično efektnim kontrastima surove realnosti sa “camp” momentima i muzičkim sekvencama. Muzika koja u filmu igra značajnu ulogu nije previše rabljena na velikom platnu. U pitanju je evrovizijski trash-pop, pre svega italijanska pevačica Patty Pravo na čijoj su muzici momci odrasli, uz dodatke autentičnog grčkog pop zvuka. "Xenia" će otvoreno koketirati i sa nadrealizmom, pre svega u vidu džinovskog belog zeca (nemaštovito preuzet štos iz Donnie Darka), ali ti momenti će se činiti kao višak.

Ono što popravlja utisak je gluma, pre svega dvojice glavnih glumaca. Obojica su debitanti, ali vrlo nadareni, predani i hrabri. Nikouli briljira kao Danny. Iako je lik dosta tipično napisan, mladi glumac uspeva da prebaci fokus na određene detalje tako da to ne izgleda ni ravno ni karikaturalno. Gelia, čiji je lik više “low key”, uspešno ga prati i podržava. Na solidnom nivou je i vizuelni identitet filma, uglavnom u toplim mediteranskim tonovima.

Talentirani debitant Kostas Nikouli (FOTO: screenshot)

Grčki filmovi nisu retkost na svetskim festivalima. Od "Dogtootha" (2009.) do "Miss Violence" (2013.), moguće je govoriti o grčkom novom (bizarnom) valu, možda čak i o umetničkom pokretu. Pored bizarnosti i vremenske korelacije, njihova zajednička tačka je promišljanje krize u društvu, koja se od ekonomije širi u sve pore i aspekte svakodnevnog života. "Xenia" isto ima festivalski pedigre, premijera je održana u Cannesu prošle godine, uz nominacije za “Queer Palmu” i u kategoriji “Un certain regard”.

Ne bi, međutim, bilo najpametnije "Xeniu" gledati isključivo iz konteksta nove grčke bizarnosti, iako ima i bizarnosti i socijalnog komentara. U pitanju su ipak tonalno sasvim drugačiji filmovi. I pored nešto mračnijih pod-tonova, "Xenia" je ipak daleko veseliji i pozitivniji film. I sasvim solidan, moram dodati, bez obzira što je priča već mnogo puta ispričana i što nam ne donosi mnogo toga novog.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pyramide Distribution