U toj beskrajno duhovitoj sceni ne samo da je “podigrana” tema tranzicione bede i rasula zdravstvenog sistema toliko da se ljudi iz očaja okreću vračarama i gatarama, nego je nagoveštena i obrada iste na najboljem tragu ex-yu kinematografije u dominantnom ključu gorko-slatke tragikomedije obogaćena uplivom “uvoznih” žanrova od strane autora koji i zna o čemu govori s lica mesta i poznaje filmski jezik dovoljno da, kao njegov protagonista, umeša nekoliko “tajnih sastojaka” i referenci u kolač, a da sa njima ne pretera. Možda će se motivi porodične melodrame, socijalne satire smehom kroz suze, krimi-komedije i “stoner” komedije učiniti poznatim iz kanona što balkanske, što globalne kinematografije, a arhitektonski kontrast “sivog socijalizma” i “gipsanog neoklasicizma” tek kao zgodan detalj savremenog Skopja, ali dugometražni igrani prvenac Gjorča Stavreskog zaslužuje i više pažnje od toga.

U centru konstrukcije stoji priča o nepoverenju i zameranju između oca Sazda (Tanovski) i sina Veleta još od prometne nesreće koja je obojici obeležila (uništila) život i u kojoj su stradali majka i “omiljeni sin” Riki. Iz te situacije se nijedan od njih dvojice ne može maknuti: sve što Vele uradi za očeve standarde nije dovoljno dobro, a ni sin se ne može izvući iz situacije dokle god ga očeva depresija vuče na dno.

Vele već četvrti mesec “volontira” u železničkom pogonu, a tamo i pronalazi poveću pošiljku marihuane (FOTO: Tajni sastojak)

Rak jedino čini razliku utoliko da neizdrživa situacija postane još neizdrživija i da uvede novi nivo priče: raspad zdravstvenog i apotekarskog sistema sa sve gužvama kod lekara i skupim lekovima koji nisu “na pozitivnoj listi” i tranzicione muke po Veletu koji, evo, već četvrti mesec “volontira” u železničkom pogonu. U takvoj socijalnoj situaciji, nije nam teško da kupimo Veleta kao očajnika: on nije nikakav intelektualac koji je detaljno čitao o blagotvornom dejstvu kanabisa na remisiju raka, on je o tome samo načuo, pa ide na internet (van okvira svog doma – još jedan briljantan detalj koji se može učiniti kao “blast from the past”, ali nekako ide uz lik) ne bi li odatle prepisao recept (doslovno, olovkom na papir) za kolač da proba još i to. Valja primetiti da mu to nije bila originalna ideja, prvo je nađenu travu hteo preprodati, pa kupiti citostatike koji su dan ranije poskupeli, ali je “izvisio”.

Veletovo radno mesto ključno je za još dve stvari: on tamo pronalazi pošiljku trave (i to nimalo naivnu ni po količini ni po onome što s njom ide u paketu – tablete i heroin), a tamo na scenu stupaju i gangsteri koji prvo pokušavaju da ga otkriju, a onda ga i jure. Oni su tek filmski par: stariji i pametniji Mrsni (Mikić) i mlad, jak, glup i, ispostaviće se važno, kao top gluh Koki (Petković).

Prava poslastica je, međutim, kako Stavreski vodi priču nakon Sazdovog čudotvornog oporavka. Kako otac iz neke druge generacije i nekog drugog vremena saznanje deli sa komšilukom, pa i recept za kolač i identitet iscelitelja postaju javno dobro, a Vele dođe u poziciju žrtve grupe za pritisak koju predvodi komšija Tode (Iliev) i koju sačinjavaju penzioneri i ini očajnici koji od njega traže da izleči njihove najmilije ne samo od raka, nego i od reume i, što da ne, homoseksualnih sklonosti, da kljasti prohodaju, a da slepi progledaju. 

Sve to deluje tako poznato tranziciono, istočnoevropski i balkanski i, što je najvažnije, makedonski, toplo i sa puno duha. Ali štos je pre svega u tome da u režiji Stavreskog to nikada nije dosadno i popujuće. Da su glumci uverljivi i da hemije između njih itekako ima. Da spojevi između žanrova funkcionišu kako treba, da sve deluje dovoljno prirodno i neusiljeno, bez nepotrebnih opštih mesta. Da film svu svoju težinu nosi sa lakoćom jer bi neko drugi od ovakve priče napravio nešto mučno i skoro negledljivo. Ne i Gjorče Stavreski.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube