Koliko bi vas privukao opis u festivalskom katalogu koji bi glasio otprilike ovako: ukrajinska nasilna socijalna drama bez dijaloga? Ako ste regularni gledalac koji tu i tamo ode u kino, pokupi DVD ili ne promeni kanal kada počne film na televiziji, na ovo biste se nasmešili, bacili ga u ladicu za čudačke art-filmove i produžili dalje u potrazi za zabavom. Ako ste, pak, pasionirani ljubitelj art-filmova, povremeni posetilac festivala i pratilac kritičarske scene, možda biste pohrlili da ga pogledate kao mogući budući klasik, a možda biste samo odmahnuli rukom naslepo prepoznajući “bull” iza tog opisa. Verovatno vas ne bi ubedio ni jako dugačak festivalski put koji je ovaj film prevalio, čak ni glavna nagrada u Cannesu prošle godine u selekciji Critics Week.

Uostalom, fora sa filmovima bez dijaloga nije naročito nova. Setimo se samo korejskog autora Kim Ki Duka koji je na njoj izgradio karijeru. Ili, recimo, aluzije na period nemog filma u “oscarovcu” The Artist koji je na tu foru “kupio” i kritiku i Akademiju. Verovali vi meni ili ne, Pleme nije takav film iako je bez dijaloga. Nije u pitanju štos ili larpurlartistički ekscentrizam već potreba za suhim i hladnim realizmom koji donosi maksimalni efekt. Njemu je podređen i jednako tako hladan vizuelni identitet filma, linearni tok u kadar-sekvencama od po nekoliko minuta, s tom razlikom da je kamera u njima umirenija i odaljenija nego kada se obično ide na taj postupak, te da umesto neprijatne blizine i potencijalne emocionalne manipulacije imamo promatračku distancu kao u dokumentarnom filmu ili kao posetioci u tuđem svetu. Razlog za to što to zapravo i jesmo.

Nije stvar samo u vršnjačkoj grupi i njihovom odmeravanju snaga, nego i u interakciji sa spoljnim svetom (FOTO: Plemya)

Pleme je ceo smešten u milje gluvonemih pitomaca jednog internata i mi se u njihovom svetu otprilike jednako loše snalazimo kao oni u našem. Zato nam i treba vremena da se na njega naviknemo (barem pola sata ekspozicije dok nam ne postane savršeno jasno da nijedna jedina reč neće biti izgovorena u filmu) i zato je Pleme film koji valja pogledati barem dvaput. To što nema dijaloga (niti muzike, ali to je već manje bitno), ne znači da nema zvuka u filmu, ponekad čak naprasnog i glasnog, udaraca, lomljenja stakla ili krikova. Ima čak i razgovora, ali on je uvek u daljini, utišan i nerazgovetan.

Junak koga pratimo je Sergej (ime potpisano tek na odjavnoj špici, igra ga Grigoriy Fesenko), novajlija u internatu. Kao i svaka ustanova zatvorenog tipa, i ovaj internat je jedno nasilno mesto, ali u njemu postoji struktura, hijerarhija, čak i profit. Dakle, nije stvar samo u vršnjačkoj grupi i njihovom odmeravanju snaga, nego i u interakciji sa spoljnim svetom. To, opet, nije samo vandalizam frustriranih momaka, niti samo lanac prosjačenja (sigurno ste sretali one nesretnike koji prodaju igračke po kafićima), nego i pljačka, razbojništvo, čak i prostitucija. I da stvar bude gora, u tome nisu samo štićenici internata, na vrhu lestvice je čak i nastavno osoblje. Naš Sergej se brzo uči i snalazi, banda ga uskoro uzima pod svoje, prolazi brutalnu inicijaciju i probija se prema vrhu. Obrat, međutim, nastaje kada se on naprasno i do ušiju zaljubi u jednu od devojaka primoranih na prostituciju (Novikova) i taj obrat će biti žustar i nasilan. Na ljubavnu vezu se ne gleda blagonaklono, devojke su namenjene “izvozu” u Italiju (a i same to jedva čekaju, makar da se maknu od snežno-blatnjave Ukrajine i kamionskih stanica) i šefovima nikako ne odgovara Sergejevo zabadanje nosa u ono što ga se ne tiče.

Za njih se okolnosti ne menjaju, na njih revolucije ne utiču (FOTO: Plemya)

Miroslav Slaboshpitsky nije nepoznato ime u filmskim krugovima. Autor je nagrađivanih kratkometražnih i srednjemetražnih filmova, a Pleme mu je dugometražni prvenac. I to kakav! Neprijatan je i na drugo gledanje, surov hladan i precizan, a opet neverovatno i moćan i magično privlačan. Često nas u istom kadru dograbe suprotni osećaji. Pogledajte samo scene seksa u kojima možemo videti ujedno i “coming of age” nespretnost i urgencu i želju koja raste u opsesiju i svu neprijatnost skučenog i opresivnog okoliša. Slaboshpitsky je dugo pripremao projekat (oko godinu dana), odlazio u domove i tražio gluvoneme naturščike sa kojima je i on sam imao jezičku barijeru. Svaka njegova odluka je namerna, ispravna i itekako opravdana.

Neki će se možda pitati jesu li bande gluvonemih adolescenata zaista udarna i top tema koju možemo povezati sa Ukrajinom. Ali nije sve ni u Maidanu, političkoj (čak i nacionalnoj) podeljenosti, fašističkoj retorici i sa jedne i sa druge strane, uzrocima i posledicama jednog društvenog sloma. Svime time se Pleme bavi promišljeno i indirektno, slikajući nasilno društvo u kome je takav raspad sistema moguć. Ne smemo smetnuti sa uma da to društvo ima marginu koja će večito biti margina, svejedno pre ili posle revolucije. Za njih se okolnosti ne menjaju, na njih revolucije ne utiču. I to je ono što je potresno.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Plemya