Jasno je da ovo nije lak film za gledanje, uz bujicu dugačkih političkih govora koji se sa naporom prate. I ukoliko istorijska podloga nije dovoljno jaka po pitanju poznavanja devetnaestovekovnih britanskih zakona, odnosno parlamentarnog sistema zemlje i lokalne raspodele moći, potpun užitak je dodatno otežan zbog vrlo zahtevne dinamike filma. Predaha od političkih govora ili razgovora u intenzivnih 154 minuta nema mnogo, te je neverovatno da se fizičko breme tog vremena ne oseti. 

Naravno, po pristupu materiji, ovo je netipičan film za Mikea Leigha kome je humor zaštitni znak od početka karijere, bez obzira koje se teme do "Peterlooa" dotakao. U ovom slučaju bi bilo glupo praviti poređenja sa njegovim prethodim opusom, jer je valjda jasno da u jednom filmu o masakru nema mesta humoru. Ali zato je tu podsmevanje aroganciji i bahatom životu plemstva koje jednakom snagom zabada igle u osetljive tačke britanskog društva. Leigh se okreće događaju koji za čudo do sada nikada nije obrađen na filmu, iako je zločin počinjen nad civilima dok su 16. avgusta 1819. godine na mirovnom prodemokratskom protestu u delu Manchestera poznatom kao St. Peter‘s Field (današnji St. Peter‘s Square) zahtevali svoje pravo glasa, inspirisao umetnike, pesnike i pisce. Taj dan se citira kao važna lekcija iz istorije borbe za parlamentarnu demokratiju. 

Redateljev pogled na događaje pre i uoči samog masakra je trezven, reklo bi se čak i mestimično hladan, sa priličnom distancom od svih ključnih ličnosti. Glavnih nosioca priče zapravo i nema, sa naracijom raspoređenom skoro jednako proporcionalno na više ključnih ličnosti. Jedini uočljiv sentiment je prezir prema zvaničnoj vlasti, naročito prema sudijama i lordovima, njihovom beskrupuloznom gaženju prava neprivilegovane klase i preterano oštrim presudama za najbanalnije prekršaje – vešanje zbog krađe kaputa, sedam godina robije zbog dve flaše popijenog gazdaričinog vina, deportacija u Australiju zbog sumnje u džeparenje. Kazne padaju na glave i pleća istih onih koji su se za Englesku borili u ratu, ostavljajući ih u jadu i bedi, bez posla, sa rastućim porezom na žitarice (taxation without representation) i embarga na uvoz istih iz Francuske i Amerike. Monarhiju je još uvek boleo gubitak vlasti na novom kontinentu, a gnev je pao na one koji im tu moć nisu mogli osporiti. 

Film se otvara scenom pustoši na ratištu Waterlooa. Joseph (David Moorst), mladić iz Manchestera koji je oglašavanjem trube bodrio vojsku, pokušava da se orijentiše na donedavnom bojištu prekrivenom leševima i kreće pešice na dug put kući. Crveni mundir je jedino što će ga u rodnom gradu štititi od zime, s obzirom da dolazi iz radničke porodice koja jedva drži glavu iznad vode. Dok se bori sa traumama, biva zaintrigiran govorima - Johna Bagguleya (Nico Mirallegro) i Johna Knighta (Philip Jackson) koji traži podršku radničke klase i zemljoradnika u svome nastojanju da dobiju zvaničnog političkog predstavnika u parlamentu.

Leigh je beskompromisan u naturalističkom skiciranju života običnih ljudi i njihovog šestodnevnog crnčenja za bogate industrijalce za šaku jada od plate. On nije preterano naklon ni pojedinačnim liderima koji zastupaju njihove interese, naročito prema najuticajnijem od njih – Henryju Huntu (Rory Kinnear), velikoposedniku koji se kao jedini uticajan čovek zauzima za prava radničke klase. Hunt je portretiran kao arogantan, samozaljubljeni govornik, sa čudnom harizmom koja motiviše mase. Ta slepa ubeđenost u sopstvenu moć, koštaće mnoge civile života, najviše iz straha lokalnih sudija da će se podići koplja i sekire i da će se, „kao u Francuskoj, srušiti monarhija“. 

Incident u kojem je krompir pogodio kočiju princa regenta "protumačen" je kao pokušaj atentata (FOTO: Peterloo)

U filmskom scenariju odlazi se u detalje oko priprema za javni skup na St. Peter‘s Fieldu, na napor da se ljudi ubede da im ne preti nikakva opasnost, te da se nikako ne smeju naoružati, zato što „mirovni protest ne može dovesti do nasilja od strane yeomanry snaga britanske vojske zadužene za red“. Njihov put do mesta na kome će biti potamanjeni kao muhe je opisan najfinijim nijansama, datim u portretima entuzijastičnih novinara mančesterskog dnevnog lista koji organizuju skup, lidera lokalnog demokratskog pokreta i običnih ljudi sa njihovim svakodnevnim razgovorima i vaganjima za pro ili kontra aktivnog angažmana u demokratskim promenama. 

Leigh takođe ukazuje na čin koji je sve to omogućio - instignirajući paranoju od revolucije zbog krompira koji je pogodio kočiju princa regenta (odličan Tim McInnery) napravivši od incidenta pokušaj atentata, ministar unutrašnjih poslova Lord Sidmouth (Karl Johnson) je uticao na parlament da ukine habeas corpus, zakon u kaznenom pravu koji štiti osobnu slobodu od samovolje izvršne vlasti.

Iza sumornog, skoro monohromnog kolorita filma stoji Dick Pope koji je od „Life is Sweet“ (1990.), stalni Leighev direktor fotografije. Originalni skor je napisao Gary Yershon koji je komponovao muziku i za Mr. Turnera (2014.) i Happy-Go-Lucky (2008.). 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Peterloo