Anthony Hopkins je glavni protagonista u ulozi oca, Anthonyja, dok Olivia Colman glumi njegovu ćerku. Rediteljsku palicu drži francuski filmaš Florian Zeller, koji je radio i scenario zasnovan na njegovoj istoimenoj pozorišnoj drami, zajedno s Christopherom Hamptonom. Reditelj nas uvodi u priču koja se bavi pitanjem promena koje se događaju u starosti našeg života, kada mozak jednostavno više ne funkcioniše kako bi trebao. 

Film je to bez ijednog natprirodnog elementa, ali ipak drama strašnija od mnogih horora. Starije osobe zaslužuju dostojanstvo, društvo bi trebalo da ih više poštuje i ceni. Međutim, lična ponižavanja rastu. Osnovne telesne funkcije postaju komplikovane ili nemoguće. Ljudi vam se obraćaju kao da ste dete. A oni oko vas počinju da pretpostavljaju da se ne možete setiti stvari - vrlo verovatno zato što jednostavno ne možete. U „Ocu“, to je svet u kome se nalazi Anthony.

Anthonyja prvi put upoznajemo dok sedi u svom otmenom londonskom stanu i sluša klasičnu muziku. Ima 80 godina, nestašan je i iz inata hoće da živi sam i odbija sve negovatelje koje mu šalje njegova ćerka Anne (Olivia Colman). Anne je potrebna pomoć oko oca jer više ne može da ga posećuje svaki dan, a Anthonyjev pojam stvarnosti pomalo se raspada. Njegova sećanja polako blede i pitanje je koliko Anthony može zadržati svoj identitet i sećanja? Kako se Anne nosi s gubitkom oca koji i dalje stoji živ pred njom? Anthony se polako bori s demencijom, a Anne i njen suprug Paul (Rufus Sewell) odjednom se u njegovim očima pretvaraju u neke druge ljude. Iako povremeno ima trenutaka u kojima se da naslutiti da je on nekada bio razborit, plemenit i racionalan čovek, većinu vremena on ne zna ko su ljudi oko njega, ne zna ni gde je, a potpuno je nesvestan i protoka vremena.

Anthony, izvodeći jednu od najlepših predstava u svojoj karijeri, sposobnu da vam slomi srce zbog nedostatka svesti i duboko zbunjenih izraza lica insistira da mu nije potreban neko ko će da brine o svemu i da lepo živi sam u svom stanu. U međuvremenu, njegova strpljiva ćerka Anne pokazuje obilje saosećanja, brige i sabranog ponašanja, iako joj je izuzetno teško zbog svega. Ipak, objasnila mu je da se seli iz Londona u Pariz da živi sa svojim novim partnerom. Zapravo, ni mi više nismo sigurni šta je istina, i kako se on gubi tako se gubimo i mi s njim. Anthony reaguje kao mnogi s demencijom: obrušava se, odbija da uradi ono što se od njega traži, govori svima da se sklone i prenosi okamenjeni strah jer nije u stanju da održi psihološki osećaj koji se nadvija nad njim. 

Siguran nastup Anthonyja Hopkinsa samo je trešnja na vrhu cele ove priče. Reditelj Florian Zeller adaptirajući vlastiti komad zajedno s Christopherom Hamptonom takođe nosi velike zasluge, praveći nešto potpuno originalno. „Otac“ je dubinsko istraživanje kako je živeti s demencijom. Generalno se filmovi na ovu temu fokusiraju na to kako se brinuti o nekome ko pati, i dok „Otac“ sigurno takođe čini nešto od toga s Anne, ipak se više bavi tim stanjem uma dok Anthony živi iz trenutka u trenutak, s puno trenutaka izgubljenih negde između. Ali, Anthonyju je dozvoljeno i da pokaže čari čoveka kakav je nekada bio, bilo da se radi o hirovitom upadanju u ples da bi impresionirao svoju novu medicinsku sestru ili o opuštanju uz klasičnu muziku. „Otac“ deluje kao zagonetka koju gledalac neprestano sastavlja, što zvuči kao pristup koji bi u manje sposobnim rukama završio kao nepoštovanje jedne takve osobe. Srećom, ovde to nije slučaj.

Niko ne može da reši misteriju starosti. A kad dođe vreme, sa time moramo sami da se nosimo, čak i ako imamo sreće da budemo okruženi ljudima koji pokušavaju da nam pomognu. Ovo nije film koji je lako preporučiti ili možda čak i voleti. „Otac“, jednostavno, na prepoznatljiv način pruža neobjašnjivo surov element ljudskog stanja i to na onako kako samo dobra umetnost može. Iako je Zeller okupio vrhunsku glumačku ekipu, ovo je, bez ikakvih dilema, Hopkinsova predstava, od početka do kraja, i on uzdiže svoj performans kojim će krunisati šest decenija dugu zvezdanu karijeru.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: The Father