NO TIME TO DIE
Kino
REDATELJ: CARY JOJI FUKUNAGA

Ako se mene pita – ovo je najlogičniji i najosećajniji Bond ikada

ocjena: Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena | godina: 2021. | trajanje: 163 minute
uloge: Daniel Craig, Léa Seydoux, Rami Salek, Ana de Armas, Lashana Lynch, Ralph Fiennes
žanr: Bond, James Bond
scenario: Neal Purvis, Robert Wade, Cary Joji Fukunaga
redatelj: Cary Joji Fukunaga
ritn by: Predrag Crnković | 17.10.2021.
NO TIME TO DIE: Ako se mene pita – ovo je najlogičniji i najosećajniji Bond ikada
NO TIME TO DIE: Ako se mene pita – ovo je najlogičniji i najosećajniji Bond ikada
Tarantinovski, oproštajni Bond. Posle ću to da objasnim, ali na početku: ključna scena je zapravo realan opis ovog našeg stanja, kada M. (Ralph Fiennes) usred Lambetha, tako da se vidi turistička zamka „Londonsko oko“, objašnjava, zapravo se pravda Bondu. zašto mu je pala na pamet ideja da napravi pametni virus koji ubija samo ljude s određenim DNK: „Čitav život sam posvetio odbrani demokrat...“, pa se osvrne oko sebe i pokaže rukom: „ovoga!“ A ovo je – sloboda da budeš šašav i ofarban u zeleno, da se zezaš, da tulumariš, da blejiš, da živiš kako ti se hoće, swinging or living as a celibate, gay or straight, all the same, taj M.-ov iskaz je tačan opis današnje situacije in a nutshell. Nikad nisam bio tarantinovac, a obožavam „Bilo jednom...“. Ovo je jedini bondovski film Daniela Craiga koji sam pogledao u celini, pa još u bioskopu, a sada sam fan Daniela Craiga. Inače, bio je to prvi odlazak u bioskop posle izbijanja pandemije

Double feature, najpre Eastwoodov „Cry Macho“, pa deset minuta kasnije u istoj (naravno nedezinfikovanoj) dvorani ovaj „Bond“. Većina gledalaca bez maski, odstojanje niko ne jebe, ispred mene trojica ugojenih disneyevskih buldoga sevaju svojim guznim dekolteima, grokću dok žderu kokice i gledaju sve zamaskirane kao da su poslednji krelci. Ja promenih dve maske, pešačih po 45 minuta do i od sinepleksa, da bih izbegao nemaskirane putnike i bacile u gradskom prometalu, u povratku kupim „pohano pileće belo za ponijeti“ u non-stop žderaoni(ci) i sednem da pišem „prikaz“...). I, kao i kod Tarantina, kao kod svake torte, poslednje parče je najukusnije. 

Kada su izabrali Craiga za novog Bonda, bio sam moderator filmskog podforuma na nekom hrvatskom portalu. I ja sam se žestio: „Kakav je to plavušan Engleščić, on može biti samo Bondov Passepartout, katastrofa!“ A tek visina... Kažu nizak, a nije. I evo, oduševio me ovaj dvadeset i peti „Bond“. Želim da ga gledam ponovo i verovatno hoću, u nekom sinepleksu koji se doslednije pridržava razmaka među gledaocima i drugih mera predostrožnosti.

Da se vratim na prvu rečenicu. Zašto tarantinovski? Pa, mislim da je Cary Joji Fukunaga u Kusturicinom stilu napravio album referenci na svaki od prethodnih filmova o Bondu + mnogih horor filmova, te kvalitetno pobio sve živo, e da bi u budućnosti napravio mesta za agenticu 007. Početak filma navodi na „Fargo“ (šok na prozoru), na „Halloween“ (oživljavanje upucanog ubice Safina), na „Omen 2“ (mala Madeleine Swann beži po zaleđenom jezeru, led puca, ona je zarobljena kao Mark). Taj početak treba da objasni događanja iz prethodnog filmu o Bondu, koji, eto, nisam gledao, ali sam uprkos blaženom neznanju zaključio da Bond nije u vezi sa svojom ćerkom. 

Nisam uopšte imao utisak da je ovo bondovski film. Toliko emocija, sete, opraštanja. Fukunaga je kao centralnu tačku uzeo (meni najomiljeniji, sa sve Lazenbyjem) „U službi njenog veličanstva“, to jest zbrzanu ljubavnu aferu s tužnim krajem i jedinim Bondovim brakom. Terese Tracy Bond (Diana Rigg) se podsećamo na početku filma „Samo za tvoje oči“, kada Roger Moore polaže cveće na njen grob. Hommage toj sceni je eksplozija koja se događa odmah posle onih uvodnih scena (van)bračne idile. Ali Fukunaga gradi film ne na samoj činjenici da Bond može da se oženi, već na zatelebanosti do ušiju, na vernosti i poverenju. Ovo je jedini Bond koji može da stari, da oseća i da zaplače. (U romanima je takav bio oduvek, jer takav je bio Ian Fleming.) 

I dok je konstrukcija filma u tom smislu veštačka i proračunata, da se „pomoću lepka i makaza“ referira na sve bondovsko od preistorijskih vremena (i usput, u stilu „Moonarakera“, parodira štošta od recentnih blokbastera) – u isto vreme je ovo najlogičniji i najosećajniji Bond „ikada“. Paradoks dostojan postmodernizma. Znači, ovo je ljubavni špijunski film u britanskom stilu, moglo bi se hladno raditi o nekom penzionisanom agentu MI6 (minus ono malo gadžeta, naravno), jer tu ima onog uzdisanja, moralisanja, lecarreovskog žrtvovanja i očajne nesrećne zaljubljenosti, onog gorkog osećaja moralne obaveze koja se može ispuniti samo po najveću cenu. Kao da je besmrtnik u bajci odlučio da otpije s izvora smrtnosti i počne da stari. 

Moja jedina nada je da sâm naslov daje priliku Craigu da preživi, premda ono „James Bond Will Return“ bez naslova tog sledećeg filma deluje zloslutno. Izgleda da su producenti odlučili da je starosna granica za glavnu ulogu – 50(+2) godine. Moore je imao 58 u svom poslednjem bondisanju, staračke mrlje, posledice hemoterapije i akrobacije njegovog frizera stiliste da mu namesti kosu kao da je Saša Zalepugin privlačile su pažnju gledalaca. Tada, 1982. godine, ispred bioskopa su bili dugački redovi da se kupe ulaznice za double feature „For Your Eyes Only“ i „Moonaraker“, sva mesta rasprodata, publika je urnebesno komentarisala svaku scenu, a danas za pretpremijeru u omanjoj sali sinepleksa sedam minuta pre početka projekcije bez problema kupim kartu, i ne mogu da se setim kada se publika od srca nasmejala ... Pa se posle čude otkud Netfliks. Bondovi su kao balerine, rano se penzionišu i to po pravilu kao invalidi. Ti prokleti jednogodišnji mandati!

„No Time to Die“ ima od svakog prethodnog „Bonda“ po malo i ima sve značajke franšize, a opet je to nešto drugo, ljudskije, s manje komedijaških ludiranja, gedžeti su džepni i ne odskaču, premda nekim kritizerima i ovde smeta preposterousness tih sokoćalâ, pazi ovo, u celoj nemogućoj premisi Jamesa Bonda, to im je nelogično, i zanimljivo je da se još može naići na one koji bogorade zbog onog daljinskog upravljanja automobilom u jednom filmu s Piercom Brosnanom. 

Kako rekoh, centralno uporište je u Lazenbyjevom filmu, što se potcrtava (hrv. podcrtava) muzikom (John Barry) iz tog filma u emotivnijim momentima, najpre uvodnim instrumentalom za „On Her Majesty’s Secret Service“, a onda i instrumentalom one pesme koju je interpetirao Louis Armstrong (preporučam fenomenalni cover benda My Bloddy Valentine) „We Have All the Time in the World“, i taj se naslov na početku citira, a na kraju parafrazira i to je naprosto divno rešenje.

I ovaj je Bond non-smoking, u smislu da se ne puši, ali smoking se obuče, jednom samo doduše. Pušenje je antireklamirano, kao u filmu „Deep Blue Sea“ u kojem Stellanu Skarsgårdu (Jim Whitlock) ajkula odgrize ruku u kojoj drži cigaretu, naime majka psihoterapeutkinje i Bondove nesuđene ljúbe, Madeleine Swann, drogira se, pije i puši. I gine. Smoking kao odelo, pak, obuče se jedared. Bond dođe na neku zabavu i upozna se sa zgodnom operativkom Palomom koja se hvali: „Završila sam tronedeljnu obuku, jeee, čast mi je da radim s vama na terenu!“. Ona odmah počne da mu otkopčava košulju. On kaže: „Ovaj, zar ne bi trebalo da se najpre malo upoznamo...?“, a ona odmah ispovrti smoking u plastičnoj ambalaži. Mali komični odušak, hommage onom mooreovskom i conneryjevskom bećarskom bondu, nezamijećen, doduše, u sali „James Dean“. Ima i dalje, Craig se presvlači, ali mu „smeta“ što ga Paloma papa okicama, pa kaže: „Budi ljubazna, okreni se!“ Kada se okrene, ajme, njoj leđa još obnaženija („golija“, kako bi se reklo u Imotskom i Motovunu), inače je odevena u ’aljinu za tango, sise se vide bočno, prorezi kao kod Angeline Jolie na dodeli Oscara, pa se u sceni tuče (hrv. tučnjave), kada cura udara mawashi gerijem, vidi i da su joj tange „na konac“, i to je valjda sprdanje s političkom korektnošću. 

Ali ako već ne puši, onda se pije, štaviše loče. Uglavnom skoč, a jednom i votka-martini (protresen, ne promešan!). Naiskap. To je i izvor jedne pošalice, naime Nomi i Bond treba da prime vakcinu pre nego što se zapute na ostrvo na kome se pravi ubitačni virus, Bond ne kapira odmah šta je to „shot“, pa kaže: „Uh, hvala, već 4-5 sati nisam uzeo nijednu žesticu [shot]!“, a onda bez pitanja i umoljavanja i Nomi i Bond dobiju bolni ubod vakcinalnom pištolom u vrat, kao „Zmija“ Plissken u filmu Johna Carpentera. No time for anti-vaxxers here ... 

Tokom čitavog filma samo jednom se dogodilo smejuljenje u publici, onda kada je Madeleine rekla zbunjenom i devojčicom očaranom Bondu: „To nije tvoja ćerka!“. „Ali, te plave oke!“, kaže on. Onda ona želi da mu pokaže još nešto i on pođe za njom niz stepenice i pita: „Još jedno dete?!“ Inače – mûk, šok i neverica. Nema ciničnih pošalica osim u jednom slučaju, kada Bond gadžetom dovede veštačko oko u glavi hitmena da eksplodira pa javi Q.-u kako mu je sokoćalo supač, jer: „it blew his [hitman’s] mind off!“. I to je mali podsetnik na sličan štos u filmu „U službi njenog veličanstva“, kada jedan od henčmana završi u drobilici za sneg i iz nje izleće nekakvi „belivukovski“ krvavi ostaci, a Lazenby kaže: „He had a lot of guts!“. Ovde nema takvih okrutnosti.

Ali meni je najsmešnije bilo posle scene u kojoj je Bond u besu zgrabio Blofelda (Cristoph Waltz, posle Savalasa jedini elokventni Blofeld, plus što ima i kosu, premda od nje ima slabe do nikakve koristi), naime tada Bondu priđe M.-ov gnevni šef kabineta (u tumačenju Roryja Kinneara), oličenje priležnog birokrate iz srca „duboke države“ i prosikće: „Prekršio si jedno od osnovnih pravila [službe]!?“ Pa to je zbilja smiješno. Osnovno pravilo službe je kanda – kontra Amerikancima – da se ne primenjuje sila nad uhapšenima?! Ma daj, i le Carre je u romanu „The Mission Song“ opisao kako britanska tajna služba meće muda na elektriku. 

Bond je zgrabio Blofelda za gušu, jer mu je ovaj otkrio da ga Madeleine nije izdala kako je Bond od početka verovao, već da je bomba odavno postavljena u onom kolumbarijumu i samo čekala. Bond shvata da je iz čiste paranoje i tvrdoglavosti sebe lišio šest godina porodične sreće ... 

Rekoh li da tako počinje film? Posle onog edukativnog ubijanja nikotinske ovisnice, maskirani ubojica – Safin – poklanja život devojčici koja je zarobljena pod ledom (a ne kao Demian što je ubio Marka u „Predskazanju 2“) i onda u narednoj sceni odrasla žena, u tumačenju Lée Seydoux, izranja iz ubavog tamnoplavog mora jednog sunčanog popodneva. Idila, ljudi. „Idem na grob a onda ćemo da zajutrkujemo!“, veli Bond nakon što je (hrv. ju) poljubi. Hoćete kurac da zajutrkujete. To je film, čoveče. I ode Bond do groba-kapelice, kad ono: Buuuum! I on misli da ga je ona navukla. Tek posle dva sata filma mu Blofeld kaže da nije. Znači, ljubavni nesporazum. Poverenje, porodica, žrtvovanje. 

Safin je neka nova vrsta negativca, nova za serijal, a inače poznat tip lošeg momka a inače genijalca, koji, ili odbija da umre, ili ponekad ume da pomogne zakonu kao Hannibal Lecter. Ovaj film je i konačan razlaz s idejom da su Rusi (Sovjeti jelte) neutralni momci s kojima se samo ne treba kačiti, Tirnanić je odavno ukazivao da Rusi nikada nisu bili glavni dušmani Britancima, nisu ni ovde, doduše, ali je odbegli ruski naučnik Obručev – najveće govno u filmu. On (možda budućem ženskom Bondu) agentu Nomi, crnkinji s oznakama 007 posle Bondovog penzionisanja, kaže: „Čuj ti, meni ne treba laboratorija da izbrišem celu tvoju sortu!“ Loš je momenat izabrao da to lane, jer se njih dvoje nalaze na nekim skelama upravo iznad bazena u kome se krčka nekakav ujušak od virusa, kiselina, šta li, i ona ga lepo bači u Moraču, kanseluje ga kao Kevin Costner Billyja Dragoa u „Nedodirljivima“, bači ga u juhu da od njega nastane sarma. 

Bond je raznežen kada sazna da je postao otac. Tada on spasava planetu s još više žara, on tada zna da na svetu postoji nešto što voli više od sebe, više od majke tog deteta, on je tek tada postao smrtan. Tek tada kada je postao najranjiviji, jer ima najviše da izgubi, postao je najhrabriji, najspremniji da se bez oklevanja žrtvuje. A nije moralo tako, on je u čamac upakovao ženu i ćerku i – da je neki običan čova bio u pitanju – pošao bi s njima, ali ne: on, kao pravi protestant, kao čovek koji mora da izvrši svoju sudbinu, treba da se vrati da pomogne drugima, da dovrši posao i spase svet. Zbogom, beli protestantski svete, zbogom slobodo govora, zbogom slobodo kretanja, zbogom karanju na sve četiri strane sveta, zbogom dizelu i autačima, zbogom rock’n’rollu (pa i punku), zbogom vetre u kosi. Dobar dan čipovi, maske, security controls sviju fela, dobar dan čekancijo u redovima, dobar dan paranojo, dobar dan kućni pritvore. Zbogom trula liberalna demokratijo, pravićemo te od blata.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: No Time to Die

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. BAGATELIZIRANJE SEKSUALNOG NASILJA: Mnoge žrtve ne progovore nikad

    29.11.2021.

    Sofija Kordić

    BAGATELIZIRANJE SEKSUALNOG NASILJA: Mnoge žrtve ne progovore nikad

  2. MELANKOLIJA I KUHANJE IVICE PRTENJAČE: Jeste li doručkovali?

    24.11.2021.

    Ivica Prtenjača

    MELANKOLIJA I KUHANJE IVICE PRTENJAČE: Jeste li doručkovali?

  3. CARSTVO BAŠIBOZUKA: Uvijek ima ko ratovati i to za one koji su davno trebali biti zatvoreni

    14.11.2021.

    Ahmed Burić

    CARSTVO BAŠIBOZUKA: Uvijek ima ko ratovati i to za one koji su davno trebali biti zatvoreni

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije