Imam jednu vest koja će iznervirati sve: i religiozne i ateiste. Bog je, naime, živ i stanuje u Briselu. Nije ovo neka pseudo-slobodarska tlapnja o tome kako nam svima Evropska Unija određuje kako ćemo živeti, šta smemo jesti, smemo li peći rakiju i koliko naši krastavci smeju biti zakrivljeni. Ne, u ovom filmu Jacoa Van Dormaela, Gospodin živi sa familijom u sasvim običnom trosobnom stanu u evropskoj prestonici poznatoj po lošem vremenu, dobroj hrani i dobrom pivu.

Ne samo to, nego je Bog (Poelvoorde) pritom još i smrad, posebno prema svojoj priglupoj ženi (Moreau) i kćeri Ei (Groyne). Sin JC (Murgia), više Jesus Cristus nego još jedna briselska legenda na koju se referira Jean-Claude, odavno je napustio kuću i otišao sa svojih dvanaest drugara zvanih Apostoli da izvodi svoju tačku koja se zove Novi Zavet. Bog nije smrad samo prema svojim najbližima, već i prema celom čovečanstvu. Murphijevi zakoni su zapravo Božji, a nesrećni Murphy je samo pozajmio svoje ime.

Prethodno je upala u očev kompjuter i napravila kapitalni pičvajz tako što je svim ljudima javila datum njihove smrti (FOTO: The Brand New Testament)

Dok Božja gospođa gleda sinovljevu sliku i zaziva njegovo ime, Ea rešava da uzme stvar u svoje ruke i nastavi ono što je JC započeo. Otići će u svet, skupiće još šest apostola i napisati Još Noviji Zavet. A prethodno je upala u očev kompjuter i napravila kapitalni pičvajz tako što je svim ljudima javila datum njihove smrti. Dok mala Ea ide svetom i ispunjava svoju svetu misiju, njen besni, osvetoljubivi otac je prati u stopu kroz svet u kojem nema apsolutnu moć na koju je navikao.

Mala Ea u međuvremenu izvodi svoja mala čuda i skuplja svoju ekipu simpatičnih i dobronamernih čudaka koji tako postaju njeni apostoli. A tu ima baš svega i svačega, čak i Catherine Deneuve u svojoj najbizarnijoj ulozi karijere. I film na tom mestu postaje bajkoviti festival bizarnosti i crtićka pohvala ljudskosti. Iako možda tako počinje, ovaj film nije (samo) rečita satira na temu religije. Problem sa tim je da, kad jednom istrese sve trikove koje ima, The Brand New Testament počinje da vrti istu ploču. To nas opet dovodi do standardne boljke ovogodišnje festivalske produkcije. Sve što je iz Cannesa sa nagradama pošlo na festivalsku turneju i stiglo do nas su uglavnom nekompletni filmovi koji imaju ideju i lepo počinju, ali ne znaju da ispričaju priču do kraja. Zvizdan je tu izuzetak, pre svega zbog ingeniozne strukture. The Brand New Testament, nažalost, nije i pokazuje da se film ne može “voziti” na jednoj ideji sve vreme.

Catherine Deneuve u svojoj najbizarnijoj ulozi karijere (FOTO: The Brand New Testament)

Istini za volju, Jaco Van Dormael, pored osnovne ideje-vodilje, ubacuje ili bolje rečeno nabacuje gomilu sirovih, nerazrađenih idejica. To je u nekom smislu njegov “trademark” još od igranog prvenca Toto le heros (1991.). Tu mu je štos prošao, kao i u, po mom mišljenju, njegovom najuspešnijem filmu Le huitieme jour (1996.). Razlog za to su bile univerzalne ljudske vrednosti na kojima su ta dva filma počivala. U svom pokušaju globalnog proboja, Van Dormael se malo izgubio sa Mr Nobody (2009.) za kojeg je prevladavao utisak da je u pitanju konstrukcija. Isto se ponavlja i sa The Brand New Testament.

Bilo bi bezobrazno i neosnovano reći da, i pored toga, ovaj film ne nudi materijal za uživanje. To naprosto nije tačno. Prvo, imamo crni humor i prilično direktno zezanje na temu kršćanstva iskazano kroz lako čitljive reference. Drugo, imamo sjajne glumce u veoma pamtljivim ulogama. Imamo Catherine Deneuve koja još jednom dokazuje da je sjajna i hrabra glumica. Benoit Poelvoorde je predivno karikaturalan kao Bog u potkošulji. Međutim, prava zvezda filma i pravo otkrovenje je mlada Pili Groyne, jedno retko simpatično filmsko dete. Oni od The Brand New Testament čine ugodno filmsko iskustvo čak i kada sve ostalo vrišti “fake”.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: The Brand New Testament