Livada na obali velike reke. Na njoj čovek pod maskom, razgovara sa ženom koja drži kameru. O umetnosti i inspiraciji. On deklamuje Nietzchea na nemačkom i kasnije kaže da je na njega kao pisca, i umetnika uopšte, upravo ovaj filozof presudno uticao. Štos je u tome što to nije učinio kao filozof, nego pre svega kao pesnik. Ima smisla: od svih filozofa upravo je Nietzche u svom pisanju najličniji.

Razgovor prekidaju neke gospođe koje bi prošle stazom na kojoj dvoje ljudi razgovara, ali ne bi smetale. Oni ih ohrabruju da prođu i usput pitaju zanima li ih umetnost i književnost, te koji im je omiljeni pisac. Gospođama je malo neprijatno, možda ne čitaju, ali to nije lepo izjaviti za televiziju, pa smišljaju odgovor da im je važnije šta piše nego ko piše. Pisac pod maskom odgovara pomirljivo i apsolutno tačno: danas je ionako svako pisac. Slična scena će se ponoviti kasnije u filmu, ali na ulici i subjekti će biti nekoliko momaka, a tema muzika. Oni će odgovoriti da slušaju svašta, uglavnom stariji domaći rock i navešće imena nekoliko grupa i izvođača, ali ne i one koje čovek pod maskom, pisac i muzičar, očekuje.

Tišma je po prirodi nenametljiv, plaši se toga da bude autoritet, a ispod površine običnog, jednostavnog čoveka krije se mudrac i mistik koji ima mnogo toga za reći onome ko ga zna saslušati ili pročitati (FOTO: Maske)

Ništa strašno, svako sluša i čita ono što mu se dopada, ali čudno je to da nikome od slučajno ispitanih ljudi koji su uleteli u kadar neće pasti na pamet ime Slobodana Tišme, i to u njegovom gradu, Novom Sadu, u kojem je proveo ceo svoj život i koji je njegova nepresušna inspiracija i subjekt njegovog rada, bilo da je u pitanju književnost (ranije poezija, kasnije proza), muzika ili konceptualna likovna umetnost dok se to još nije zvalo instalacijama i performansima. U idealnom svetu, takva autorska ličnost bila bi globalno poznata. U našem, nije ni lokalno.

Oni koji u svemu vide zaveru, i u tome će naći upliv politike, ne bez osnove. Jugoslavija nije bila primer demokratije i Tišma se, sa svojim prijateljima i saradnicima, protiv toga bunio, javno i kroz umetnost. Takođe, konceptualna umetnost i avangarda nisu bile baš na liniji poželjnog i umetnici koji su se time bavili i provocirali „establishment“, kulturni i politički, u najboljem slučaju mogli su da se nadaju margini. Sam Tišma nije ogorčen na prošla vremena, naprotiv. On će, kao i tada ukazivati na mane tog sistema, ali i na jednu prednost u odnosu na „demokratije“ koje su posle zavladale u bivšim republikama: bio je egzaktan i predvidljiv. U praksi, to znači da nam država ne može garantirati konzumaciju onoga što piše u njenim zakonima, a za umetnike van struktura sistema je margina isto sudbina. Promenile su se države, ali je društvo ostalo isto. 

Drugi razlog za to je sam Tišmin sklop ličnosti. On je po prirodi nenametljiv, plaši se toga da bude autoritet, a ispod površine običnog, jednostavnog čoveka krije se mudrac i mistik koji ima mnogo toga za reći onome ko ga zna saslušati ili pročitati. Još važnije, Tišma je sa takvom lakoćom menjao medije kroz koje se izražavao i izražajna sredstva, vizuelnu umetnost je menjao za poeziju, poeziju za muziku, muziku za prozu, prozu opet za performans, ostavši uvek veran sebi, pa su se svaki njegov uspeh i svaka nagrada računali više kao slučajni eksces. Pa čak i ta famozna NIN-ova nagrada za najbolji roman.

Zanimljiva je stvar taj protok vremena. Tišma i njegov rad možda nije na ceni u zvaničnim krugovima, ali njegova publika je verna. Ne samo njegovi savremenici i mlađi naraštaji kojima je on bio nekakav mentor, kao što je to novosadski talas bendova poput Obojenog programa i Boya, nego je i mlađa publika otkrila vrednost njegovih sastava, Lune i La strade (oba imena su veoma karakteristična za Tišmu i njegov sklop ličnosti) koje mladi ljudi i danas slušaju i to bez one odbojne hipsterske ironije. Slično možemo primetiti i na primeru EKV-a i filma „Limunovo drvo“ Branka Radakovića koji je prošle godine postao pravi regionalni hit, što je inače redak slučaj za dokumentarce. Možda će u bliskoj budućnosti i globalna internetski pismena publika doći do jugoslovenskog rocka, naročito one njegove „new wave“ varijante koja je svojevremeno i bila nekako najviše ukorak sa svetom i globalnim muzičkim trendovima.

Razgovori su popraćeni brižljivo odabranim arhivskim snimcima koncerata, izložbi i drugih javnih nastupa (FOTO: Maske)

Iako za sebe ponavlja da je marginalni umetnik i slabi subjekt, Tišma se pokazao kao zahvalan sagovornik i vodič kroz svoj fizički i unutarnji svet. Autorica Brankica Drašković, sa druge strane, kao neko ko će slediti liniju koju je subjekt zadao i to zabeležiti na pristojan i kreativan način. Nema, dakle, onih dosadnih „govorećih glava“ na studijskoj pozadini, već se i sa Tišmom i njegovim saradnicima, savremenicima i prijateljima razgovara na zanimljivim lokacijama, na ulicama, u njihovim sobama i radnim prostorijama. Razgovori su popraćeni brižljivo odabranim arhivskim snimcima koncerata, izložbi i drugih javnih nastupa, te drugih umetničkih dela (eksperimentalnih filmova i strip-tabli) kojima je Tišmin rad poslužio kao inspiracija.

Jedan od junaka priče je i sam grad. Tišma će nas odvesti na mesta koja su njemu značajna, pokazati nam svoju muzičku školu gde je majci za ljubav učio svirati violinu, mesta gde je izlagao, gde se nalazio sa društvom, mesta gde ide da bude sam i meditira, kao i ona slučajna mesta kroz koja prolazi, možda ih i ne primećuje, ali i ona su sastavni deo grada. Autorica u to ubacuje i arhivske snimke “starog Novog Sada”, dodajući još jedan u nizu paradoksa o Tišmi i njegovom umetničkom angažmanu. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Maske