Jedan od onih filmova koji pokušavaju da odgovore na pitanje šta znači biti čovek
Ryota je veoma fokusiran na svoj posao, a jednog dana po povratku kući žena mu kaže da su zvali iz bolnice u kojoj je Keita rođen i da hitno moraju da razgovaraju sa njima. Oni će uskoro saznati da su Keita i drugi dečak, Ryusei, zamenjeni u porodilištu. Sledeće u nizu saznanja je da je njihov biološki sin odrastao u potpuno drugačijim uslovima, u skromnoj kući sa čovekom po imenu Yudai koji ima radnju za popravku audio-video tehnike i njegovom suprugom Yukari koja radi u restoranu, sa još dva brata i sestrom, u atmosferi potpuno suprotnoj od stroge discipline na kojoj Ryota insistira. Sada moraju da zamene svoje šestogodišnjake u koje je svaka porodica uložila toliko energije i ljubavi.
Uslediće zamena dece, a to će se posebno odraziti na Ryotu, koji će, umesto povučenog, dobiti tvrdoglavog sina, prilično sličnog sebi po nekim naslednim osobinama, ali naviknutog na sasvim drugačiji režim u kući. U neplaniranoj i nepredvidivoj situaciji kao što je ova, čak je i brak Ryote i Midore uzdrman u temelju. Sva četiri roditelja imaju poteškoća da prihvate gubitak svojih prethodnih sinova, a kako će sinovi reagovati na odsustvo roditelja koje su poznavali? Ryota i Midori žive u daleko finansijski ugodnijoj situaciji, dok Yudai i Yukari imaju veću porodicu i bolje razumeju važnost dečijih i roditeljskih veza – oni su srećni, zabavni i sa neverovatnom ljubavlju prema svakom svom detetu, čak i sa dolaskom njihovog biološkog sina.
Tokom filma saznajemo da medicinska sestra koja je prisustvovala porođaju nije slučajno zamenila bebe. Zavidela je Ryoti i njegovoj ženi na sreći i bogatstvu, pa je njihovo dete zamenila drugim. Obe porodice sada moraju da smisle šta da rade dalje, jer svakome je zaista teško dati dete koje ste odgajali i prihvatiti drugo na njegovo mesto. Možda je ista krv ista krv, ali vreme provedeno sa nekim ne može se tako lako zaboraviti, niti se može smatrati nebitnim, barem kada je u pitanju ovaj film. Opet, glavni junaci su normalni i razumni ljudi koji će se nekako oko svega dogovoriti i ponašati ljudski. Ovo je jedan od onih filmova koji pokušavaju da odgovore na pitanje šta znači biti čovek.
Film "Kakav otac, takav sin" (eng. „Like Father, Like Son“) premijerno je prikazan na festivalu u Cannesu, gde je dobio dve nagrade i bio nominovan za Zlatnu palmu, a nakon projekcije, publika je film nagradila desetominutnim ovacijama. To je ljudska priča i tako ostaje do kraja. Koreeda tome pristupa na pravi način, a glumci su, očekivano, dobri. On se u svojim filmovima obično bavi porodicom, tako da tu nema velikog iznenađenja, odavno je shvatio šta ga zanima, sjajan je u tome, pa zašto bi se bavio nečim drugim? Svaki put uspe da nas oduševi, iako već otprilike znamo šta da očekujemo. Kod njega i veterani glumci i naturščici igraju sa sličnim žarom i uvek su na visini zadatka – u velikoj meri zahvaljujući njemu.
Hirokazu Koreeda je veliki humanista, filmski majstor i mora nam biti drago kada čujemo da je snimio novi film, a za ovaj ga treba pošteno pohvaliti. Rezultat je bogata i nagrađivana drama ogromnog srca.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Like Father, Like Son
Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.