PRIČA IZ ZAGREBNOG ŽIVOTA JOSIPA MLAKIĆA

Miris zemlje

ritn by: Josip Mlakić | 21.11.2014.
PRIČA IZ ZAGREBNOG ŽIVOTA JOSIPA MLAKIĆA: Miris zemlje
Nabio cigaru u zube, nabacio cvike... One sunčane. Zapali mu kuću i ono što je bio spremio ponit sa sobom, svak ti je u to vrime imo u kući spremljene stvari za zlu netrebalo. Kaže taj da bi on njemu mogo oprostit što mu je kuću zapalio, i što se popišo na sliku Djevice, što mu je još djed, davno, donese iz Podmilačja, a koju je bio spremio za ponit, i što je je potlje bacio u vatru. More se zaboravit, priča on, i to što mi je ovde, vidiš, ispod lijevog uha gasio cigare, rat je, svijet poludio. Al hajd mu halali što je uživo dok je to radio. To ne mogu.

"Prvi put ste u Zagrebu?", rekao je dr. Franjić.

"Drugi. Bio sam jednom prije rata."

"Jerko?"

"Ja. Jerko Šimunović."

Jerko je izvadio iz unutarnjeg džepa kaputa duhansku kutiju i stavio ju na stol ispred sebe.

"Pokušaj samoubojstva?"

"Ja."

"Sad mi lijepo sve ispričajte. Što se dogodilo?"

"Daj ti meni kakve tablete. Davali su mi tamo kod nas neke. Čoek malo otupi od nji."   

"O tome ćemo poslije. Sad mi sve ispričajte."

"Koga je, bolan, priča spasila!?", rekao je Jerko. 

"Šeherzadu, onu iz priča."

"Iz lektire? Što je pričala hiljadu dana?"

"Tisuću i jedan."

"Šta je bilo potlje toga, kad je stala?"

"Bila je spašena. Nije više trebala pričati."

"A šta da je trebala nastavit s pričom, a nije više imala šta? Ili nije imala kome? Ili, ako je imala kome, a taj imo svoju muku? Sto ljudi, sto muka?"

"Bila bi mrtva."

"Znači, da pričam?"

"Pričajte!"

"I mogu zapalit?"

"Možete." 

"Ima kod nas jedna planina, to su nam pričali kad smo bili dica. Gore ima jedan kamen. Kažu da se tuj Bog odmaro kad je svit stvaro. Na tom kamenu ima šara što se ukaže prid ratove. I ko je vidi poludi. Prid onaj tamo rat, drugi, Hitlerov, neka je luda Finka vidila na njemu oko i od tog poludila. Cilu je noć, kažu, sanjala neku kuću, praznu ko krvnikovu dušu, a oko nje bekturan, što je miriso... U pičku maternu! Tako je miriso! Znaš šta je bekturan?"

"Ne."

"To je jedna biljka. Lipo miriše."

"Cvijeće?"

"Ne. Ne cvjeta. Samo miriše."

"Nastavite. Kako je sve počelo?"

"Pridovaj rat niko na tom kamenu nije vidio ništa, nit je ko poludio, ako ne računamo da prid ratove sve poludi. Il ja ne znam?"

Jerko je zastao, smotao cigaretu, ovlažio papir jezikom i stavio ju među usne.

"Hoćeš ti jednu?", rekao je.

"Može", rekao je liječnik.

Jerko je smotao novu cigaretu i dao ju liječniku. Ruke su mu drhtale. Tu, drugu, nije ovlažio jezikom.

(FOTO: Pixabay)

"Ja ti ovako već dvajest godina", rekao je. "Jedino mi sad malo ruke dršću, a kako i neće: i kamen pukne, a kamoli čoek. Probavo sam ja i ve cigare u kutijama, opatije, drine, morave, al ne iđe: isto da one puše mene, a ne ja nji."

Izvadio je iz džepa prastari kremenjaš i zapalio im cigarete, prvo liječniku pa sebi. U ordinaciji se nakratko osjetio miris benzina koji je odmah potom prekrio miris duhanskog dima.

"Ovo mi je još od pokojnog ćaće ostalo", rekao je i pokazao upaljač. "I ovo", rekao je zatim i izvadio iz džepa sat.

Bio je to džepni sat koji je na poklopcu imao reljefni prikaz lokomotive.

"Nema boljih satova", rekao je.

"Znam", rekao je liječnik. "Dobri su."

Jerko je vratio sat natrag u džep.

"Kako je počelo pitaš? Rat ili ovo kod mene?"

"I jedno i drugo."

"Kad pomisliš, prošlo pet godina, a pamtim ko da je jutros bilo. Čini mi se da mi nikad pet godina nisu tako brzo prošle, procurile kroz prste ko pijesak. Nekad se čoeku čini da ih nije pošteno ni proživio. A vala, ako ćemo pravo, i nije. Stoput mi je zati pet godina noć bila godina, a sad ispada da je godina noć. Što ti je život, noć godina, a godina noć. Ja sam taj dan pošo posić neki grabić gore na livadi. Jest da smo slušali, zaratilo ovde, zaratilo onde, al aj ti viruj svemu. U podne na radiju kažu jedno, navečer drugo, ujutro treće. I tako ja krenem. Ponio sam sikiru i flašu vode, i taman stanem da malo otpuhnem, jednu smotam, kad naiđe komšija Arif. On ti je u mladosti pribolio neku bolest i ostalo mu od toga da stalno trza glavom."

Jerko je ustao sa stolice i oponašao Arifove pokrete glavom.

"Tako nekako", rekao je i sjeo. "Dođe on do mene, nako suv, odma po njemu vidim da nije nešto ured. I čini mi se nekako češće trza glavom", rekao je i ponovio nekoliko pokreta glavom. "Kud ćeš, jadan?!, veli on meni otpuhujući. Otpuhujem ja, otpuhuje on. Šta kud ću!, kažem mu ja, nako ljuto. Nismo bili u dobrim odnosima, sporili smo se godinama oko neke šume, izvodili giometra... Ode gore do Krajuše, tako se zvala ta moja njiva. A on gleda u mene, ko da sam božemiprosti poludio. Kažu, veli, izašli četnici na nu kosu gore. A s te si kose mogo vidit cilo naše selo. S drugih mista, kad bi gledo, uvik bi ostala pokoja kuća koja se ne bi vidila. Jedino otale. A odma ispod nje, te kose, tu je  moja Krajuša. Tako ti se ja taj dan vratim, i dobro je što sam se vratio. Izamene je otišo gore Arifov brat Bečo, džabe mu bilo govorit za četnike. Nit ga je ko ikad više vidio, nit se išta zna za njega. Ni danas. Ko da ga je hala halila. Jest se jedno vrime pričalo da ga se viđalo u Banja Luci kako mete ulice, al aj ti viruj. Potlje prestale i te priče, a čoeka niđe. I ja ti se taj dan vratim. Kad, negdi prid mrak, dođe moj brat Stojko iz grada i kaže da se ne mere prema Banja Luci, zablokirala vojska. A odma ujutro, počelo tuč s one kose, a negdi oko podne dva tenka se spustila odma poviš sela. Prvo su tukli prema muslimanskim kućama. Vako su njihove, a vako naše kuće", rekao je i pokazao prstom dvije točke na stolu. "Nas je tuj bilo pešest kuća: moja, brata mi Stojke, dvojce braće Jelića, pa jednog Šimuna... A njihovi puno više. Tuku oni, brate, čini se da se ona planina spušća prema selu i tutnji. A i odjekuje. Naše ti je selo ko u nekom klancu, s obe strane nadvisila se brda. Stoji cika dice, nena, a mi se skupili kod mene u podrum, gore su dvi deke, ko velimo tuj je najsigurnije. U neka doba, ustade moj brat Stojko, i ode po pušku. Imo je onu tandžaru i pedeset metaka, dalo im u gradu desetak dana prije toga, HDZ im podilio. To je on sakrivo i tako... Ko kad nije bilo zgodno ni da komšije Muslimani znaju za nju. A Stojko je bio sažaljiv, u pičku maternu! On ti je jednom prije rata doveo odnekle Ciganče, najio ga, napio, obuko, a pokojna mater mu viče: Stojko, vodi mi to iz kuće, zaušljaviće cilu kuću! A kad ga je obuko i spremio, nemereš poznat da je to ono isto Ciganče. Al taj dan umalo nas to nije glave koštalo, ta njegova sažaljivost. Uzo onu pušku i veli kako on to više ne mere podnit, misleć na onu ciku što bi se čula kad prestane udarat tenk. Izašo vani, napunio pušku i tras! Prema tenku. I jebote, ni tri metka nije opalio, kad jedna granata pogodi odmah poviš njegove kuće. To ti je bila kuća što je je napravio pokojni ćaća sedamdesetih godina: prodo jednu njivu i napravio, a potlje, kad smo se podilili, zapala Stojki. Ta prva je promašila, al potlje: jedna granata gornji kat, druga granata donji kat, kuća hop, ko da je ni Bog nije dao. I šta ćeš, kud ćeš, tu večer kad se smrklo, ja, žena, mali, Stojko, pokupili iz moje kuće nešto stvari, šta je ko stigo, i uz Riku se izvukli. A dao Bog, noć bila tamna, i mi ti se izvukosmo. Tad, tu noć, mi se prvi put dogodilo."

(FOTO: Pixabay)

"Šta?"

"To moje. Riku smo morali prigazit, i baš kad sam zagazio u vodu, steglo me. U grlu, u prsima, noge ko od kamena. Razmišljo sam o zemlji. Ta moja njiva, Krajuša, ima jedno misto na njoj, desetak metara ispod vrila, tu zemlja drugčije miriše. Ko na baru, al opet drugčije. I došo mi taj miris. I vidim, od toga mi muka. Što sve to ostavljam, valjda?"

"Koliko je to trajalo, taj miris?"

"Zagrabio sam vode iz Rike i umio se."

"I prošlo?"

"Jest, taj put."

"Šta je bilo dalje?"

"Kad smo bili blizu grada, stigli smo još neke komšije. Rekoše nam da je petero ljudi u selu poginulo taj dan. Ujutro ti ja otišo u općinu. Primio me neki što je bio ko za smještaj. Jide on neki sendvič i priko oka gleda novine, a ko priča sa mnom. Ja mu tako opričam, i pitam di ću s familijom, a on će meni, ko da sam zidu pričo: Što se niste branili? Čime jadan!?, kažem mu ja. Najlakše je pobjeć i doć meni da te smještam, on će meni. A mene spopala neka huja, čini mi se da sam imo pušku, ubio bi ga ko zeca. Malo mi moje muke. To, ko biva, ja ću njemu, žalije tebi moje kuće nego meni. Ma, pička ti materna! Nisam više gledo šta ću reć, sve mi prid očima, sve što sam ostavio: nije da je čoek bogzna šta zarađivo, al ostavi danas, ostavi sutra, sakrije nekad čoek sam od sebe. Jedne se godine proda tele, krava, uhrani se koji krmak za prodat. A vala, znao se isan, da ti pravo kažem, nekad zaletit u planinu i usić koju jeliku. Jebi ga, šta ću ti lagat. A građa bila skupa. I tako... Nabralo se. I nije da se nije imalo. Kad je vidio da mu neću šutit, malo se ko povrati i pođe lîpom sa mnom, al ja ga, brate, više nisam mogo slušat: okreno sam se i izašo. Mrš u pičku maternu! Jopet sam se, fala Bogu, snašo. Imo sam kuma, imo on kuću odma gore iznad grada, a radio u Njemačkoj i cilu familiju odveo sa sobom. Bio je iz našeg sela. Općina je prije rata oduzela nekim ljudima zemlju, rasparcelisala je i podilila. Ko je imo para, kupio. Njemu, tom mom kumu, još je bilo drago da mu je neko u kući, pogotovo što bi neko ušo da ga i ne pita. Grad je bio pun izbjeglica: stizalo od Banja Luke, gore s planina, odsvakle. U to pođoše gađat i po gradu. Nije više bio isan rahat ni iz kuće izać, a vala, mogla te nać i u kući. Stoput mi palo napamet ono što su stari ljudi nekad govorili, kako je smrt bliža neg jaka za vratom. Pošaljem ja ženu i sina u Njemačku, kod njezine sestre, di je belaj. Stojku je odma mobiliziralo čim smo došli, dok mene nisu dirali jedno misec dana, a onda me uzelo u radni vod: sikli smo drva, izvlačili ih, pravili rovove, zemunice. Bio je sa mnom i jedan čoek od Banja Luke. Šta mi je on sve ispričo! Veli, najžalije mu je na jednog komšiju s kojim se pazio ko rod rođeni. Ali čim pođe ono po Hrvatskoj, ko da je vrag ušo u njega. Čim je svit pošo bižat, kad se vidilo da nema salameta ni u Bosni, došo ti on njemu, u uniformi, s puškom, ko na muštuluk. Nabio cigaru u zube, nabacio cvike... One sunčane. Zapali mu kuću i ono što je bio spremio ponit sa sobom, svak ti je u to vrime imo u kući spremljene stvari za zlu netrebalo. Kaže taj da bi on njemu mogo oprostit što mu je kuću zapalio, i što se popišo na sliku Djevice, što mu je još djed, davno, donese iz Podmilačja, a koju je bio spremio za ponit, i što je je potlje bacio u vatru. More se zaboravit, priča on, i to što mi je ovde, vidiš, ispod lijevog uha gasio cigare, rat je, svijet poludio. Al hajd mu halali što je uživo dok je to radio. To ne mogu.

(FOTO: Pixabay)

A jedan drugi komšija, s kojim je godinama bio zdravo zazdravo, a kojeg je zadužio jedne prilike kad mu je sinu namistio ruku, valjo mu ko niko. Znao je to dobro radit, namišćat ruke, noge, lomove, naučio od pokojnog mu dida, al nije volio to svakome. Tog malog vodalo po Banja Luci, Sarajevu, Beogradu, al odakle god dođe, džabe ti je, ruka krivo srasla i bog. I Petar, tako je se zvao, ode do tog Srbina i kaže mu tako i tako: kako malom treba ruku ponovo slomit i namistit kako treba. Kaže, nije ga mogo takog gledat, a malom se ruka počela i sušit. I tamo i vamo, na kraju, Petar malom slomi ruku i namisti mu je ko da ništa nije bilo. E, taj Srbin ga je spasio belaja. Sakrio ga kod sebe u kuću, i onda ga nekako pribacio vamo. I haj ti tuj budi pametan. S ovim bio ko brat, a on mu kuću užeže, a neko, rečemo, od koga se nisi nikad nado da će ti valjat, valja ti više od brata rođenog. Ne kažem za tog čoeka, valjo je i Petar njemu, dite je dite. Al kažu da je tako bilo i za nog rata. Nekog više, nekog manje ufati to ratno ludilo. Šta ti ja još mogu napričat! Bio je još jedan s nama, isto od Banja Luke, mlađi čoek, krupan, nako malo smišan, smušen. On ti je prije rata sa ženom, a žena mu Srpkinja, doselio u naš grad. Eto, njemu cilu familiju odvelo u logor, ćaću, dvojcu braće. Nije znao ništa za nji, ni di su, ni šta su, jesu li živi, mrtvi. A on, taj Silvestar, pogino potlje u desetom gradu. Žena mu sišla s pameti kad se to dogodilo. Misli da je živ, a zna da je mrtav. Haj ti to meni objasni! Ima toga doboga. Vidio je čoek svašta i naslušo se svašta, al ti niko ne viruje baš ono što si rođenim očima gledo. Dođe onaj i priča kako je stotinu tenkova golim rukama zaustavio, zadavio, i svi mu viruju. A ti ispričaš... Ma ajde, mogo bi ti sto godina pričat slične stvari, a ti bi mi reko da lažem. Gledo sam kad je čoeku prošo metak kroz glavu, a on se usto ko da ništa nije bilo. Bio potlje u bolnici petnestak dana i rekli doktori da mu ni najbolji svjetski kirurzi ne bi bolje proveli metak kroz glavu, a da mu ništa ne bude. A potlje rata tom istom čoeku pukla nova guma na autobanu u Njemačkoj, zabio se u kamion i na licu mista mrtav. Eto, što ti je sudbina. Nova guma! Ili jedan, našli ga mi svega u krvi, mrtav čoek. Odnili ga u mrtvačnicu, stavili u sanduk, uvik smo imali pokoji sanduk rezerve. Mi sili ispred mrtvačnice zapalit, pričamo tako, kad čoek izađe, stao prid nas nako krvav i kaže kako ga boli glava. Eno ga, živ je i danas. I tako, pošlo se brate i ginut. Ne prođe ni dan a da neko ne pogine. Prođeš gradom vidiš čoeka, a za sat-dva sretne te neko i kaže ti da je taj pogino. Počelo, brate, grad zasipat ko nikad. Mrtvi na sve strane. Skupljaš čoeka ko dica one sličice nogometaša u albume, nađeš desnu nogu staviš je na njezino misto, livu ruku na njezino... Džajićevu sličicu na njezino misto, Šurjakovu na njezino. Sastavljaš, dok čoeka ne sastaviš. Ko album. Ja ću još jednu", rekao je i ušutio.

Smotao je novu cigaretu, ovlažio ju jezikom, stavio među usne i zapalio. Zatim je nastavio.

"Neš mi virovat, znali smo pored čoeka tuđu nogu stavit, pa ima obe desne, ili live. Ne mereš poznat koja je liva, koja desna, dok malo bolje ne pogledaš. Najbolje se moglo vidit po obući. I onda ti meni dođe to pismo. Bio neki čoek, lud, dobar, šta ja znam... Nekad ti je lud i dobar isto. Zvali su ga Poštar. Neki su ga opet zvali Ludi poštar. Noso poštu. Besplatno. Bile su dvi kuferte. Na prvoj je bila Poštareva adresa, a na drugoj onoga za koga je pismo. On ti je bio iz Hrvatske, a dolazio kod nas. Kod nas je i pogino. Raznosio pisma i pogino. I onda ti meni dođe to pismo. Od žene. Iz Frankfurta. Tamo ti ima naših kolko hoćeš. Iako nije pravi poštar, pismo ko pismo, kuferta ko kuferta, jedino nema marke na njoj. Samo neko slovo o pored adrese. Kaže on meni kako trebam pročitat pismo i odgovorit. To slovo o je značilo to. On će čekat. Otvorim ja onu kufertu, u njoj dva papira, jedan je pismo, a na drugom nešto na njemačkom. Pročitam ja pismo, piše mi žena da se fiktivno razvedemo. Onda bi se ona fiktivno vinčala s nekim ko ima papire. I tako... Zbog diteta... Mogo je i on dobit papire priko nje. Imo je tad petnest godina, sin. Bude u tom braku pet godina, dobije papire, razvede se... Žena. A onda se ponovo vinčamo, ko da ništa nije bilo, pa more i mene privest u Njemačku. Nije mi to bilo drago. Ne mere bit ko da ništa nije bilo, ako je bilo. Je li tako? Tuj me opet ufati." 

"Što točno?"

"To moje."

"Svaki put osjetite miris zemlje?"

"Jesam. Uđem u kuću, Poštar čeka, odem u kupatilo, umijem se. I tako."

"Je li vam bilo bolje?"

Klimnuo je glavom.

"Vratim se nazad. Trebo sam se potpisat nanom njemačkom papiru i dat ga Poštaru da ga pošalje nazad u Njemačku. Samo to. Tako mi žena napisala u pismu." 

Jerko je ustao i otišao do prozora.

"Je li ono tamo Dinamov stadion?", rekao je.

"Da. Jeste li potpisali?"

"Jesam."

"To je sve?"

Vratio se natrag za stol.

"Nije", rekao je. "Ima toga još. Uto grad pao, ušli Srbi u njega, Stojko pogino... Tako ti je to bilo."

 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay

 

Kratka priča Josipa Mlakića peta je iz Lupiginog serijala „Priče iz zagrebnog života“


Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. PROFESORSKI MEMENTO: Neprikladno vrijeme

    04.12.2018.

    Razrednik Divljak

    PROFESORSKI MEMENTO: Neprikladno vrijeme

  2. PRŽENJE MOZGA: Vojvodina - poslovni potez koji Beogradu donosi profit čitavo stoleće

    27.11.2018.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: Vojvodina - poslovni potez koji Beogradu donosi profit čitavo stoleće

  3. PROFESORSKI MEMENTO: Jedan od onih dana

    31.10.2018.

    Razrednik Divljak

    PROFESORSKI MEMENTO: Jedan od onih dana

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije