MIA DAVID ZARIĆ

U Srbiji se vlada uterivanjem straha!

ritn by: Jerko Bakotin | 08.12.2014.
MIA DAVID ZARIĆ: U Srbiji se vlada uterivanjem straha!
„U Srbiji se vlada pretnjama i uterivanjem straha“ kaže za Lupigu Mia David Zarić, nedavno smijenjena v.d. direktorice Kulturnog centra Beograd. Riječ je o jednoj od najznačajnijih kulturnih institucija glavnog grada Srbije, u kojoj je prošle godine organizirana i izložba – koju je osiguravala policija - o ubojstvu četrnaest članova albanske obitelji Bogujevci. David Zarić smijenjena je zbog protivljenja odluci da se Oktobarski salon - najznačajnija smotra vizualne umjetnosti u susjednoj republici – pretvori u bijenale te zbog – tvrdi – javnog protivljenja Vučićevom megalomanskom čedu – projektu „Beograd na vodi“. Njena nasljednica na toj poziciji dolazi iz – Pošte Srbije.

Na nedavno završenom 55. Oktobarskom salonu izložen je i rad dubrovačkog umjetnika Stjepana Grbića koji se bavi upravo Aleksandrom Vučićem: „U Srbiji se nitko ne bi usudio da napravi takav rad“. O suradnji sa Zagrebom David Zarić kaže: „Stvari su u Hrvatskoj postavljene strašno crno belo, sve što dolazi iz Srbije vidi se kao isto, svi smo mi agresori koji su razarali Vukovar“. 

Možete li ispričati kako se dogodilo da su krajem listopada svi članovi Upravnog odbora Oktobarskog salona podnijeli ostavku te da ste potom smijenjeni s mjesta v.d. KC Beograd?

- Priča oko pretvaranja Oktobarskog salona u bijenale desila se iznenada, pred samo zatvaranje. Odluka, za koju smo doznali iz novina, donesena je na sednici Gradske skupštine gde čak nije bila ni tačka dnevnog reda nego je nekako usput provučena. Ni Odbor Oktobarskog salona ni ja nismo bili ni konzultovani ni obavešteni. Znala sam da ne mogu da pređem preko toga i da moram da dam ostavku. S gradskim sekretarom za kulturu Vladanom Vukosavljevićem razgovarala sam odmah pošto je stupio na dužnost i tada me čak pitao - ako bi morao da smanji sredstva za Oktobarski salon – da li bih odabrala bijenale ili manji budžet, na što sam jasno rekla – manji budžet. Sednica na kojoj je to odlučeno je bila u petak, u ponedeljak je Odbor OS-a jednoglasno odlučio da podnese ostavku. 

Što je vlastima smetalo u vašoj koncepciji Oktobarskog salona - kao jedan od razloga cijele priče navedeno je i to da će OS u budućnosti biti „manje mondijalistički, a više srpski“?

- Prvo moram da naglasim da to nije moja koncepcija. To je koncepcija koji je pre 11 godina inicirao tadašnji Odbor Oktobarskog salona smatrajući da je internacionalni, kustoski koncept primereniji i potrebniji Beogradu. Sada Gradsku kulturu vodi Demokratska stranka Srbije, odnosno bivša Koštuničina stranka. Za razliku od Srpske napredne stranke, DSS ima nekakve kadrove i vrednosti, ali je to u suštini tradicionalna konzervativna desnica. Najviše me smetala rečenica da je to urađeno radi uštede i podizanja kvalitete. Oktobarski salon je pre jedanaest godina postao internacionalna kurirana izložba kroz koju je prošlo jako puno domaćih i stranih umetnika. Međutim, kao i svaka suvremena umetnost to je jezik koji morate naučiti da govorite, to je jezik sadašnjosti, kojim desnica obično ne govori. Na primer, video-instalacije su njima neprihvatljive i nerazumljive, najbolje bi bilo da se sve sastoji od ulja na platnu. Za DSS je odluka da Oktobarski salon postane bijenale bila strateška odluka, da se izložba koja je bila internacionalna i u svemu otvorena zapravo pretvori u nešto što je lokalno, tradicionalno i konzervativno. To je sukob dva načina mišljenja, dva vrednosna koncepta. Ne bih rekla dve politike, jer ova – nazovimo je „naša“ – strana ni nema više politike.

Mislim da razlog moje smene uopšte nije Oktobarski salon, nego projekt Beograd na vodi. Koristila sam svaku priliku da pozovem građane na otpor i davali smo prostor za diskusije o tom projektu, kod nas su se održale dve vrlo dobro posećene tribine. Stalno se nešto dešavalo, niko nikada nije zvao ili urgirao, ali bilo je jasno da će se sve to u jednom trenutku preseći, tako da nema reči o iznenađenju.

Kako generalno izgleda politika u sektoru kulture u Srbiji kojom vladaju naprednjaci?

- Zanimljivo je da na nivoima Beograda i republike nije potpuno ista situacija. Ministar kulture je Ivan Tasovac, vrlo uspešan čovek koji dolazi iz kulture. Bio je velika nada čitave scene, međutim on dolazi kao nestranačka ličnost SPS-a čija je pozicija u vladi sada vrlo nestabilna i videćemo da li će uopšte opstati u novom restrukturisanju. Verujem da on zbog takve situacije vaga svoje odluke i čeka sa mnogim stvarima. Kada bi imao prilike da izgura ceo mandat u normalnim okolnostima verujem da bi se neke stvari videle. Vreme će pokazati da li je trebalo da povuče crtu ranije i kaže – „neću da pravim te kompromise i budem deo ove vlasti“. Zahvaljujući njemu na republičkom nivou još uvek vlada ta "mondijalistička" priča – pa i ovaj projekt s kojim smo ovde u Berlinu je dobio potporu Ministarstva kulture, on je vezan za Prvi svetski rat, ali i pitanja ličnog i političkog identiteta. Osim toga, on je takođe regionalni. To su teme koje vlastima ne prijaju, i bez obzira što projekt finansira Republika Srbija, Grad ga ne bi ni u ludilu podržao. U tom smislu izvesna razlika postoji, ali bojim se da Tasovac neće opstati, što se vidi u drugom segementu. Naime, on službeno vodi Ministarstvo kulture i informisanja, a informisanje u Srbiji više ne postoji.

Kakve su posljedice partijskog kadroviranja za kulturu u Srbiji?

- Ne pamtim vreme kada nije bilo stranačkog kadroviranja – ja sam došla kao nestranačka ličnost ispred Liberalno-demokratske partije, iako sam se zadržala duže nego li LDP. Ali do ove vlasti svi ljudi koji su na ta mesta bili imenovani dolazili su iz kulture – i to je značajna razlika. Sadašnja direktorka Kulturnog centra završila je književnost, ali dolazi kao neko ko radi u marketingu pošte i nema apsolutno nikakvo iskustvo niti poznaje scenu. Kao što je Vukosavljević po zanimanju pravnik i ne poznaje kulturnu scenu.

Neki projekti koje ste radili izazvali su dosta kontroverzi, na primjer izložba o ubojstvu četrnaest članova albanske porodice Bogujevci koje su ubili pripadnici Škorpiona. Koliko je za Beograd važno suočavanje s prošlošću i koliko na umjetničkoj sceni Srbije ima mjesta za otpor dominantnoj paradigmi?

- Mesta ima sve manje. Kao i u Hrvatskoj, na nezavisnoj sceni ga je mnogo više i radi se mnogo stvari, ali kao i u Hrvatskoj nama je bilo važno da uđemo u institucije i da akcije dobiju nekakvu težinu zvaničnog državnog čina. Izložba o Bogujevcima je dobar primer, moglo se desiti da dobijem otkaz, ali u jednoj noći se sve promenilo i Ivica Dačić, koji je tada bio premijer, procenio je da će mu to doneti političke poene i došao je na izložbu. Još uvek mi je neugodno što sam mu pružila ruku, jer to je čovek koji je sudelovao u vlasti kada su se ratovi događali, ali mislim da je to bio važan korak za Srbiju. Svašta se dešavalo prilikom te izložbe – recimo, zaštitari su odbili da je osiguravaju jer su oni mahom ljudi koji su bili na ratištu, a jedan deo njih i u Škorpionima. Mnogo je još projekata koje je Kulturni Centar Beograda radio i koji su imali težinu. Imali smo i izložbu savremene dubrovačke scene gde je jedan rad bio posvećen Aleksandru Vučiću, mislim da se u Srbiji danas niko ne bi usudio da napravi takav rad (riječ je o radu Stjepana Grbića „Deathmark/Watermark“ op.a.). Lično me zanima politična umetnost, mislim da je odsustvo politike iz umetnosti stav – koji meni nije blizak. Generalno se vidi zasićenje umetnika i pokušaj da pričaju o običnom životu. Sa druge strane  ovaj Oktobarski salon je bio interesantan jer se videlo da smo mi zarobljeni u istoriji, čak se i vrlo mladi ljudi, koji nisu živeli u Jugoslaviji, vraćaju na socijalističko i modernističko nasleđe. Ako pitamo da li je scena dovoljno angažovana, pitanje je koliko ona uopće može da postoji kad ne postoji tržište, ne postoji mreža galerija, ne postoje muzeji. S obzirom na okolnosti situacija i nije loša. 


Zgrada u kojoj je smješten KCB (FOTO: kcb.org.rs)

Mogu da izdvojim Vladu Miladinovića koji je pre nekoliko godina dobio nagradu Oktobarskog salona – precrtavao je novine iz 1992. godine. Sada ima nove radove koji se bave masovnim grobnicama koje su pronađene na teritoriji Srbije. Politikom se uvek bave i Milica Tomić te Darinka Pop Mitić, a tu je i Siniša Ilić koji je dosta prisutan u Zagrebu, njegov pristup je suptilniji, ali je uvek reč o nasilju i svakodnevnici obeleženoj politikom. Ovde na izložbi imamo Uroša Đurića te Aleksandra Jestrovića Jamesdina koji živi u Berlinu i nije uvek tvrdo političan, ali ovaj rad, priča o njegovoj porodičnoj istoriji je fascinantna. Osim toga, izložba koju smo letos imali u Zagrebu u Klovićevim dvorima prva je institucionalna razmena posle rata i prva veća grupna izložba savremene srpske umetnosti. Taj projekat je takođe bio užasno stresan. U Beogradu nije izazvao nikakvu pažnju, mislim da Srbija ima mnogo manje mentalnih blokada s te strane, odnosno Srbija u odnosu na Hrvatsku nego li obrnuto.

Zbog čega je suradnja sa Zagrebom bila stresna?

- Gledano spolja ta je izložba – koja se bavila Prvim svetskim ratom i identitetom - bila veliki uspeh za obe strane, a gledano iznutra ne bih to ponovila. Svašta je bio problem – podnaslov izložbe je na primer glasio „Hoću da govorim o ratu“. Direktorka Klovićevih dvora Marina Viculin rekla je da, ako se naslov prevede – a već mi je to bilo iznenađenje - zašto bi prevodili, dakle rečeno je da „ako se naslov prevede na hrvatski, onda izgleda kao da mi hoćemo da govorimo o ratu, a mi to nećemo“. Uglavnom je komunikacija išla na toj liniji, imala sam dojam da je mnogo toga ispod tepiha i neizrečeno.

Imali ste dojam da je hrvatske institucije nisu spremne na suradnju s kulturnim institucijama iz Srbije - to je bila suština?

- Apsolutno. I na to ustvari nisam bila pripremljena jer je KCB institucija koja ima kontinuiranu saradnju sa hrvatskom umetničkom scenom i ti projekti se nikada nisu tretirali kao nešto posebno u programskom smislu. U Zagrebu sam osećala da na privatnom planu ne postoje problemi i ljudi su jako otvoreni, no kada se nađemo u javnim ulogama, onda nismo dobrodošli. No izložba se nije mogla ni otkazati jer su se svari toliko razvile da više nije moglo biti povlačenja. Mislim da je ključni problem bio taj da su u Hrvatskoj stvari postavljene strašno crno-belo, Hrvatska je žrtva, mi smo agresori i tu nema šta da se priča. Problem s našom izložbom je bio taj što su mnogi umetnici kroz nju preispitivali srpsku stranu, upirali prstom u sva mesta gde smo bili krivi, čime su ukazivali da su u Srbiji postojali i drugačiji, kritički glasovi, ukazivali su i na to da u Srbiji postoji spremnost – ne kod većine, ali apsolutno postoji – spremnost da se prihvati odgovornost za to što je rađeno. Hrvatska, međutim, ne želi da vidi te drugačije glasove u Srbiji, nego voli da vidi sve što dolazi iz Srbije kao isto, dakle svi smo mi agresori koji su razarali Vukovar.

Spomenuli ste da je pravi razlog vaše smjene zapravo protivljenje projektu „Beograd na vodi“. Kakve će biti posljedice tog projekta za Beograd?

- Ne mogu da sagledam sve posledice, ali po svom obrazovanju sam arhitekta i mogu reći da je to projekt po svemu netransparentan. Pojma nemamo da li je ta lokacija prodata, data, iznajmljena, što se uopće desilo. Izmenjen je niz zakona i odredbi na sto nivoa, donesen je zakon gde je rečeno da  - parafraziram – ako Vučić proceni da je nešto od državnog interesa, ima pravo da samostalno donosi odluke. Uopće neću da govorim o dizajnu koji je generički i može da se desi bilo gde – pa i renderi koji su prikazani se uopće ne događaju u Beogradu – tu postoji niz arhitektonskih nepismenosti i potpunih nonsensa. Glavno je pitanje, naime, da li mi kao građani imamo pravo na teritoriju grada.

(FOTO: oktobarskisalon.org)

Mislim da je to suviše veliki projekt da se građani potpuno zaobiđu i mislim da je to moralo da ide na ozbiljnu javnu raspravu. Menjani su zakoni o, primerice, dozvoljenim visinama objekata, svašta je menjano kako bi se omogućila ta megalomanska fantastična struktura. Uz to, neke računice koje su radili nezavisni ekonomisti pokazuju da sve to nema mnogo veze s mozgom. Građanima niko ništa ne objašnjava, nego se očekuje da ćutimo i uživamo u renderima. A najviše volim što kada se prikazuju slike projekta, vide se nasmijani ljudi koji nose kese iz šopinga. To je paradigma savremenog sveta, sreća koja se kupuje u tržnim centrima. 

Kako općenito izgleda Srbija pod Aleksandrom Vučićem – premijera Srbije proziva se za vrlo autoritarni stil vladanja, naziva ga se gazdom Srbije koji ima apsolutnu moć?

- Srbi vole tvrdu ruku i da im se kaže šta da rade. Mislim da je to vrlo opasna situacija. Desilo im se isto šta i Demokratskoj stranci, a to je da kada neko dobije izbore onda samo ta masa sveta preleti iz jedne stranke u drugu. Razlika sa naprednjacima u odnosu na DS je šta su kadrovi mnogo neobrazovaniji i mislim da Vučić ima ozbiljnih problema da nađe ljude s kojima će raditi. Mislim da cela stvar može da završi potpunim kolapsom Srbije, neki prosperitet nije verovatan. Osiromašenje je mnogo brže nego li sam očekivala, mislila sam da će zbog neupitnog uporišta u glasačima moći duže održavati balon, ali stvari pucaju. Ni neki revolucionarni scenario ne bi Srbiji donio boljitak jer opozicija ne postoji. Brojne su pretnje i razni vidovi uterivanja straha. Time se danas vlada, jer tako se vrlo brzo zapuše usta. I sada se pomalo autocenzurišem jer je u ovom trenutku budžetska inspekcija u Kulturnom centru i gledaju šta mogu da mi nakače. Mislim da se ova priča završila samo medijski, a ne i za mene. Svesno sam ovaj put izašla u medije jer sam nakon iskustava s Bogujevcima i pretnjama desničara, shvatila da, iako mediji u Srbiji generalno nisu slobodni, ima nekoliko medija preko kojih se može komunicirati.

Umjetnici, koji su preživjeli masakr - Saranda, Jehona i Fatos Bogujevci u Kulturnom centru Beograd (FOTO: Kontrapress.com)

Inače, strašno sam ponosna na to što su svi iz KCB-a stali iza svih stvari koje smo radili, niti jedna izložba, ni kosovska, nije bila nametnuta s moje strane. Imali smo niz sukoba, ali oni nikad nisu bili oko vrednosti koje Kulturni centar Beograda treba da promoviše.

Izložba koju ste postavili u Berlinu u sklopu Serbinalea zove se „Put za Evropu – količina koja nedostaje“ s napomenom i da je riječ o „borbi za drugačiju Evropu“. Zbog čega takav naslov izložbe?

- Prošle godine sam zajedno sa Zoranom Đaković Minitti predstavljala srpsku scenu u Beču, izložba se zvala „Put u Evropu – s Principom ili bez“. Ona se nije direktno bavila Prvim svetskim ratom, nego – između ostalog – i činjenicom da sto godina nakon tog metka koji je započeo rat 200.000 ljudi iz bivše Jugoslavena živi u Beču. Međutim, Austrijanci tu igru riječi „sa Principom ili bez“ nisu razumeli, on je za njih terorista, ali ime i prezime mu uopće ne znaju. Projekt smo radili u gradovima bitnim za tu stogodišnju istoriju – Sarajevo, Zagreb, Berlin, Subotica – trebalo je da bude i Beograd, ali verovatno se to neće desiti. U Berlinu se izložba zove „Količina koja nedostaje“ – reč je o svim ljudima koji ovde nedostaju. Također, taj rat je bio početak ideje Jugoslavije. Rođena sam u toj zemlji i moj kulturni identitet je jugoslovenski, bez obzira što sad svako ima svoju zemlju. Čini mi se da je sudbina moje generacije da vrtimo tu priču – ko smo i gde pripadamo. Izložba se odnosi i na Drugi svetski rat i fašizam koji još uvek tinja.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Privatni album

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. IVAN ERGIĆ: Povratak

    16.10.2019.

    Ivan Ergić

    IVAN ERGIĆ: Povratak

  2. FENOMEN GRETE THUNBERG: Objekt perverzne zabave medija i javnosti

    01.10.2019.

    Nataša Škaričić

    FENOMEN GRETE THUNBERG: Objekt perverzne zabave medija i javnosti

  3. BURE BARUTA: Nazovi Toplane zbog ratnog zločina

    30.09.2019.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Nazovi Toplane zbog ratnog zločina

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije