MAJSTORI PIVAČI

Nestali kad više nisu imali kome pivat

ritn by: Ivo Anić | 29.08.2020.
MAJSTORI PIVAČI: Nestali kad više nisu imali kome pivat
Prvo su bageri ušli podno Vidilice, pa su ušli i gori, uzbrdo di su bili najbolji „majstori pivači“. Kako je resta beton pod Marjanon, tako je i naše stanište slabilo, nestajalo, kopnilo .... Na Marjan je odjednon došla sva sila ljudi koji su bacali kamenje na tiće, kojima je njihova pisma smetala, parala in uši. Nicale su ograde, zabrane i table „privatan posjed“, šuma se povlačila uzbrdo, ka i tići zajedno sa njon, a dica su sve manje išla put šume i sve riđe obilazili barba Franka koji se razbolija. Doktor je reka da ima vodu u prsi. Franku se nije skupila voda u prsi, već tuga. Franko nije moga gledat taj svit koji baca kamenje na njegove tiće i Franko je gleda svojin očima kako mu šuma umire, a tići polako biže iz nje. Sa ljudima su došli i predatori. Zviri skoro gore od ljudi sami. Došle su kune, sove ušare i na kraju su došle vrane. Kad dođu vrane gotovo je, reka je barba Franko, i tog zadnjeg kolovoza kojeg po pismi u Split pantin, zauvik je zatvorija oči.

Najlipše uspomene iz svog ditinjstva pantin po „majstorima pivačima“. Zvukovi i mirisi su ono što pamtiš najviše. Miris babine kužine, miris pržene kave iz špakera, miris domaće pome, miris je mog ditinjstva, a zvučna kulisa mu je ranojutarnja pisma. Arija. Kad bi sunce dotaklo kampanet Sv. Duje, a batelanti, maranguni i ribari kakofonijom ispunili moju ulicu, sa kostela, kamenih krovova i murvi začula bi se pisma najboljih kompozitora na svitu.

„Grdelini činidu jubav“, govorija bi barba Franko dok bi u svon dvoru razabira mriže i gleda nas mulce kako stojimo u fermu i slušamo pismu. Pismu najvećih splitskih kantautora, šansonjera, opernih prvaka. Pismu splitskih grdelina. „Grdelini se gnizde u ova doba“, nastavlja bi barba Franko, a mi dica bi ga slušali ka fratra šta drži svetu misu. Kolovoz je u Split, i smokve su sazrile, ćuti se jematva i živo je sve. Grad rebumbaje od vike, tražidu se furešti da ih se sprovede do porta, mi dica vatamo mornare Ruse da nan daju značke. Još je škola daleko pa smo na vrućen gradskon kamenu i upijamo tu rapsodiju života, Felinijevu puninu Mediterana.

Kad zazvoni podne, pođemo prema Matejuški, da dočekamo barba Franka koji je ariva sa svojin kaićen i kašetama punin ribe. Srdele. Zna Franko zašto ga mi dica čekamo, pa odugovlači, soli ribu i grinta na furešte šta ga slikaju. U osmon misecu lito je zrilo, pa se i grad uspuva da lito šta duže traje. Kamajeri trčedu oko gostiju uspuvani, fakini guraju kare i kola puna borši i bagaja, a iz butiga se čuje vika. Traži se lad. Nama dici grada je dosta, jer je stađun od tići, a za tiće se zna kod koga triba ić. Kod barba Franka, koji je ribar, ma je više meštar od grdelini.

Gardelin
Piva o srići, piva o životu, piva o ljubavi, piva o gradu koji mu je da svu tu lipotu koju vidi oko sebe, da bi o njoj moga pivat (SCREESNHOT: YouTube)

U gustin krošnjama podno Vidilice grdelini, ti naši dalmatinski slavuji u kolovozu rade gnizda. To oni činidu od trave, vune, dlake i paučine. Grdelin za svoje potomstvo napravi pravi mali dvorac, ćibu da čuva i grije tiće koji su se tek izlegli. Mater je budna nad njima i ne izlazi vanka, a ćaća je zadužen da ih hrani, i dok to radi, taj „majstor pivač“ stalno piva. Piva o srići, piva o životu, piva o ljubavi, piva o gradu koji mu je da svu tu lipotu koju vidi oko sebe, da bi o njoj moga pivat. Mi dica smo mislili kako je to u Dalmaciju normalno. Da mater čuva kuću, a da ćaća radi i piva. Kad bi došli doma, mater bi nas dočekala sa obidon, a ćaća bi, kad bi doša sa posla sta sa ljudima u oštariju i piva. U ranu jesen mojin se gradon orila pisma. Šta sa krovova i krošnji, šta iz oštarija. Soneti, šansone, prave male operete, ozbiljne arije, sve to bi se spajalo u zalazak sunca koji bi kupa moj grad. Mi dica bi konačno dočekali barba Franka da se sa baketinama popne na Vidilicu. Stali bi iza njega u fermu i učili kako se love tići. Kako se love „majstori pivači“.

Barba Franko je lovija samce. Nije tija lovit one koji su zasnovali familiju, jerbo je barba Franko govorija da su ti tići najveće bogatstvo našeg grada. Nešto najlipše šta imamo. Franko nije podnosija ljude koji su bacali kamenice na tiće i ljude kojima je smetala ta njihova pisma. Mi dica nismo mogli virovat da takvi ljudi uopće postoje. Kome bi smetala pisma naši grdelina? Barba Franko bi se samo zamislija i zavrtija glavon. Franko nas je učija da poštujemo prirodu, da učimo o tićima i da pazimo kakve tiće lovimo. Kad bi se koji grdelin uvatija na baketinu, on bi ga znalčki vrtija u rukama, gleda mu pivačko grlo i perje, pa bi ga pustija ka pivač koji još triba izučit svoj zanat. Za vrime mog ditinjstva u zemlji koja se zvala Jugoslavija, na Marjan se išlo ka u svoj dnevni boravak i to je nama dici bilo normalno. Nije bilo betona, kuće i vile nisu nicale u šumi, a tići su pivali u svon zaštićenon staništu. Tići su znali da ih čuvaju ljudi ka šta je bija barba Franko i tići su se tu osjećali sigurno.

Marjan
Prvo su bageri ušli podno Vidilice, pa su ušli i gori, uzbrdo di su bili najbolji „majstori pivači“ (FOTO: Pixabay)

I onda su došle devedesete. Prvo su bageri ušli podno Vidilice, pa su ušli i gori, uzbrdo di su bili najbolji „majstori pivači“. Kako je resta beton pod Marjanon, tako je i naše stanište slabilo, nestajalo, kopnilo .... Na Marjan je odjednon došla sva sila ljudi koji su bacali kamenje na tiće, kojima je njihova pisma smetala, parala in uši. Nicale su ograde, zabrane i table „privatan posjed“, šuma se povlačila uzbrdo, ka i tići zajedno sa njon, a dica su sve manje išla put šume i sve riđe obilazili barba Franka koji se razbolija. Doktor je reka da ima vodu u prsi. Franku se nije skupila voda u prsi, već tuga. Franko nije moga gledat taj svit koji baca kamenje na njegove tiće i Franko je gleda svojin očima kako mu šuma umire, a tići polako biže iz nje. Sa ljudima su došli i predatori. Zviri skoro gore od ljudi sami. Došle su kune, sove ušare i na kraju su došle vrane. Kad dođu vrane gotovo je, reka je barba Franko, i tog zadnjeg kolovoza kojeg po pismi u Split pantin, zauvik je zatvorija oči.

Kad je stari Franko umra, umra je i Split mog ditinjstva. Zajedno sa svin njegovin mirisima, bojama i svin njegovin „majstorima pivačima“. Više se od nikud nije čula pisma. Oštarije su zatvorili i pritvorili ih u luksuzne restorane, a sve kale betonirali i napravili apartmane. Prirodno zelenilo je nestalo, a zaminilo ga je umjetno, brižno košeno i zalivano, zelenilo koje nije za tiće, vengo za jude. Kako je beton rasta, tako su rasle i škovace. Sve više kontejner reslo je uzbrdo prema šumi, a šuma se razbolila. Napa je novi predator. Potkornjak. Zadnje su došle vrane, a za njima galebi.

Prvo su galebi čupali šta su mogli iz kontejnera na Marjan, a onda su se osokolili i počeli spuštat u grad. Galebi i vrane kad se naviknu na ljude kojima ne smetaju, jerbo takvin ljudima smetaju tići pivači, onda se galebi i vrane udomaće. Prvo kod kontejnera na Marjan, pa onda kod kontejnera po cilon gradu. Vrane i galebi osjete slične sebi. Na Marjan su počele nicat kuće i vile, sve više i sve besramnije u šumu i tići su na koncu pobigli. Gnizda su in parale vrane, kopale in tek izlegla jaja, a „majstorima pivačima“ pisma je stala u grlu. Utihla. Nisu više imali kome pivat, ni za koga. 

Galeb - Vedran Šegvić
Vrane i galebi su zvučna kulisa moga grada danas (FOTO: Vedran Šegvić)

Danas me budi krika vrana i galeba. Vrane i galebi zagospodarili su mojin gradon. Njegovin kalama, njegovin ulicama, njegovin parkovima. Vrane i galebi kriče, otimaju se za škovace iz kontejnera, vrane i galebi su zvučna kulisa moga grada danas. Marjan umire, i umire pod težinon mišalica za beton i ljudi kojima smeta pisma. Bilo kakva pisma.

A mene tješi da su moji grdelini negdi na sigurno. To tako triba bit. Utekli su od ljudi koji bacaju kamenje na njih jer pivadu, i utekli su u neki kraj di su ljudi pitomi, di vole pismu i di ih puštaju da pivaju. Znan i sto posto san siguran, da danas jedno dite stoji pod murvu i da ih sluša. Puno one ditinje jubavi i u fermi. Fermi da će mu se grdelin kad otpiva svoju ariju zalipit na baketinu. Pa da će mu pogledat kljun i grlo, krila i perje i da će ga pustit da i dalje piva. Jerbo ga je tako naučija barba Franko. Da su tice važnije i bolje od ljudi, i da ih triba čuvat.

Da jednon odrestu u „majstore pivače“. A kad odrestu, sa njima će odrest i ta dica. Dica koja će jednon postat ljudi, dovoljno ljudi da van znaju pričat o njima, i dovoljno tići da zbog zviri ne zaborave kako je jednon bilo lipo u svon gradu pivat.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Vedran Šegvić

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. GORI NAM POD NOGAMA: Ne šuti i talasaj!

    30.11.2020.

    Lana Bobić

    GORI NAM POD NOGAMA: Ne šuti i talasaj!

  2. SUKOB DVA BARBARIZMA: Zar je moguće da je čovjek 21. stoljeća toliko žedan krvi?

    25.11.2020.

    Marko Tomaš

    SUKOB DVA BARBARIZMA: Zar je moguće da je čovjek 21. stoljeća toliko žedan krvi?

  3. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Duhovna močvara

    09.11.2020.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Duhovna močvara

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije