AUTORI(CE) U GOSTIMA PONEDJELJKOM

"Hipofiza u egzilu" Sofije Kordić

ritn by: Lupiga.Com | 18.03.2019.
AUTORI(CE) U GOSTIMA PONEDJELJKOM: "Hipofiza u egzilu" Sofije Kordić
„Roman je izašao iz mene, iz moje utrobe, morala sam ga napisati. Svi koje su devedesete uzdrmale imaju slične priče, samo što su ih mnogi potisnuli da ih ne bi samljeli problemi svakodnevice“, reći će novinarka i književnica Sofija Kordić o svom prvijencu, romanu "Hipofiza u egzilu" koje je objavljen ove godine, a koji ćemo u našoj rubrici "Autori(ce) u gostima ponedjeljkom"s četiri kratka isječka. Sofija Kordić živi u egzilu već 26 godina, kaže da ima dvije domovine, Hrvatsku i Češku. Iz one prve ona i suprug su otišli jer nisu pristali da im se eritrociti i leukociti nacionalno opredjeljuju, a kad je udari nostalgija otvori internet, pročita vijesti iz domovine i tješi se da je lakše biti stranac u stranoj državi nego stranac u vlastitoj.

Novinarka i književnica, Sofija Kordić, već dugi je niz godina u egzilu. Rođena u Benkovcu 1965. godine, odrasta u Zadru, a nakon srednje škole, gdje je i danas pamte kao vrlo nadarenu učenicu, odlazi studirati na Fakultet političkih nauka u Beogradu. Već tada počinje pisati za nekoliko omladinskih listova, kasnije u Borbi, da bi potom, od 1993. godine, devet godina radila u redakciji Radija Slobodne Evrope u Pragu, gdje se bavila temama iz međunarodne politike te uređivala emisiju o ljudskim pravima. 

U Pragu je Sofija Kordić magistrirala na Srednjoeuropskom univerzitetu (CEU), na Odsjeku za europske studije, a u međuvremenu se usavršavala na novinarskim studijima u nizozemskom Utrechtu i danskom Aarhusu. Prošle godine objavila je svoj prvijenac na hrvatskom i češkom, knjigu „Hipofiza u egzilu“ u kojoj je potpuno ogolila svoje emocije uzrokovane krvavim ratom devedesetih i novonastalim vremenima u kojima se bilo teško snaći. 

„Roman je izašao iz mene, iz moje utrobe, morala sam ga napisati. Svi koje su devedesete uzdrmale imaju slične priče, samo što su ih mnogi potisnuli da ih ne bi samljeli problemi svakodnevice“, objasnit će Kordić.

Iako se radi o vrlo intimnim doživljajima, mnogi će se na neki način pronaći u „Hipofizi u egzilu“, gdje autorica osim svojih traumatičnih doživljaja, donosi i pisma koja je razmjenjivala s prijateljicama iz Zadra, Beograda, Tel Aviva, Zrenjanina i Londona. 

U Češkoj s obitelji, sinom i suprugom, Kordić živi i danas, odakle piše za nekoliko internetskih medija. Njene tekstove mogli ste čitati na Lupigi, a piše i kao za ideje.hr, forum.tm te autograf.hr. Pisala je i za tjednik Vreme te londonski War Report. O sebi će reći da ima jedno dugoočekivano dijete - desetogodišnjeg sina - i dvije domovine. Iz one prve su otišli jer nisu pristali da im se eritrociti i leukociti nacionalno opredjeljuju. Kad joj zafali more i udari nostalgija, kaže, otvori internet, pročita vijesti iz domovine i tješi se da je lakše biti stranac u stranoj državi nego stranac u vlastitoj.

„I nakon 25 godina života u Pragu emocionalno sam ostala zarobljenik devedesetih. Egzil je dvoglava neman. Jedna vam omogućava širinu, bistrinu rasuđivanja, neprestano preispitivanje, odmak, distancu, ponajviše od zabluda. U drugoj stanuje melankolija, nostalgija, iskorijenjenost, plutanje po pučini bez jasno zacrtanog cilja. Onaj osjećaj neobjašnjive sjete i tjeskobe koji obuzme mnoge u kasno nedjeljno popodne“, rekla je nedavno u intervjuu za tjednik Novosti

U rubrici "Autori(ce) u gostima ponedjeljkom" predstavljamo Sofiju Kordić s četiri kratka isječka iz „Hipofize u egzilu“.

Sofija Kordić
Sofija Kordić (FOTO: Privatni album)

***

„A kad ćeš ti ostaviti onog svog ustašu?“ 

Na putu do tatine rodne kuće zaustavili smo se, po običaju, najprije kod kuće daljnjih rođaka. Tata tek što je otvorio vrata, a prema nama pojurila rođakova žena s pobjedonosnim izrazom na licu i s tom užasnom rečenicom na ustima. Tata se pokušao nasmijati. To je oduvijek bio njegov izlaz iz nelagodnih situacija. Meni se stisnuo želudac, u glavi je zazujalo. Okrenula sam glavu na drugu stranu. Zaprepaštena kako se stvari lako razvijaju u pogrešnom pravcu. Kako s lakoćom izleću teške riječi. Kako logika prelazi na krivu stranu, mijenja perspektivu. 

„Zatvori ta vrata i ne izlazi vani!“ 

Otac mi se od nelagode blokirao. 

„Idemo dalje“, škrgutala sam zubima. 

Tatinu rodnu kuću vidjela sam ponovno tek nakon šest godina, ali u ruševinama, kao i cijelo selo koje se pretvorilo u zgarište u vojno- redarstvenoj akciji nazvanoj po olujnom vjetru. A daljnju rođaku jedanaest godina poslije u Srbiji. Na sprovodu strica izbjeglice na blatnjavom batajničkom groblju. Rastanak s rodbinom gurnuo me je u nekakav paralelni svijet. U svijet pripadnosti. Osjetila sam fizičku bol nedobrovoljnog svrstavanja. Povučena je crta. Mi – oni. Okupatori – osloboditelji. Branitelji – pobunjenici. Pravi – krivi. Dobri – loši. 

A gdje sam ja, gdje smo mi? Nikada nisam htjela pripadati nečemu što je imalo neprijatelja na drugoj strani. Razdiralo me je takvo podrazumijevanje. Prirodnost njihove odluke, mirenje s njom. Zakoračili su s lakoćom preko crte. Imaju li izbora? Ja u izbor vjerujem, izbor je sloboda, smisao, vapim u sebi zazivajući Mešu Selimovića. Čovjek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem. 

Na putu kući tata i ja smo izabrali tišinu. Moje misli deset godina natrag u bukovačkom selu. Stara, izborana, gruba starica. Nije mi se svidjela ta bakina sestra, tatina tetka. Ni taj krajolik. Kamen, krš, poneki grm. Sve nekako surovo i prazno. Nekako crno ili bijelo. Ovako ili onako. 

„Djevojčice moje drage, da vam baba nešto kaže. Da se ni jedna od vas ne bi slučajno udala za njiove. Da samo znate što su nam radili u onom ratu!“ 

„Kakve njiove, bako?“ 

„Pa njiove! Katolike, Hrvate, ustaše.“ 

„Ma, ja ću se tebi iz inata udati za tog njiovog! Sram te bilo, bako!“ 

Istrčala sam vani među kamenje i guštere. I udala sam se za njiovog. I tri moje tada prisutne rodice koje je starica u kamenjaru učila prirodnoj selekciji.

***

Zrenjanin, avgust 2000. 

Dovela sam Amy prvi put u Jugoslaviju, doduše u ovu okrnjenu, ne onu iz mojih priča. I ja, prvi put ovde posle pet godina i venčanja, anoreksična (težim malo više od vreće cementa), sa propalim brakom, s teretom nemoguće ljubavi. A detetu od pet godina samo ime Jugoslavija zvučalo bajkovito. U bajkama, međutim, nisu raskopane ulice zbog kvara na kanalizaciji na 40 stepeni, i ne smrde sva dvorišta u komšiluku, i nema roja muva iznad dečjih glava, i ne hodaju sve komšije, stričevi i strine, teče i tetke s vilicama bez zuba. Tri dana skoro da nije progovarala, stalno mi se motala oko nogu, a kad sam je upitala šta se to s njom dešava, ispalila je na svom traljavom srpskom bez „ž“ i „š“: „Zasto ti kazala Jugoslavija lepa? Ti lagala meni! Jugoslavija strrrrasna, smrrrrdi, ima muve i nema zube!“ 

Milica

***

– Koji su ovo po redu? 

– Deveti, čovječe, ne mogu više gledati oglase! Čim im kažem odakle smo, odmah počnu o tome kako su oni tihi i pristojni. Ovaj posljednji tražio da mu donesem potvrdu od direktora CEU na kojoj piše da sam zaista upisana kod njih na poslijediplomske studije, a da ti nemaš oružje! Odlijepit ću! 

– Jednostavno su uplašeni zbog našeg jebenog rata, ali ne mogu im svi podstanari biti Ameri i Nijemci. Čim nazoveš narednog, reci im odmah da smo iz bivše Jugoslavije, da ne gubimo vrijeme, ni mi, ni oni. 

– Dobar dan, javljam se na vaš oglas. Znate, mi smo iz Hrvatske, nadam se da vam to ne smeta. 

– Ma zašto bi mi smetalo? Svašta! Samo vi dođite! Žena je spremila kolače, skuhat će kavu, i još da vam se svidi stan, sve riješeno. 

– Dobrodošli! Uđite, uđite, Hrvati, znači, ma super! A ja se prezivam Chorváth, a Ciganin sam.

***

Tel Aviv, septembar 1995 

Ničega se ne sećam sa venčanja, a prošlo je tek pola godine! Ni priprema, ni ceremonije, ni ručka, ni večere u Gutinom Zelenom zvonu. Samo mi iskaču pojedini isečci, kao kad ti titra pred očima, i Gutin rendgenski, tužni pogled. A znaš li čega se sećam? Logorejičnog ispada onog taksiste, dan posle venčanja kad smo ti, Jelena i ja hteli pokazati Uriju Beograd. Od reči do reči. Odzvanja mi to u ušima kad god želim da se prisetim svadbe. 

„Ne pamtim kad sam vozio stranca. Devojke, molim vas, pokažite mu nešto lepo. Ako ovde uopšte više ima ičeg lepog. Nisam verovao da ludilo ima boju, okus i i miris. Ima već pet godina da vidim sve sivo, da jedem sve bljutavo i da sve oko mene zaudara. Ni cveće više ne miriše, jebo im ja mater zločinačku, devojke, ovo mu ne prevodite. Jel razume srpski? Ne razume, dobro. Decu, bre, ne mogu više da pogledam u oči. Svaki put kad to uradim, žmarci me podilaze. Vidim u njihovom pogledu ono kao ćale, ko si ti, čoveče, ko ste vi svi, jadnici, bednici, pokrite se ušima, da imatu leba i toplo vam pod dupetom, pičke ste, bre, svi, ne prevodite mu ovo. Ono dvoje luđaka sa Dedinja vas zajebavaju, e pa nas neće da jebu kako stignu, mi ćemo, bre, da palimo prvom prilikom. Eto, to ja vidim u očima svoje dece i manji sam od makovog zrna, majke im ga nabijem dedinjskog, ne prevodite mu ovo. Stidim se, bre, deca me sažaljevaju, možete to da zamislite? Ženu sam pokopo prošle godine. Pet puta sam pokušo da se ubijem i svaki put odustanem. Kako, bre, sa slikom dece u očima? Mina u jednom, Aleksa u drugom. I onda odem na grob i ričem, ričem kao govedo. Razbolela mi se Jela, od života, bre, svi mi neprilagođeni, svi ćemo uskoro da mirišemo cveće odozdo. A ja to jedva čekam, samo da mi deca završe fakultete i odu u tu jebenu Kanadu, sređuju papire. Bežite, bre, odavde, devojke! Šta reče, ti si u Izraelu, uuuu, jebooooote, pa gde baš tamo, pa oni su još luđi od nas, ako je to moguće. A ti u Pragu? E, to već nije loše, blizu Nemačka, dobro pivo. A ti, crvenokosa, ti si ovde? Ma ti si se baš lepo usrećila! Ne, ništa, ništa niste dužne, kako, e pa lepo, ništa, častim, kolege mi neće verovati da sam vozio stranca, a da nije neki jebivetar i mlatimuda iz međunarodnih krvožednih organizacija, ne prevodite mu ovo.“ 

Milica

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. IVAN ERGIĆ: Povratak

    16.10.2019.

    Ivan Ergić

    IVAN ERGIĆ: Povratak

  2. FENOMEN GRETE THUNBERG: Objekt perverzne zabave medija i javnosti

    01.10.2019.

    Nataša Škaričić

    FENOMEN GRETE THUNBERG: Objekt perverzne zabave medija i javnosti

  3. BURE BARUTA: Nazovi Toplane zbog ratnog zločina

    30.09.2019.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Nazovi Toplane zbog ratnog zločina

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije