Baš na (ne)popularni Dan žena ostavi moj prijatelj status na fejsbuku o dešavanjima na pomenutoj mreži koja su nas okružila ovih dana … U Velikoj Britaniji tinejdžerka je ubijena nakon što se našla s 'tinejdžerom' s kojim je stupila u kontakt preko fejsbuka; u Novom Sadu uhapšen je momak koji je silovao devojku nakon ugovorenog viđanja preko fejsbuka; masturbator koji prekida svaki kontakt sa ženama nakon psihičkog poigravanja s njima ... Prva žrtva je, nažalost, mrtva, druga će svoju traumu vući kroz čitav život, a žrtve trećeg posle ovakvih priča shvate da i nisu tako loše prošle. Sigurna sam da je puno sličnih iskustava koja se čuvaju za sebe što zbog ličnog osećanja prevarenosti i razočarenja, što zbog osude drugih, a delom i jer ne žele da pomenuti iskompleksirani likovi likuju zbog 'pobede' u manijakalnoj igri koju vode.

Prethodni vek nam je doneo pregršt novih tehnologija. Ono što nam je bezdušno oduzeo, a mi se nešto i nismo protivili, je ljudskost koja je odavno počela umirati. Čitajući komentare na pomenuti status ne mogu da se otrgnem sećanju na stari film 'The Accused' u kome žrtva silovanja bude predstavljena kao krivac, jer je, na drogama i u provokativnoj odeći, ustvari 'želela da bude silovana'. Nebulozno traženje opravdanja za čin bilo kakvog nasilja je nešto čime smo okruženi. Na globalnom nivou, žrtve genocida u Srebrenici su u glavama mnogih ostrašćenih patriota zavedene pod ono 'ali'. 'Da, strašno je, ali bio je rat i svi su se međusobno ubijali'. Uprošćeno na nivo ličnih tragedija, u slučaju napadnute Cheryl Araujo (po čijem je iskustvu snimljen pomenuti film), rekli bismo 'Silovana jeste, ali sama je tražila.' Divno!

U slučaju fejsbuk rasprave koja se povela, dovedena je u pitanje inteligencija devojaka koje su žrtve psihičkog poigravanja pomenutog masturbatora. Još jedno ali. Još jedno opravdanje za nečovečnost i psihičko nasilje. Možda i najtragičnije u čitavoj toj priči je što je pomenuti svojom inteligencijom i privukao žrtve svojih kompleksa. Danas, posle svih ratova, ubistava, uz okretanje glave na nepravde koje nas okružuju, uz galopirajući fašizam, fanatike vođene religijom, tradicijom mržnje i netolerancije, na šta 'jedna prosečna neinteligentna devojka' koja je odbacila da se uklopi u milje onih koji su ovde većina, može da 'padne'? Jedino na nekog sebi sličnog, jer joj je preko glave onih koji bi da je postave za šporet, skinu joj odeću u kojoj se oseća prijatno (jer istom možda 'zasluži' napad nekog iskompleksiranog manijaka), nabace joj slavu i ikonu u njen svet obojen ateizmom, pričaju joj o nekim davnim žrtvama koje treba osvetiti i slične varijacije na temu.

Dakle, na koga može da padne? Jedino na nekog koji svoju ličnu borbu protiv nepravde vodi na svom 'open-minded' internet portalu/blogu, fejsbuku, e-novinama. Vodi on borbu pokušavajući da pomeri učmale stanovnike ovog dela sveta iz stanja indiferentnosti u koje su zapali. I devojka se 'primi' na tu žvaku. A ne znam šta sve to 'jednoj prosečnoj neinteligentnoj devojci' treba. Da je bila pametna, izašla bi u grad, pila piće s prijateljicom, odbila nekoliko primeraka onih kojima je ali omiljeni veznik, otišla kući i isti postupak ponovila nekoliko puta ... pa ako i ima sreće, možda jednog dana i upozna nekog ko je na njenom intelektualnom nivou (ne bih da zvučim pesimistično, ali činjenica je da je broj politički nekorektnih osoba u današnje vreme opasno približen nuli). A ona, tako neinteligentna, izabere da da šansu nečemu što joj izgleda najnormalnije u čitavom ludilu u kome živi, vođena time da neko ko je 'u borbi za logiku zdravog razuma' i ko fašizam smatra ozbiljnom bolešću, a pri tom zna da je nasmeje, ne može ispasti nečovek.

No, nečovečnost se javlja u raznim oblicima i ona bi, da je inteligentna, trebalo to i da zna. Ali, jbga, ona je izabrala da veruje da su ljudskost, poštovanje drugog, tolerancija, iskrenost, otvorenost i pozitivan stav, bili inteligentni izbori ili ne, ipak najvrednije vrline svakog pojedinca. Samim tim, okarakterisala je sebe kao nekog ko je sam kriv ako nasedne na, očigledno, šuplje priče masturbatora. Jer je trebalo da bude pametnija.

Slažem se da je svako 'krojač svoje sreće'. Ono što mi smeta u komentarima koji su propratili status mog prijatelja je da pojedini nisu stali na stranu čovečnosti i nekoga ko veruje, već nekoga ko je, kako ga je jedna učesnica prepiske i okarakterisala, tipičan manipulator. Isti manipulator kao i oni koji su navodili na ubijanje ljudi, gradova i vrednosti koje bi imale šansu da održe normalnost. Samim tim, pomenuti masturbator nije uspeo da pronađe čoveka u sebi i od žrtve se pretvorio u onog koji muči. Pišući o nemoralnim postulatima nehumanosti na globalnom nivou, iste je uveo i u svoj svet i na nivou odnosa dve osobe pretvorio se baš u tu drugu stranu protiv koje piše. Kontradiktorno. Bolesno. Monstruozno.

Pretpostavljam da i dalje ima onih koji će ostati pri stavu da su žrtve same krive, što zbog odeće, što zbog 'neinteligentnosti', a neki će dodati i da je ipak u pitanju samo povređena sujeta. No, kada s nekim ko se prodaje za čoveka ugovorite viđanje, onda očekujete i da do tog viđanja dođe. Ako nešto i iskrsne kao problem, od čovekolikih primeraka očekujete i kulturno javljanje uz objašnjenje. Od onih koji to nisu, dobijete tišinu i ignorisanje. I, u duhu fejsbuka, skidanje s liste prijatelja. Ono što pomogne u naprasnoj promeni odnosa je kada se nekoliko žrtava masturbatora nađe sa skoro identičnim pričama i shvate da su na potpuno isti, bolesni način nasankane. Pa je 'jedna prosečna neinteligentna devojka' u stanju da preskoči ono bolno preispitivanje da krivica možda nije njena. Ono što je još bolnije u čitavoj bolesnoj igri nekoga ko se smatra čovekom, je kada ostali učesnici shvate da ovaj to ustvari nije.

Sve žrtve 'fejsbuk manijaka' bi neki okarakterisali kao 'naivne i glupe'. Sramotno je da se bilo koja žrtva nečije izopačenosti smatra krivcem jer je imala želju da pronađe nešto drugačije od onog što je okružuje, bilo da je u pitanju običan flert, seks ili, pak, ljubav. Kada shvatimo koliko (ne) vrednujemo inteligenciju, emocije i ljudskost, možda i počnemo stvari nazivati pravim imenom: silovanje silovanjem, genocid genocidom, čoveka čovekom.

Do tada su žrtve same krive, jer se za nasilje, i fizičko i psihičko, uvek lako pronađe opravdanje... uvek ide posle ali.

Prikladna propratna muzika za vaš mozak i dušu klikom na ovaj link.