- Pola godina mene nije bilo. A ti se nisi pomakla s mjesta. Razmišljaš li ti uopće glavom?

- Helga Vlahović kaže da je za ženu najbolje vrijeme da počne razmišljat  oko 36-te kad dođe pred menopauzu. Sad bi ti je citirala, al sam zaboravila, uglavnom ona kaže da je to razdoblje idealno za introspektivu.

- Ne pratim.

- Alo? Tu-tu. Pa ja nisam u idealnom razdoblju. Jel moram ponavljat?

- Poštedi me.

- Hai.

- Pretpostavljam da sad opet nećeš ništa pametno reć' tjednima. Što, doduše, ne znači da je ovo bilo pametno.

- Znaš, rodila mi je kornjača. Ona kornjača o kojoj sam ti pričala prošli put. Pogodilo me to. Sad kad bolje razmislim i to što Papaštrumpf ima malog štrumpfa za kojeg ne znam odakle dolazi. Al me više pogodilo ovo s kornjačom. Ovo sa Papaštrumpfom me izluđuje. Da ... da ... ovo s kornjačom me definitivno pogodilo.

- Jel to sve skupa nekud ide ili standardno bleblećeš?

- Nego, da bi se više oslobodila i postala druželjubivija roditelji su mi kupili papigu. To što sam mrzila perad i derala se k'o vodenjak svaki put kad bi vidjela kokoš ili goluba nije ih jebalo suhu šljivu. I tako sam dobila papigu. Činila mi se prekrhka. Gadile su mi se njene noge s onim rožnatim izraslinama i nekakvim kvrgama. Fora mi je bilo jedino što je otac rekao da ako budem s njom razgovarala da će i ona progovorit. A da ... pa je još usput kao spomenuo da bi bilo najbolje kad bi kanticu ostavila vani jer će papigu zbunjivat i strašit lombranje, pa neće pričat. Tako sam naučila što su emocionalne ucjene. Ma odjebi mi s tom pričom. Ili će pričat s kanticom ili neće nikako. Je da mi je roditelj, al' mi je tad bio govno. Pogledala sam ga suznih očiju, njegova plačipizda, i otišla s kanticom vani. K'o da meni treba papiga. Idioti. Izvadila sam štipalice i oprala ih u tri do četiri vode s Čarlijem, ne sjećam se točno, ali znam da je bilo puno vode. Naprebijali su me. Kasnije se ispostavilo da sam prekomjernom količinom vode uništila mamine sadnice begonija. Štipalice su bile prekrasne i sjajne. A da znaš kako su figurale na krletci. Divota. Potom se javio konflikt oko toga kako će se papiga zvati. Ja sam inzistirala na imenu Kučak, a oni na imenu Ćićo. "Ivane ja ne znam što je s ovom našom malom. Nazvat papigu Kučak, pa to nije normalno. Što ti misliš?", jadala se mater, a ja sam naučila da roditelji nisu sveznalice i da me u biti ne poznaju. Jer da su imalo razmislili znali bi da je kučak savršen ljubimac za mene. Kučak može vani, može potezat kanticu, štipalice mu možeš stavljat na uši, na rep, može u vrt, možeš mu bacat zelene pomadore i što je vrlo važno i nikako manje bitno ne bi se derala k'o vodenjak svaki put kad bi bilo čiji kučak došao do mene. Ma svašta ... Nisam pak naučila što je kompromis jer su oni uporno papigu zvali Ćićo, a ja Kučak. Jel ti moram uopće govorit da Kučak nije progovorio ni riječ. Povremeno bi zazviždao, nešto češće kriještio, a većinu vremena je tratio promatrajući se u zrcalu ili grickajući sipinu kost. Pa što je tu zabavno? Svejedno, bilo mi ga je žao gledat zatvorenog, pa bi oca pilala da ga pusti da leti nakon što kantica i ja napustimo sobu. Al ne, to im nije bilo dovoljno. Htjeli su više od iskazanog suosjećanja prema životinji. Htjeli su da je bar jednom primim u ruku ili pogladim. Nezadovoljnici su krenuli sa seansama hvatanja papige rukavicom, bacanja ručnika na nju, hranjenjem iz ruke ... "Aj sad ti probaj Martine. Pa vidiš da ti neće ništa." Ma jebe me se što mi neće ništa. Ne zanima me. Tako sam naučila da ljubav i strpljenje ne moraju pomaknuti ni kamenčić, a kamoli brda i planine. Sve je završilo dernjavom, njihovim tješenjem i riječima. "Ma dobro, probat ćemo opet sutra." Ma kakvo sad usrano sutra?! Usrano sutra, vjerovao ili nevjerovao, došlo je sutri dan. Nezadovoljnici su bili na poslu, a ja sam trebala ići u vrtić. Prije toga sam otvorila krletku, pustila Kučka da leti dnevnim boravkom, pa šprint zatvorit vrata. A onda katastrofa. Papuče s indijancem i kuta za vrtić ostale su mi na neprijateljskom području. I što drugo, nego u plač i na telefon. Otac radi u blizini kuće, a ja sam po pitanju brojeva i pisanja bila talentirano dijete. Jecajući na telefon: "Tata Kučak leti u dnevnom boravku, a meni su tamo ostale papuče za vrtić. Ajde ti dođi po njih.". "Ma možeš ti to sama, neće ti on ništa. Uzmi papuče. Lijepo se umij, pa se spusti u vrtić.". "Ma ne mogu. Ajde ti dođi, mo mo molim te.". "JebemTiBoga da ti jebem i tebi i papigi i kornjači i kantici i ženi i djeci i vrtiću i poslu. Evo me dolazim!". Tako sam naučila da su odrasli nervozna horda plaćenika i da ću kad odrastem biti  k'o oni. Kad je otac stigao, smrklo mu se. Meni je svanulo. U napadu histerije pri puštanju Kučka, zaboravila sam zatvorit prozor u dnevnom boravku. I ode Kučak svojim putem. Pa opet udri plakat. "Pa što sad plačeš Boga ti tvoga. Oli nisi sretna što je otišao?". "Ne znam". "Pakuj se i idi u vrtić da te moje oči ne vide". "Dobro". Prije nego što smo stigli do izlaznih vrata skupila sam hrabrosti i pitala ga: "Tata, jel mogu sad imat kučka?". "Znaš što Martine, prekini me zajebavat. Ti bi ga sad kad si ga pustila.". "Ma ne, ja bi pravog". "A kakav je ovaj bio, umjetni?!. Ajde, trkom ispred mene". Tako sam naučila da ako neke stvari ne napraviš na vrijeme, drugi mogu krojit tvoju sudbinu. Eto ...

- A da mene prekineš zajebavat.

- Uopće te ne zajebavam.

- Znači, ja sam glup.

- Pa da.

- Sva sreća Martine. Onda znači nećeš više ni pričat, niti trošit riječi na mene. Blaženi ja. Aj gledaj Štrumpfove.

- Hai.