Sećam se svog profesora srpskog jezika i književnosti iz srednje škole. Veličajući svoj predmet govorio nam je 'Kada završite gimnaziju, jedino čega ćete se sećati biće ekskurzije i pročitane knjige'. Prošlo je nekoliko godina od kako sam napustila školsku klupu i sve više shvatam da je MiMi (kako smo iz milošte zvali čoveka koji je više nego obožavao Dučića) bio u pravu. Ponekad me zadivi svoje neznanje hemije i fizike (doduše, prvi sam uvek prepisivala, a drugi nikada nisam niti shvatala niti volela) i činjenica da mi se ponekad čini kao da u gimnaziji nisam ništa ni naučila.

Ali se (skoro) jasno sećam svih ekskurzija. Iskreno, pobrkala sam mesta koja smo usput obilazili, jer je krajem devedesetih u modi bio 'fakultativni' obilazak manastira od strane srednjoškolaca koji su noćili u nekom obližnjem mestu. Crkvama i manastirima se nikada nisam nešto preterano oduševljavala, tako da su, što se mene tiče, mogli svaki put da nas vode u isti; ne bih skontala razliku. Dodajmo na to i sve ono što se tokom noći dešava po hotelima kada se u njima nađe buljuk tinejdžera. Zaključak - nužno zlo.

Posle ture 'Upoznajte zemlju da biste je više voleli' čijoj smo torturi bili izloženi tri godine, znali smo da nas krajem četvrte godine, pred maturu, čeka odlazak u neku od susednih zemalja. Da li zato što smo polagali ispit zrelosti ili više nismo imali šta da upoznajemo u dragoj nam domovini, ne znam. Pamtim jedino da smo izmeću Praga i Italije, izabrali zemlju u obliku čizme.

Vizu smo jedva dobili (beše to 1998. godina prilično mračna i morbidna). Bili smo jedina edukativna ustanova koja je te godine uspela da uđe u Italiju povodom organizovanog putovanja đaka i studenata. Ispred škole su nas čekali autobusi koji su premašili sva naša očekivanja: klima, TV, čistoća na nivou. Sve je to uticalo da sklupčana na sedištu prespavam put preko Mađarske i Slovenije. Budila sam se samo da predam pasoš i potvrdim da sam klinka sa slike zaista ja.

U prepodnevnim satima našli smo se pred slovenačko-italijanskom granicom. Obavestili su nas da treba da napustimo autobuse i ponesemo sve stvari sa sobom. Nas oko 200-250 izmorenih i ushićenih, kao mali majmuni radovali smo se kada nam je rečeno da prelazimo u italijanske autobuse, jer naši nisu mogli da uđu u Italiju (ah, čari života u Srbiji!). Ne znam tačno kakvu smo predstavu imali o prevoznim sredstvima koja nas čekaju na prvim metrima zemlje Cezara, ali ... ono što nas je dočekalo, prevazilazilo je svaku noćnu moru. Autobus firme Krstić je luksuz za našu putujuću kuću u kojoj smo trebali da obiđemo nekoliko gradova u narednih sedam dana. Kuckalica za karte kao ona iz autobusa gradskog saobraćajnog, prozor na krovu kao jedini izvor svežeg vazduha i sedišta koja su nervirala i najindiferentnije. Milina!

Vreme provedeno u autobusu bleda je kopija filma 'Ko to tamo peva', te bih izbegla nepotrebno detaljisanje o vrućini, zapari, raspadnutim sedištima i vozaču koji je šeretski očijukao sa svim devojkama iz autobusa.

Prvo odredište: Bolonja. Sećam se samo dve poznate visoke građevine nakrivljene kao toranj u Pizi koje su nekada davno predstavljale odraz moći jedne od dve najbogatije porodice. Svaka je svoj toranj nadograđivala pokušavajući da preteknu drugu i na taj način dokažu meštanima ko je gazda.

Umorne od puta smestili su nas u hotel u Riminiju, malom primorskom mestu s ogromnom peščanom plažom. Iako sam pred put ludela od dede koji je uporno u kofer pokušavao da mi ubaci gumene papuče, kada sam ugledala kupatilo, bila sam mu više nego zahvalna. Kade jednostavno nije bilo. Bar ne u obliku na koji smo navikli. Rupica nasred kupatila služila je za odvod vode, tako da smo morali da se potrudimo kako ne bismo poplavili sobe.

Kao pravi (klinci) turisti, prvo smo posetili piceriju da bismo probali pizzu u zemlji u kojoj je ona, pored špageta, bila nešto kao nacionalno jelo. Kakvo razočarenje! Iako nas je kuvar zadivio svojom majstorijom okretanja i vitlanja testa. Na pizzi nije bilo origana (?!?!?!) koji smatram jednim od osnovnih sastojaka pomenutog gurmanluka. Kečap se video u tragovima, no dobro ... jeli smo s uživanjem i bili sretni.

Narednog dana, preko San Marina, državice-brdašceta gde smo kupovali svakakve bitne i nebitne gluposti usled nižih cena (kako nam je rekao vođa puta, a ispostavilo se kao tačno), stigli smo do Rima. Wow!

Iako su nam u Novom Sadu,  dok su još trajali dogovori oko ekskurzije, rekli da ćemo biti smešteni u Vatikanu odakle ćemo otprilike mahati papi svakog jutra s prozora, hotel teško da se uopšte nalazio u Rimu. Čak ga ni na mapi nije bilo. A oni koji su imali tu nesreću da dobiju sobe u prizemlju, vrištali su i trčali po hotelu, jer su dva pacova taj prostor smatrali svojom teritorijom.

No ... Rim je predivan! Mogla sam sebe da vidim tamo ... kako tumaram ulicama, kako imam mali stan u mansardi u kome dugo u noć slušam neki lagani jazz u nadi da ću se odmoriti od buke koja je u Rimu sastavni deo svakodnevnice. U cilju ispunjenja želje, zamahnula sam novčić preko ramena u Fontanu di Trevi. Piazza di Spagna ... stepenište na kome smo sedeli i uživali u momentu slušajući momka koji je na svojoj gitari svirao pevušeći Let It Be. Colloseo ... monumentalna građevina koja još uvek čuva tajne gladijatora i imperatora dok se od zidove odbija graja naroda željnog zabave ... strahota ljudske prokletosti u punom sjaju. I Musei Vaticani ... razočarala sam se što se samo nas petnaestoro odlučilo za posetu. Ostali su se opredelili za shoping. Jbga ... mada, iskreno, Italija u jednom prosečnom radnom danu i nije baš reprezentativno mesto što se tiče mode. Kažu da je potrebno nekoliko dana da bi se obišao ceo muzej. Mi ih nismo imali, ali smo kroz sve one hodnike ipak uspeli da dođemo do Capella Sistina. Stojati ispod velelepnog krova i posmatrati slike na plafonu daje neverovatan osećaj. Iako spadam u red laika što se tiče umetnosti (a i što se crtanja tiče, nisam odmakla dalje od Čiča Gliše), moje neznanje mi nije smetalo da se zaista oduševim. Ceo krov izgleda kao izložba trodimenzionalnih figura i imate osećaj da će svakog momenta sva ta lica pasti na vas.

Iz Rima smo svaki dan posećivali ostala italijanska mesta ... Napulj (pravi lučki grad, ništa posebno), Pompeju (gomila crvene materije nastale susretom lave i malog mesta), Firenzu koja me oduševila mostićem na kome se nalaze stanovi. Jedan most je čak pretvoren u 'uličicu' u kojoj su zlatare tik jedna do druge.

Na putu do kuće Venecija ... grad koji je na mene ostavio najveći utisak. Kao da sam nekada davno tamo živela u sobi teget zidova i velikom statuom flamingosa u njoj. Svaka ulica mi je bila poznata na neki topao način. Mislila sam da bih pronašla i najzabačeniji deo grada na vodi. I čudna priča o Mostu uzdaha. Svi smo očekivali neku srceparajuću Romeo&Julija priču ... kad ono, dovlačili su zatvorenike na taj most i ako bi im zaduženi proklamovao smrtnu kaznu, bacali bi ih s mosta sa đuletom vezanim za noge.

I svaki put kada se setim Italije ne pomislim ni na jednu od velelepnih građevina, ni na jednu fontanu niti na sve divne poglede ... pomislim na mali restorančić pored hotela u Rimu ... dugačke drvene klupe, veselog konobara koji prati fudbal na malom tv-u i kao starim poznanicima vam maše da će uskoro biti tu da vas usluži ... samo da isprati loptu koja leti prema golu. Enterijer: na zidovima nacrtane zgrade, prozori i zaista raširen štrik nad glavama gostiju na kome se suše stare spavaćice i veš. Gosti - lokalna ekipa koja očigledno svako veče svrati bar na čašicu. Veseli žamor i tipično italijansko parlanje. To je bila Italija ... u svom pravom svetlu ... i pizzom s origanom :)