Vratih se pre skoro mesec dana u Novi Sad nakon 3,5 meseca provedena u Portlandu. Portland, Oregon - grad u kome me niko nije popreko pogledao; grad u kome su svi bili ljubazni, gde se na ulici prolaznici osmehuju, grad čijim sam ulicama šetala bez bojazni da će me neko u prolazu zaklačiti, opsovati ili mi nadrnadno reći (čitaj: pokušati da naredi) da se poljubim sa svojom prijateljicom samo zato što je u svojoj uvrnutoj percepciji dao sebi za pravo da ispoljava svoje fantazije (što mi se nakon samo nekoliko dana dogodilo u ranim jutarnjim satima u jedinoj novosadskoj kafani koja radi u sitne sate). Portland - grad u kome ljudi nose nalepnice Coexist i I'm already against the next war na svojim automobilima; grad u kome ljudi zaista i žive pod te dve jednostavne, a za većinu tako nedostižne, životne politike, i, konačno, grad u kome mi je svako s kim sam razmenila više od 20 kurtoaznih rečenica rekao da je, na njihovu žalost i gnušanje, u Oregonu postojao logor za Japance u Drugom svetskom ratu.

I posle svega toga, vratih se ja u Novi Sad. Dočekaše me redovi, nadrndani prolaznici, pijani klinci pred kojima se, htela-ne htela, sklonim, jer bi mi u protivnom razvalili rame; dočekaše me bes, netolerancija, fašizam i večita opravdanja za sve gadosti koje su neki radili ne tako davno. Dočekala me je i veoma draga šačica ljudi koja mi je jedino i nedostajala. I to ljudi u pravom, nažalost skoro zaboravljenom, smislu te reči.  Ljudi jer ne pitaju ko je ko i poštuju ono što i treba poštovati kod svakog - čovečnost.

U tom dalekom Portlandu prijavila sam se na master studije. Tražili od mene da napišem esej, da opišem sebe i svoje planove u 500 reči. Ja im između ostalog obelodanih da me je moja mešana porodica naučila toleranciji, da me pogrešna politika koja je vođena učinila borcem za pravdu, demokratiju i socijalnu pravdu, a da me je to što sam dugogodišnja vegetarijanka uključilo u niz aktivnosti povezanih s održivim razvojem. I svidela im se moja priča, javili mi da sam ušla u drugi krug. Ja presretna ... jer je na pomolu onaj divni osećaj slobode da mogu biti šta god zaželim bez ikakve potrebe za objašnjenjima. I bez osude dok god nikoga ne ugrožavam.

A ovde me dočekaše osude ... 'da širim antisrpstvo, da sam protiv svog naroda, da sam u zabludi' ... i slične varijacije na temu. Okay ... da bih znala šta je srpstvo, prvo moram definisati šta je ono što srpstvo nosi sa sobom na osnovu svega ponuđenog što me okružuje ... 

Pravoslavlje? Nisam religiozna. Ateista sam. Verujem samo u čovečnost, a, na svu sreću, niti jedna religija nije još zakupila pravo na tu vrlinu. Ne slavim slavu, nemam ikone u stanu, nisam krštena, ne idem u crkvu i neću da mi deca jednog dana idu na veronauku, jer ne želim da uče stvari koje su korišćene tokom istorije za brojne gadosti koje su rađene 'onim drugačijima'.

Mesto rođenja? Rođena sam u Kruševcu. Moj lični stav je da sam komotno mogla biti rođena i na Novom Zelandu, nadam se da bih verovala u isto. Osećam se kao Maja. Maja koja je pre 30 godina rođena na Zemlji.

Nacionalizam? Već sam rekla da volim ljude.

Antigay stav? Ponekad pomislim da je neke stvari besmisleno objašnjavati. Ko sa kim ide u krevet i ko koga voli i ko bi koga, zaista nisu stvari koje one, koji nisu akteri, treba da interesuju. Nepotrebno je reći da nisam homofobična.

Tradicija? Kao pionir, pisala sam pesme posvećene Titu i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, JNA i domovini. Roditelji su me (ogromno im hvala na tome!) odgojili u duhu bratstva i jedinstva, naučili su me da su svi ljudi jednaki. Slavili smo 29. novembar, 1. maj i 25. maj. To je moja tradicija. Onda je došlo nešto što su naivni i površni prozvali novom tradicijom ... pa su počeli da me ispituju šta je moja prijateljica jer ima prezime koje ne zvuči 'naše', pa su mi objasnili da su 'oni' oduvek i bili protiv 'nas', a ja se vrlo dobro sećam da sam sva sretna dolazila s mora u Novi Sad noseći imenik prepun adresa devojčica iz Mostara, Sarajeva, Zagreba, Skoplja ... Srećom, i današnji imenik mi je pun svakakvih prezimena ... jer se ljudi, ipak, prepoznaju. Nova tradicija donela je i trend krštenja ... sad su skoro svi kršteni ... od devedesetih godina, doduše.

Tri prsta? Što jedan dragi prijatelj reče, isticati simbol pod kojim su nevini ubijani je više nego sramotno. Štaviše, ta tri prsta su nešto kao prećutno slaganje s nepravdom koja je, hteli neki da priznaju ili ne, ipak počinjena.

Kad ovako postavim stvari, pitam se zašto se uopšte i raspravljam. Evo, javno kažem: ako biti za 'moj narod' znači sve navedeno uz nepriznavanje genocida u Srebrenici, verovanje u nebeski narod i večitu 'nepogrešivost' istog, nepoštovanje različitosti i netrpeljivost prema svima koji nisu isti kao 'moj narod', biram da ne budem 'moj narod'. Biram da ostanem Maja koja je rođena na Zemlji i da budem čovečna ... a ako se ikada pronađe nacija/narod/nacionalnost koja će biti čovečna, biću prva u redu za državljanstvo.

Do tada biram da budem pripadnik ljudi.