Back to Novi Sad.

Back to Novi Sad.

Back to Novi Sad.

obrada u toku

Moj mozak uporno pokušava da obradi ovaj podatak. Još uvek bezuspešno.

podatak: sedmi mesec, jul, srpanj, july, luglio

izguglano: mesec lubenica, bosih nogu, nanožnica i školjkica oko vrata; mesec vrućine, morske soli i šuma u ušima od zaostale vode po ko zna kojim kanalima i tubama u organima sluha; mesec Mlečnog puta i crkvica na malim ostrvima duž Jadrana.

Uporno vrtim svoja sećanja i usput pokušavam da obradim podatak da sam se vratila. Sedmi mesec ove 2005. godine uspešno je umemorisan u jedne od najboljih za ovih četvrt veka. Ne toliko zbog mog ličnog ulaganja, koliko zbog nekoliko ljudi koji su mi nekako obično ušetali u život učinivši ga neobičnim i nekoliko mesta koja su sama po sebi sinonim za uživanje.

EXIT i dragi ljudi. Koncerti na otvorenom i kiša; kabanice i lenjo popodne na Fruškoj gori.

Beograd i iskustvo koje ne mogu da transformišem u reči. Izmenjane narukvice i minđuše i mali privezak la luna-e koji mi je još uvek oko vrata. Jedan od onih događaja kojih ćete se uvek sećati i koje, koliko god oni bili prelepi, usled jačine emocija ne možete da prepričate. A s jedne strane, i ne želite. Dani na Avali okruženi prirodom i životinjama, noći na Kalemegdanu gde smo pričali o prethodnim godinama kao da su neka davna istorija. I opet sam imala utisak da postoje stvari koje se dese i potresu nas, ali nam se ipak posle nekog vremena čini kao da se nisu ni desile. Sedenje na krovu zgrade i traženje Velikog medveda. I grozne vožnje u trajanju od 45' do Ulice Dušana Radovića (Dragi moj Novi Sad u kome je 15 minuta najduže prolazno vreme s jednog kraja grada na drugi!).

A onda preko Zlatibora i svih onih ludih planinčuga (šta li rade oni što žive na vrh brda?!) do Rosa. Gazda Lazo nas je dočekao i poklonio dva dana gratis. Kada se psihički pripremite za desetodnevni raj, a s neba vam padne produžetak, mislite da ste najsrećnija osoba na svetu. Trećeg dana sam prelistala novine, pročitala o silovanjima i ubistvima i obećala sebi da štampu neću više ni pipnuti. I nisam. Kako bi Dejan rekao, najvažniji je osećaj prema meni (baš meni, a ne sebi - prim. aut.). U to ime sam plivala, ronila, ležala i učinila da maximum mog napora bude biranje muzike koju ćemo slušati. Na izletu u Herceg-Novom preplašila sam se abnormalne količine ljudi i groznog vašarišta koje je vladalo svuda (bez izuzetaka!) i obećala sebi da ću od tog dana HN gledati samo s preke strane zaliva; iz Rosa. I oko ovoga sam poslušala Dejana.

Da, priznajem, ja sam teški hedonista koji bi rado celo leto proveo na obali mora. Čak sam i na razglednici adresiranoj na firmu u kojoj radim, lepo zamolila da me sponzorišu do oktobra. Kolektiv nije pristao. Šteta.

Zato sam se vratila. Raštrkala školjkice po policama, posetila prijatelje. Sedim na poznatim mestima, ispijam kafu u omiljenoj kafeteriji, slušam Ani Difranco pokušavajući da vratim mirise koji podsećaju na kraj juna.

Čak sam i račun za telefon platila u cilju što bržeg privikavanja, ali džaba. Ne ide. Još uvek vidim samo roj svitaca kroz šumicu kojom smo prolazili; čujem samo sopstveno disanje sa dna mora i osećam miris soli.

Posle tačno 17 (slovima: sedamnaest) dana u Novom Sadu zatekla sam stanje manje-više slično onom pre odlaska (jedino što je centar popločan, ali to je već vizualni podatak).

Moja mama i dalje strepi od prodaje firme u kojoj radi u uslovima tranzicije ili kako se već stručno zove proces kroz koji Zemlja Šljivovice&Yuga prolazi. Kaže uželela me se. Verujem joj iako u naletu smisla za humor dodajem da je to zato što više ne mora da šeta psa u pola noći, jer se četvoronožno čudovište za devet godina naviklo da kada pošten svet spava obeležava teritoriju duž Bulevara oslobođenja.

Onaj-što-mi-je-podario-fudbalerske-listove-i-migrenu (iliti koristeći slang: matori, ćalac profesionalac) me je ponosno potapšao po ramenu kada je saznao da sam opet ronila. Znala sam da je oduvek želeo sina.

Za te skoro-pa-tri nedelje mog odsustva, ulaz u kome živim postao je narko stecište, te tako u kasne večernje (iliti rane jutarnje) sate pronalazim tragove krvi pored lifta u prizemlju, špric zaboden u poštansko sanduče, a neki čudni likovi zvone komšijama sa stanovima na jednoj od tri vertikale, ne mareći za kućno vaspitanje, u tri sata ujutru. Heroin je očigledno postao jeftina zabava kojoj više ne podležu bogati&razmaženi tatini sinovi koji ne znaju šta bi više u životu (ili sam ja sve vreme bila u zabludi), nego neki novi klinci praćeni onima koji su u dvadeset i nekoj rešili da svoj mozak ipak vrate na nivo petnaestogodišnjaka.

Na poslu su me dočekali odlasci put mora onih koji su se pržili u radnoj atmosferi dok sam se ja brčakala. I inbox prepun mailova. Taman kada se moj ego podigao do neslućenih visina, jer ah neodoljiva sam i ah ljudima sam nedostajala, i kada sam skinula 173 poruke setila sam se da imam account-e na yahoo!-u, neću-da-reklamiram.net i hotmail-u (komada dva). Čitavih 155 poruka otišlo je na reklame za vijagru, upoznajte svog idealnog partnera i 100% tačne horoskope. U treće ne verujem, drugo imam, a prvo mi ne treba.

Jera je u međuvremenu našla posao, nabacila smešnu frizuru (hihihihi) i još uvek ide na vakcinaciju protiv mogućeg besnila usled ujeda/ogrebotine (još nije utvrđeno) mačke koja je možda besna. Što bi stariji i iskusniji rekli, bolje sprečiti nego lečiti.

U duhu poslednje napisane rečenice i pošandrcavanja od kašlja&šmrcanja prouzrokovanih glupom ambrozijom (i ona me je dočekala širom raširenih ruku), raspisujem javni konkurs za prikupljanje ponuda za pronalaženje volontera koji bi me sledeće godine vodali po letovanjima u trajanju od 4 meseca. Prijave slati na maja@neću-da-reklamiram.net.