AUTOR „POSLEDICA“, FILMA KOJI POMIČE GRANICE

„Za mene to nije gay film, već film o izdaji“

ritn by: Marko Stojiljković | 04.01.2019.
AUTOR „POSLEDICA“, FILMA KOJI POMIČE GRANICE: „Za mene to nije gay film, već film o izdaji“
"Mržnja se u ekstremnim oblicima širi preko društvenih mreža. Tamo pojedinci prosipaju svoj gnev i šire govor mržnje zastupajući ekstremistička i isključiva stajališta. Zapravo, razloge za lično nezadovoljstvo traže izvan sebe. Najpogodnije mete su oni koji se ne uklapaju u njihovu sliku sveta. Onda te netolerantne ljude svojim objavama dodatno ohrabruju desničarski populistički mediji da budu još netolerantniji i u iskazivanju svojih stavova još otvoreniji", kaže u razgovoru za Lupigu Darko Štante, mladi slovenski reditelj čiji je prvenac "Posledice" izazvao veliku pozornost javnosti koja ga je prepoznala kao prvi "pravi" slovenski gay film. U filmu je korišten zanimljiv izbor muzike pa Štantea pitamo jesu li zaista turbofolk i srpski “trap” toliki hit među omladinom u Ljubljani kako se može zaključiti iz njegovog filma.

Ako se za neki film može reći da lokalno i regionalno pomera granice, onda je to prvenac mladog slovenskog reditelja Darka Štantea, „Posledice“. Premijera na prestižnom festivalu u Torontu propraćena je dobrim kritikama, a na nacionalnom filmskom festivalu u Portorožu odneo je ukupno pet nagrada, tri Vesne za najbolju režiju, te za najbolju glavnu i sporednu mušku ulogu, nagradu publike i nagradu kritike. 

Dve su stvari, međutim, tu izuzetno zanimljive i po njima se film može nazvati pričom u uspehu. Film je sa relativno skromnim budžetom realizovala mlada ekipa ispred i iza kamere kojoj je ovo većinom bio prvi dugometražni igrani film. Takođe, ovo je prvi “pravi” gay film, što se čini neobičnim s obzirom na percepciju Slovenije kao uređene države i liberalne sredine koja datira još od jugoslovenskih dana. S tim u vezi, Lupiga je porazgovarala s rediteljem Darkom Štanteom.

Darko Štante
"Nekad se čovek zapita da li zaista živimo u takvoj sredini" - Darko Štante (FOTO: Luka Škulj)

U okvirima bivše Jugoslavije čini se da je Slovenija po pitanju gay prava izuzetno napredno društvo i tolerantna sredina. Je li to zaista tako?

- Ne bih se sasvim složio sa tom konstatacijom. Istina je da su u Sloveniji na formalnom planu stvari prilično dobro uređene. Gay osobe imaju uglavnom ista prava kao i takozvana straight populacija. Koliko znam, odstupanja su samo po dva pitanja, posvajanja i veštačke oplodnje. U svakodnevnom životu, međutim, stvari stoje drugačije. U društvu ima puno skrivene ili čak potpuno otvorene nesnošljivosti prema gay populaciji. Mržnja se u ekstremnim oblicima širi preko društvenih mreža. Tamo pojedinci prosipaju svoj gnev i šire govor mržnje zastupajući ekstremistička i isključiva stajališta. Zapravo, razloge za lično nezadovoljstvo traže izvan sebe. Najpogodnije mete su oni koji se ne uklapaju u njihovu sliku sveta. To ponekad ide do te mere da se čovek zapita da li zaista živimo u takvoj sredini. Onda te netolerantne ljude svojim objavama dodatno ohrabruju desničarski populistički mediji da budu još netolerantniji i u iskazivanju svojih stavova još otvoreniji. Zapravo o nekoj istinskoj toleranciji koju možemo osetiti u svakodnevnom životu možemo govoriti jedino u kontekstu većih urbanih centara, pre svega Ljubljane, i to njenog centra jer je već na periferiji kultura potpuno drugačija. Kako idemo prema unutrašnjosti, više je nesnošljivosti do različitosti u bilo kom obliku.

Tu onda dolaze „Posledice“ kao prvi slovenski otvoreno gay film. Kako to? Zašto tek sad?

- Za mene „Posledice“ nisu gay film. U svom ishodištu nije tako zamišljen. Bazično, za mene je to film o izdaji. Istina je da na nekoj ravni obrađuje temu istospolne usmerenosti, ali ta tema nije postavljena u centar. Uopšteno govoreći, smeta mi etiketiranje filmova. Razumem kada je reč o žanrovski čistim filmovima, ali mislim da savremeni filmovi često funkcionišu na više sadržinskih i stilskih ravni, pa ne možemo jednostavno reći da je film takav ili onakav. Sa druge strane, upravo je LGBTQ zajednica naš film prihvatila kao svoj. Očito su ih „Posledice“ na neki način snažno dirnule. Ja to doživljavam kao nešto izrazito pozitivno baš zbog mog osobnog mišljenja o čemu se u filmu radi. Mislim da to govori o nekoj širini koju film pokriva. Najčešće sam dobijao pohvale od deklariranih gejeva i lezbijki koji su mi se zahvaljivali što sam snimio film koji se bavi temama koje su im bliske, ali na nenametljiv, neagresivan način. Osobno mislim da se tom tematikom bavio još Boštjan Hladnik u svojoj kontroverznoj „Maškaradi“ iz 1970. godine.

U svom filmu se baviš mnoštvom tema: okruženjem odgojnog doma, mačizmom, odrastanjem, “izlaskom iz ormara”, maloletničkom delikvencijom, manipulacijama u okvirima zatvorene sredine, birokratiziranim društvom. Kako sve to složiti u devedesetak minuta igranog filma?

- Teško. I zato sam se manje-više usredotočio na Andreja, lika kojeg radnja prati većinu vremena. Ono što se u filmu događa na nivou zapleta je u neku ruku njegov pogled. Pojedinih tema koje si naveo se najčešće tek dotaknem i to na način da tako pokušavam kreirati atmosferu tako da to ne iziskuje neku dublju raspravu. Svejedno se nadam da sam bio dovoljno jasan u svom kritičkom pogledu na pojedinu temu. Naravno da postoji opasnost da kada neke stvari obavim na brzinu, odnosno s manje dubine nego što bi neko želeo. Dobijao sam kritike radi površnih ženskih likova ili njihovog odsustva i slabe razrade porodičnih odnosa. Sve to razumem i prihvatam i možda bih imao još nešto reći na date teme, ali u nekom drugom filmu. Namerno sam se na početku odlučio da neke stvari neću objašnjavati i problematizirati, da će u centru stajati lik Andreja i njegov trenutačni osećaj. Konačno, „Posledice“ su film koji se događa ovde i sada, Andrejev pogled na svet je ono što me je zanimalo i o čemu sam hteo govoriti. U slučaju ovakvih filmova mislim da je posebno važna ekonomika odnosa koje uspostavi protagonista. S time treba biti jako oprezan jer je u detaljnijoj, “baroknijoj” razradi jako lako izgubiti nit i poentu filma.

Imaš li kakvih osobnih iskustava sa institucijama kao što su odgojni domovi ili sa maloletničkom delikvencijom uopšte?

- Na ovaj ili onaj način sam već više od deset godina zaposlen u odgojnim institucijama, tako da vrlo dobro poznajem prilike u ustanovama tog tipa, kao što dobro poznajem psihologiju momaka koji su tamo smešteni. Opet, puno toga što se može videti u domovima takođe se bez problema nađe i na ulici. Recimo, ako se šetam Ljubljanom subotom uveče postoji šansa da naletim na “rizičniju skupinu” maloletnika od one koja je u nekom odgojnom domu, tako da verovatno upućenost u prilike u tim institucijama nije neophodna da bi čovek upoznao takvu populaciju. Živimo u vremenu i društvu u kojem je puno odstupanja od nekih uspostavljenih ljudskih normi. Socioekonomske prilike su takve da mladi nisu više u mogućnosti da svoje potrebe i želje zadovolje na prihvatljiv način. Mislim da tu treba tražiti razloge za takvo marginalno ponašanje.

Šta je trulo u tim institucijama? Birokracija?

- Takve institucije su prevaziđene i odavno više ne služe svojoj svrsi. Unutra su odgojne grupe natrpane sa tolikim brojem mladih ljudi sa jako različitim problemima i to u samom startu ne može biti produktivno. Kako ćeš se posvetiti pojedincu i pokušati mu pomoći kada si istovremeno odgovoran za njih još šestoro ili sedmoro? Domovi nisu zatvori, a nisu ni terapeutske grupe. Zapravo su nešto između, a posebnost im je da ne ispunjavaju zadatke ni od jednih, ni od drugih. Birokracija je veći problem na sudovima koji šalju momke u institucije. Tamo rade sudije koje u većini slučajeva nemaju dodirnih tačaka s realnošću i sude na osnovu zastarelih zakona. Ti ljudi često ne znaju kamo zaista šalju te momke. Mislim da je potrebna korenita sistemska obnova i uvođenje praksi usmerenih na pomoć pojedincu. Treba nam više individualnog rada.

Šta ćemo sa domom i porodicom? Je li “šta će reći susedi” još uvek validan argument?

- Rekao bih da je, još uvek se okrećemo oko sebe i poredimo sa drugima. Bili bi bolji, ali sa druge strane ne želimo istupati iz proseka i norme jer štrčati prouzrokuje nelagodnost, sram. To je dozvoljeno i poželjno samo u ekscesnom ponašanju kada svoju “dobru stranu” poput uspeha u životu prikazujemo kupovinom skupih automobila i drugih statusnih simbola. U filmu prikazujem porodicu kao “osnovnu ćeliju disfunkcionalnosti”, pre svega u smislu (ne)osiguravanja prostora za davanje i primanje ljubavi. Neprihvatanje drugosti je u biti srž celokupne problematike i pogonsko gorivo koje će odvesti priču do takvog kraja. Neprihvatanje kod kuće se ogleda na društvo u celini, a vredi i obratno.

Darko Štante
"Film je medij koji ima neverovatnu moć i potencijal za menjanje stvari" - Darko Štante (FOTO: Valter Leban)

Kako si izabrao glumce za svoj film? Kakav je bio osećaj raditi s njima?

- Glumce sam birao na različite načine. Većinu glavnih glumaca sam izabrao na osnovu njihovog minulog rada koji sam ispratio ili na osnovu osobnih radnih iskustava sa nekima od njih. Svejedno su svi morali da prođu audiciju, a imali smo i otvorenu varijantu jer smo sarađivali sa casting agencijom. Vodila me je intuicija, energija koju sam dobijao od svakog pojedinog glumca. Za neke sam odmah znao da ću raditi s njima, druge sam izabrao nakon pregleda snimaka sa audicije. Bilo je veoma prijatno raditi s njima. U principu su to jako profesionalni ljudi koji su u proces snimanja filma ušli sa enormnim entuzijazmom i željom da daju sve od sebe. Družili smo se i imali probe više od pola godine pre snimanja. Pokušavao sam primeniti neke ne baš uobičajene metode koje su mi se, rekao bih, isplatile. Možda je najneobičnije to da sam sa kružokom glavnih glumaca imao puno improvizacija preko kojih sam podelio uloge ko će tačno koji lik igrati. Mislim da je to bio važan deo priprema za snimanje.

I ekipu iza kamere su sačinjavali manje ili više mladi ljudi. Kako se to pokazalo?

- Ono što se na prvu čini kao minus se na kraju pokazalo kao plus. Neiskustvo je značilo pre svega neopterećenost i to je pomoglo u stvaranju jednog sirovog, verodostojnog filmskog izraza koji bi se u slučaju iskusnije ekipe verovatno izgubio. Mislim da je preduslov za uspešnu saradnju poverenje. Tako smo i skupljali ekipu, neko bi pročitao scenario, mi bismo se posle našli i ako bi “kliknuli”, taj neko bi postao deo ekipe. Naravno da sam očekivao da to budu ljudi koji već imaju iskustva sa dugometražnim igranim filmom, ali na kraju su u ekipu većinom ušli ljudi kojima je to bilo prvo radno iskustvo te vrste.

Zanimljiv je izbor muzike koja se čuje u filmu. Jesu li zaista turbofolk i srpski “trap” toliki hit među omladinom u Ljubljani?

- Kod pojedinaca i grupica, ne kod svih, ali svejedno postoji neka kritična populacija koja sluša takvu muziku. U odgojnim zavodima je to dodatno naglašeno, naročito kad je reč o turbofolku. Tu se radi o otporu roditeljima koji tu muziku nisu nikad razumeli ili prihvatili i društvu koje se od takve muzike i onoga što ona predstavlja naizgled distancira. “Trap” i “rap” sam birao na osnovu energije koju pojedine numere odašilju, zato je na kraju ostala mešavina slovenskih i srpskih izvođača. Možda srpskima ide bolje hvatanje mešavine komercijalnih i buntovnih, odnosno angažiranih tonova. To dobro zvuči i istovremeno sadrži nekakvu poruku i ideju, ponekad čak i skrivenu. Pri izboru mi je dosta pomogao i slovenski “rapper” Doša koji je napravio neki širi izbor i to mi je slao, a ja sam se odlučivao. U Sloveniji inače mladi slušaju domaći ili uvozni, balkanski turbofolk. To je neverovatno. Imam dojam da se tu i tamo sluša neki “rap”, “R’n’B”, komercijalna elektronika i možda nekakav pop. Gitarska muzika je “out”, makar u domenu većih grupa.

Kakve planove imaš za dalje? Opet neka angažirana tema?

- Da, verovatno ću nastaviti tim putem. Meni su kod filmova bitne pre svega dve stvari, iskrenost i angažman. Mislim da je film medij koji ima neverovatnu moć i potencijal za menjanje stvari. Možda ponekad u manjem opsegu, ali svejedno. Imam već prilično razrađen scenario u kojem se bavim temom nasilja u porodici.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Rok Nagode/Posledice

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. O STRADANJU MIGRANTA: Planirano opaljenje države

    20.11.2019.

    Nataša Škaričić

    O STRADANJU MIGRANTA: Planirano opaljenje države

  2. PRŽENJE MOZGA: Nove devedesete - Baka Prase, Levijatan i Firer

    04.11.2019.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: Nove devedesete - Baka Prase, Levijatan i Firer

  3. ČITANJE IZ DLANA: Plitki grobovi

    01.11.2019.

    Đurđica Čilić

    ČITANJE IZ DLANA: Plitki grobovi

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije