Pojam “square” možemo tumačiti na tri načina. Prvo, reč je o trgu, u doslovnom, ali i metaforičnom smislu, dakle mestu gde se ljudi sastaju kako bi trgovali, razmenjivali mišljenje i uopšte imali socijalne kontakte. Drugo, ista reč označava pravougaonik kao geometrijski oblik, dakle prostor omeđen jasnim, unapred definiranim rubovima. Treće, ista reč se u slengu koristi za konzervativca, ne toliko u društveno-političkom smislu, koliko u smislu osobe koja vrlo retko izlazi iz svoje ograničene zone ugode. 

Švedski filmaš Ruben Östlund, koji je globalnu pažnju stekao nagradom žirija u Un certain regard sekciji Cannesa 2014. godine za film „Turist“, pozabaviće se sa sva tri značenja navedenog pojma u svom novom filmu za koji je kasirao Zlatnu Palmu. 

Naslov filma je ujedno i naslov konceptualne izložbe/performansa koji Östlundov junak, kustos muzeja moderne umetnosti Christian (Bang) pažljivo priprema, sa crnim pravougaonikom na mestu gde je nekada stajala statua kralja na trgu ispred muzeja i sa crnim pravougaonikom u izložbenom prostoru koji označava “mesto ultimativnog poverenja”. Ta izložba će već samom svojom najavom pobuditi interese lokalnih medija i svetskih art-krugova, pa će se u muzeju pojaviti i luckasta i lucidna američka novinarka Anne (Moss) i cenjeni britanski umetnik Julian (West) te razni drugi ljudi koji će, do pola razumejući šta govore, trabunjati o umetnosti kao poluzi za promenu sveta i produbljivanju dijaloga i sličnim floskulama oslobođenim pravog značenja. 

Savršenog švedskog nenasilnog muškarca očekuje pad i na poslovnom i na privatnom planu (FOTO: The Square)

Christian je, naravno, kralj tog svog malog sveta i njegov “square” život je izuzetno ugodan i uređen prema zadatim pravilima. On je savršeni švedski nenasilni muškarac u luksuznom električnom automobilu koji svoj posao vrlo rado delegira drugima, izbegavajući da zaprlja ruke, doslovno i metaforički. On je, tako zaljubljen u svoj status, vrlo paranoidan po pitanju bilo čega što bi taj njegov savršeni život moglo srušiti, recimo toliko nepoverljiv prema Anne sa kojom se prethodne večeri u pripitom stanju spetljao da joj neće dozvoliti da uzme u ruke upotrebljen kondom u strahu da bi ona mogla nešto napraviti s njim. I kao takav je predodređen da padne... 

Njegov pad se odvija na oba nivoa, poslovnom i privatnom, i uslovljen je događajima koji su povezani prostom koincidencijom. Greška na poslu koju je učinio je da je pustio dvojicu tikvana iz odeljenja za marketing da sami naprave i lansiraju kampanju za izložbu kojoj će biti učitani politički nekorektni i rasistički pod-tonovi, premda su krelci samo hteli da šokiraju i naprave nešto neočekivano. Scena sa njima dvojicom i njihovim “pitchem” negde na trećini filma će se pokazati dragocenom, posebno gledaocima koji film nisu baš pažljivo pratili jer im otvoreno nudi “ključ” da očekuju neočekivano u ama baš svakoj sceni, iako se film i dotle vodio po istoj logici. 

Drugi pad, lični i moralni, počinje ranije u filmu, sa džeparenjem gde je Christian žrtva. U uvežbanoj akciji, nepoznati počinioci su ga “olakšali” za novčanik, mobilni telefon i zlatne manžetne na rukavima košulje. Prva njegova reakcija je ljutnja, a druga rešenost da ne bude više savršeni, nenasilni švedski muškarac iznad rodnih uloga i da preduzme nešto. Međutim, klimav i neodlučan kakav već je, ni to ne može da istera sam do kraja, pa uz pomoć prijatelja locira mobitel i napiše preteće pismo svima u dotičnoj zgradi u, hajdemo reći, manje elitnom delu Stockholma. To će isprva uroditi plodom, njegove stvari će biti vraćene, ali će taj njegov postupak pokrenuti nesagledive posledice po u toj priči nevinog dečaka (sjajni Elijandro Edouard) koje će eskalirati sa još obrata, fingirano oštrog Christianovog stava i grižnjom savesti koja ga sve više obuzima. 

Dok se ta dva zapleta odvijaju u veoma umerenom tempu, a naš junak sve više gubi tlo pod nogama, mi ćemo gledati seriju uvrnutih, naizgled nepovezanih vinjeta iz sveta visoke umetnosti u kojima Östlund ne ostaje nikome dužan. Na tapetu je svet visoke umetnosti opsednut samim sobom i svojom iluzijom važnosti, ali i savremeno društvo koje je sadržajan dijalog o važnim temama zamenilo maskom političke korektnosti i ideologijom netalasanja. Tako ćemo svedočiti uvrnuto smešnim scenama, ponekad spontanim, ponekad u Christianovoj režiji, u kojima, primerice pomenuti veliki britanski umetnik biva dekoncentriran neumesnim upadicama čoveka sa stvarnim ili fingiranim Tourettovim sindromom ili gosti na gala-večeri bivaju suočeni sa čovekom koji se do kraja ponaša kao primat (kaskader i “motion capture” glumac Terry Notary). 

Hladna estetika i precizno postavljena kamera podsećaju na Hanekea i njegovu misiju ispitivanja, stvaranja i pojačavanja strahova kod buržoazije. Struktura kratkih priča u kojima ispod bizarnosti probija nešto krajnje supstancijalno na Östlundovog zemljaka Roya Anderssona, dok materijal kojim se bavi u sećanje priziva Bunuela sa literarnom “matter of fact” metodičnošću Ballarda i “twistom” u rangu Monty Python uradaka iz najboljih dana. Östlund, međutim, pre svega ostaje veran sebi i „The Square“ se zaista može protumačiti kao dalja razrada centralne teme „Turista“ (muškog kukavičluka usled sebičnosti) podignuta na još viši nivo, i kada je reč o humoru i kada je reč o drami i implikacijama. 

„The Square“ ipak nije savršen film, ma koliko zabavan bio i držao publiku prikovanom za ekran. Scena sa čovekom-majmunom koja je zamišljena kao vrhunac satire umetničkog sveta je osetno preduga da bi bila do kraja delotvorna i to se može preneti na ceo film, naročito kako se približava kraju. Pa ipak, reč je svakako o jednom od filmova godine i jednom od filmova o kojima ćemo još slušati i raspravljati.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: The Square