U pitanju je „The Coldest Game“, poljski film premijerno prikazan na festivalu u Gdyni, a uhvaćen na međunarodnoj premijeri u Tallinnu koji za temu ima nadgornjavanje američkih i sovjetskih špijuna oko šahovskog meča u Varšavi "vruće jeseni" 1962. godine, dok svetu preti nuklearni rat suprotstavljenih blokova u jeku Kubanske krize.

Ovako opisan, zvuči zabavno i kao da malo toga može poći po zlu, ako mu se samo pristupi otvorenog uma i dobre volje, a valja notirati i vrlo dobru, raskošnu produkciju, internacionalnu glumačku postavu i fotografiju koja po potrebi varira od sivo-depresivno-evokativne do razgledničke. Takav će sigurno solidno proći na domaćem terenu (Poljska je ogromno tržište i ima čak sasvim solidnu domaću komercijalnu proizvodnju), a engleski jezik kao dominantan i ime Billa Pullmana kao glavnog glumca su možda ulaznica i na internacionalno tržište, najpre u nišu za ljubitelje hladnoratovskih "špijunaca", a posle i na širi plan preko VOD i televizijske distribucije.

Naš junak je Joshua Mansky (Pullman), nekadašnji perspektivni šahista i matematički genije, sada bivši fakultetski profesor i benigni brooklynski pijanac. Čovek takve inteligencije, recimo, ne uspeva da primeti da nisu čista posla kada se ostarelom njemu nabacuje mlada žena koja već na prvi pogled deluje kao da je za tri klase iznad mesta u kojem se našla, pa će naš vrli junak završiti u prtljažniku automobila, a zatim na noćnom letu za Varšavu. Ženska je, naravno, službenica CIA-e, agentica Stone (Verbeek), a Mansky je potreban svojoj zemlji za misiju uspostavljanja kontakta sa američkim špijunom u ruskim redovima koji treba dostaviti informacije nose li ruski brodovi na kursu prema Kubi nuklearne bojeve glave ili ne.

Mansky je u tim uveden (neznano zašto baš on, a ne neki više rangirani i prisebniji šahista, u biti ima objašnjenje i za to, ali je suviše glupo da bi se pamtilo i prepričavalo) kako bi zamenio šampiona kojeg su Sovjeti otrovali. On se mora suprotstaviti sovjetskom i svetskom šampionu Aleksandru Gavrilovu (Sidikin), a opasnost preti od generala Krutova (Serebrjakov) koji je, kako mu ime govori, rešen da uhvati "krticu" u svojim redovima, te rasturiti američku špijunsku mrežu u Varšavi i pritom ne bira sredstva i potencijalni broj kolateralnih žrtava.

Štos sa Manskim je, međutim, taj da je on kad je trezan zapravo prepametan za svet oko sebe, uključujući i šah, pa od silnih podražaja doživljava nervne slomove i zato mora da se pošteno nalije kako bi se "poglupio" dovoljno i spustio na razinu običnog čoveka, pa bio on i šahovski genije. Srećom po njega, vrlo brzo nalazi "druga po čašici", direktora Palate nauke i kulture (Robert Wieckiewitz), gde se meč odvija, nekadašnjeg poljskog partizana razočaranog u sistem i sklonog boemiji koji će mu otkriti tajne pomenute impresivne palate, ali i društva u koje je zalutao...

Osnovna ideja povezivanja Hladnog rata, nuklearne pretnje i blokovske podele ne zvuči loše, posebno kada se šah koristi kao metafora sa laganim namigom na istorijski meč između Fischera i Spaskog (koji se, doduše, odigrao deset godina kasnije u Reykjaviku). Čak se i odsustvo realizma i nijanse u portretiranju suprotstavljenih strana nekako podrazumeva, naročito kada je reč o američkim filmovima na koje se „The Coldest Game“ ugleda. Za to, međutim, treba poznavati i neke osnove dramaturgije i filmologije, o šahu da i ne govorimo, pa to uklopiti na koliko toliko suvisli način da interna logika filma ne bude arbitrarna i da ne "trokira" na svakoj malo kompleksnijoj prepreci.

Jednostavno rečeno, u „The Coldest Game“ se može naći vrlo malo smisla na svakom polju, pa je posve jasno da reditelj Kosmicki i ko-scenarista mu Sawicki o stvarima koje portretiraju baš i nemaju pojma, niti imaju iskustva u ulogama koje su si izabrali. Već pogledom na njihove biografije uviđamo da su njihove profesije sasvim drugačije, Kosmicki je bivši snimatelj koji se verzirao u televizijskoj režiji, a Sawicki je prevodilac, pa je pravo čudo kako su sa ovim projektom uspeli da prikupe znatna sredstva za scenografiju, rekvizitu, glumce, efekte i ekipu među kojom ima i "oscarovaca".

Glumci i ekipa bez pravog vođenja, jer Kosmicki režira kao da ima problem s hiperaktivnošću, ne dolaze do izražaja i manje ili više su prepušteni sami sebi. Bill Pullman afektira preko svake mere, što inače nikada ne radi u ozbiljnim filmovima, Lotte Verbeek je na auto-pilotu, a jedini koji koliko-toliko podižu standarde su Robert Wieckiewicz i Aleksej Serebrjakov koji upadaju u klišeje pozitivca, odnosno negativca u celoj priči. Hektična montaža doprinosi gledalačkoj dezorijentaciji, muzika Lukasza Targosza nepotrebno trešti većinu vremena, a utisak jedino popravljaju kamera velikog Pawela Edelmana (stalni direktor fotografije Romana Polanskog) i scenografija Allana Starskog (osvajača zlatnog kipića za „Schindlerovu listu“).

Jasno, Kosmicki nije u stanju da zapakuje koherentan film, ali ne događa se toliko često da se neko toliko spetlja, a da konačan rezultat bude toliko zabavan, makar na onaj budalast način. On, međutim, odlazi korak dalje, podiže ulog i film završava "mirotvornim" citatom Ronalda Reagana koji, pak, sa Kubanskom krizom ima malo do nimalo veze. Zbog nečeg takvog se da posumnjati da iza većeg dela uloženih sredstava stoje državni ili partijski novci, ali i to da Kosmicki svoje investitore možda ipak malo i zeza, a da oni toga nisu svesni.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: The Coldest Game