PRIJE MRAKA
Kino
REDATELJ: LÁSZLÓ NEMES

Uznemirujuća karnevalska vožnja u tematskom parku sumraka Habsburške Monarhije

ocjena: Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena | godina: 2018. | trajanje: 142 minute
uloge: Juli Jakab, Vlad Ivanov, Evelin Dobos, Judit Bárdos, Levente Molnár, Christian Harting, Julia Jakubowska, Sándor Zsótér, Marczin Czarnik, Mihály Kormos, Dušan Vitanović
žanr: košmarna kostimirana misteriozna drama
scenario: László Nemes, Clara Royer, Matthieu Taponier
redatelj: László Nemes
ritn by: Marko Stojiljković | 26.12.2018.
PRIJE MRAKA: Uznemirujuća karnevalska vožnja u tematskom parku sumraka Habsburške Monarhije
PRIJE MRAKA: Uznemirujuća karnevalska vožnja u tematskom parku sumraka Habsburške Monarhije
Kritičarska praksa nas uči da je drugo delo presudno za autora, da se na njemu najbolje vidi raspon njegovog talenta, te da se gledajući u odnosu na prvo može predvideti njegova budućnost. Jer svako može imati ideju za jedan film ili jedan roman, bilo da je realizacija istog napravljena u jednom dahu ili kao posledica dugotrajnog i mukotrpnog istraživačkog i filigranskog rada, a stvari postaju daleko kompleksnije kada sve to treba ponoviti, a pritom se ne ponavljati. Tu breme uspešnog prvenca može biti jako teško, možda čak i preteško, a smernice koje on nudi izuzetno varljive. U slučaju Lászla Nemesa i njegovog ovogodišnjeg filma “Prije mraka” nepisana mudrost se pokazala tačnom i to u za autora nepovoljnom kontekstu. Istini za volju, ponoviti uspeh nečeg tako impresivnog, snažnog, neviđenog i za filmski postupak, kao i diskurs o Drugom svetskom ratu revolucionarnog poput “Saulovog sina” činilo se nemogućim od samog početka.

Nemesov se pristup “isto to, samo malo drugačije” pokazao kontraproduktivnim i na njega bacio senku sumnje kao na autora sa standardnim repertoarom trikova koji pritom nije ni dovoljno mudar da proceni kad koji radi, a ni fleksibilan da u svom pristupu nešto drastično promeni. Opet, valja priznati da je taj repertoar svejedno impresivan i da “Prije mraka” ni u kojem slučaju nije loš film, odnosno da “samo” nije onoliko dobar da ispuni visoka očekivanja.

SAULOV SIN: Film koji ne igra na patetiku, nego vas zgrabi za gušu i ne pušta

Umesto koncentracionog logora potkraj Drugog svetskog rata, sada imamo Budimpeštu i bližu okolicu u predvečerje Prvog, a fokalna tačka radnje je šeširdžijska radnja Leitter u kojoj u prvoj sceni zatičemo našu protagonistkinju Irisz (Jakab). Ubrzo otkrivamo da ona u tom otmenom dućanu nema nameru kupovati, već da tamo traži posao, te da nosi značajno prezime koje je novi vlasnik Oszkár Brill (Ivanov) zadržao kao firmu. Radnju su, naime, pokrenuli njeni roditelji koji su nastradali u požaru kad joj je bilo dve godine, a ona je nakon odrastanja u “boljem” sirotištu promptno poslana da uči zanat kod šeširdžije u Trstu. Brill i pomoćnice je isprva odbijaju, da bi je u nejasnom sledu događaja kasnije ipak zaposlili jer ipak se priprema proslava jubileja, a radnju će pohoditi plemstvo i gospoda iz svih krajeva Monarhije, uključujući i predstavnike bečkog dvora.

Iako Irisz na početku traži vezu sa svojom familijom koje se ni ne može sećati, makar onu simboličku, priča se ubrzo zapetljava i skreće prema nadrealnom, misterioznom, okultnom, a možda i proročanskom. Ona saznaje da ima živog brata za kojeg nije ni znala, ali to nije nužno dobra vest jer njen brat ima reputaciju ubice grofa Rataya, čija se udovica sluđena i možda drogirana vrzma oko radnje te događaja vezanih za radnju koja, opet, možda nije samo otmeni dućan za otmenu klijentelu, već paravan za prostituciju i trgovinu ljudima. Njen brat trenutno ima status mitskog razbojnika koji se skriva, a ona će ga pronaći relativno lako na periferiji grada kako uživa status vođe bande sa mogućim političkim ambicijama, a svakako sa izraženim klasnim predznakom. 

Njena motivacija od tada postaje maglovita, celi film odlazi u snoliko, zapravo košmarno, nadrealno i manično, uz povremene erupcije nasilja i opasnosti u koje će ona sporadično upadati, svesna ili nesvesna svojih postupaka. Napad na radnju kao početak neke simboličke revolucije pred kraj filma u tom smislu je očekivan krešendo, ali je zato epilog sa slikom iz rova tokom Velikog rata sa jedne strane potpuno slučajan (što se može reći i za dobar deo dešavanja u kompletnoj drugoj polovini filma), sa druge izuzetno nategnut, a sa treće “crta” ono što je svakom iole inteligentnom jasno i što se više nego dobro vidi na kompletnoj simboličkoj ravni filma, od konteksta “belle epoque” Budimpešte, preko uskih subjektivnih kadrova kojima film obiluje, pa do dizajna zvuka kojim dominira žamor i muzika sa ulice danju, a zaglušujuća i preteće nasilna buka noću.

Upravo su dizajn zvuka i kontekst metropolitanske Budimpešte, ravnopravne, ali ipak druge prestonice Austro-Ugarske, najjači aduti filma. Nećemo možda videti Andrassy bulevar, Trg heroja i podzemnu železnicu (treću najstariju u Evropi) kao tekovine proslave Milenijuma (1896. godine Mađari su slavili 1.000 godina od dolaska u Panonsku nizinu, uspostavljanja prve države i krunisanja prvog kralja), ali će zato gledaocima biti dostupne kočije i poneki automobil, kolporteri, ulični prodavci, muzičari, deca, iznajmljivači soba, banditi, secikese, potplaćeni radnici pred pobunom i, zapravo, sve ono što čini jedan velegrad velegradom. 

Što se muzike tiče, indikativno je da se ona sa protokom filma i upitnom Iriszinom budnošću sve više distorzira u smeru onog čuvenog Ravelovog Valsa, doduše kasnije komponiranog i posvećenog žrtvama Rata, što je opet indikativno.

Nemes očito pokušava da ostvari isti utisak urgentnosti kao u „Saulovom sinu“, o čemu govori i glumačka postava koja se dobrim delom poklapa, makar su svi osim par likova gurnuti u duboku pozadinu. U tom smislu je novina jedino rumunski glumac Vlad Ivanov, verziran u ulogama nešto suptilnijih, odnosno ne-blatantnih negativaca. Ista je uglavnom i ekipa iza kamere, a na ključnim pozicijama je provereni kadar iz „Saulovog sina“, Mátyás Erdély kao direktor fotografije (ostao je veran analognoj fotografiji u ispranim, sephia tonovima, doduše format je sad nešto širi, a boje, makar dnevne i makar na početku, življe), muziku je pisao nažalost pokojni László Melis, dok je montažer Matthieu Taponier ujedno i jedan od scenarista filma. Zajednički su i dizajner zvuka Tamás Zányi i scenograf László Rajk koji zaista impresivno rade svoj posao, što važi i za novajliju u ekipi, kostimografa Györgya Szakácsa.

Prije mrakaRežiser pokušava da ostvari isti utisak urgentnosti kao u „Saulovom sinu“ (FOTO: Prije mraka)

Isti je i Nemesov stil režije, kamera koja orbitira oko protagonistkinje u dugim, neprekinutim kadrovima (mada imamo i nekoliko raskadriranih scena, pa čak i razgovor za stolom snimljen na standardni, plan-kontraplan način), prirodno škrto osvetljenje, usmeren, subjektivan, gotovo tunelski uzak pogled (manjak širih planova je frapantan) gde dosta toga ostaje u polu-mraku, mraku ili izvan kadra. Stil zbog kojeg je „Saulov sin“ izvanredan film ovde ipak ne polučuje taj efekat, delom zbog manjkavog zbrda-zdola scenarija, a delom i zbog ekscesivnog trajanja filma od dva i po sata što je garancija da ćemo u toku filma pogubiti niti.

Ono što Nemes nije uzeo u obzir, a presudno je, to je razlika u okruženju i vrsti izvornog materijala. Ma koliko cinično zvučalo, koncentracioni logor i naturalizam kojim dominira desenzitizirana atmosfera u kojoj te danas ima, a sutra nema poslužili su kao čvrst okvir iz kojeg radnja neće izaći čak i kad skreće u digresije. Metropolitanski grad je ipak dosta širi okvir kojim onda radnja luta, a ton sa jedne strane izuzetno obeležen simbolima, a sa druge strane opterećen kros-žanrovskim trivijalijama (melodrama, misterija, istorijski spektakl, podražavanje stila onovremene popularne literature i slično) nije konzistentan, pa će se Nemes par puta vraćati na početak u redundantnim kadrovima i scenama. Opet, ako ne tražimo neki izričiti smisao, „Prije mraka“ nam može poslužiti kao uzbudljiva, pomalo uznemirujuća karnevalska vožnja u tematskom parku sumraka Habsburške Monarhije.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. MALO VS. NIŠTA: Pustite me da budem licemjerka koja ne može spasiti svijet

    06.05.2019.

    Boba Đuderija

    MALO VS. NIŠTA: Pustite me da budem licemjerka koja ne može spasiti svijet

  2. TVIT ZA ŽIŽEKA I PETERSONA: Ne, ne možemo lijepo razgovarati

    30.04.2019.

    Nataša Škaričić

    TVIT ZA ŽIŽEKA I PETERSONA: Ne, ne možemo lijepo razgovarati

  3. DAN SPASENJA: Suze Sheryl Crow i glas Johnnyja Casha

    30.04.2019.

    Ahmed Burić

    DAN SPASENJA: Suze Sheryl Crow i glas Johnnyja Casha

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije