U pitanju je drama, čak na momente teška i potresna drama. Međutim, za razliku od tipičnih srpskih drama o ratu, generacijskoj beznadežnosti ili socijalno-ekonomskim prilikama, "Ničije dete" ne pati o rediteljske “teške ruke”, niti od popovanja i nabijanja argumenata. To, uostalom, nije ni potrebno, pošto je u pitanju istinita priča. Reklo bi se “stranger than fiction”.

Bosna, godine 1988. Lovci u šumi pronalaze “divljeg” dečaka (Murić) koji živi sa vukovima. Ne jede kuvanu hranu, ne spava na krevetu, ne nosi odeću, ne govori i hoda na sve četiri. Lokalna socijalna služba nema pojma šta bi s njim, pa ga šalju u dom za nezbrinutu decu u Beogradu, ali ne pre nego što ga uvedu u matične knjige i daju mu ime Haris Pućurica.

Centralni i ujedno najsnažniji deo filma je smešten u tom domu gde Haris pravi prve korake prema civilizaciji. Na početku je teško i pruža otpor, ali polako popušta i prepušta se, uči se igri sa drugom decom, a kroz to i drugim veštinama značajnim za život u civilizaciji poput govora i socijalne interakcije. Četiri godine kasnije, Haris, u domu nazvan Pućke, ide u školu i uspešno savladava čitanje i pisanje. Ključnu ulogu u njegovom napretku imaju strpljivi odgajatelj Ilke (Timotijević) i nešto stariji momak i Harisov prvi prijatelj Žika (Čemerikić). On čak ima i svoj pod-zaplet preko kojeg ćemo videti socijalnu sliku Jugoslavije s kraja osamdesetih, sa jedne strane Beograd koji troši svoje poslednje metropolitanske “new wave” dane, a sa druge potpunu marginu.

(FOTO: artandpopcorn.com)

Suptilnost je ovde ključna, jer bi u suprotnom ovo bio kvazi-inspirativni film kakvim nas zasipaju u televizijskoj produkciji. "Ničije dete" ne igra na naivnost i čuda. Harisov napredak je postepen, zapanjujuć, ali daleko od kompletnog. Iako ima sposobnost govora, on preferira tišinu. Iako je sposoban za interakciju i druženje, preferira da se drži za sebe.

Onda izbija rat u Jugoslaviji, naglo, ružno i prljavo. Dečak bez koncepta nacionalnog identiteta odjednom postaje onaj drugi: stranac, Bošnjak, musliman, neprijatelj, ne samo u očima druge, nacionalno opredeljene dece, nego i u očima rigidnog sistema koji ne zna šta bi učinio sa Harisom. Poruka ovde je jasna – civilizacija može biti brutalnija od divljine, pa tako i našeg junaka životni put vodi nazad u Bosnu, u istu onu šumu u kojoj su ga lovci pronašli, nazad u divljinu, životinjske instinkte i životne navike. I to je verovatno jedini način na koji će on preživeti. Možda.

Izbijanje rata je jedini dramaturški kliše, i to tako tipičan za srpski film. Sve se dešava iznenada, nema skoro nikakve pripreme, a i kad je ima, ona je prigodna (recimo vesti na nekom televizoru u pozadini). Nasilne izbeglice koje su došle u dom i koje vreme provode slušajući nacionalističke pesme na kasetofonu su suviše prigodan i potrošen “plot device”.

(FOTO: artandpopcorn.com)

Snaga filma se skriva u nečemu drugom. Pre svega tu sjajna glumačka ostvarenja. Denis Murić je briljantan kao Haris i, što je čudno za dete-glumca i naturščika uopšte, sjajno se snalazi u nijansiranju svog lika. Ako ovako nastavi, uz malo sreće će postati izvrstan glumac. Njegova hemija u scenama sa Pavlom Čemerikićem i Milošem Timotijevićem je sjajna, i njih dvojica mu, bez foliranja i namigivanja, omogućavaju da ostvari ulogu za pamćenje. Film takođe izgleda mnogo bolje nego što bi se očekivalo za njegov skromni budžet. Istina je da su lokacije na kojima je sniman malobrojne, ali su zato uverljive i "Ničije dete" sjajno funkcioniše kao “period piece”, atmosfera s kraja osamdesetih i početka devedesetih je odlično pogođena.

"Ničije dete" je film svakako vredan pažnje, kako kritike, tako i publike. Iako priča jednu sasvim lokalnu priču, univerzalan je u pristupu i centralnoj temi lutanja između civilizacije i divljine, te razumljiv stranoj publici i predstavlja jedan od filmova koji će pozicionirati Srbiju i region na globalnoj filmskoj mapi.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: artandpopcorn.com