NAŠA SVAKODNEVNA PRIČA
Kino
REDATELJ: INES TANOVIĆ

Tipska priča s Emirom Hadžihafizbegovićem u tipičnoj ulozi

ocjena: Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena | godina: 2015. | trajanje: 89 minuta
uloge: Uliks Fehmiu, Emir Hadžihafizbegović, Jasna Ornela Bery, Vedrana Seksan, Maja Izetbegović, Boro Stjepanović
žanr: drama
scenario: Ines Tanović
redatelj: Ines Tanović
ritn by: Marko Stojiljković | 28.01.2016.
NAŠA SVAKODNEVNA PRIČA: Tipska priča s Emirom Hadžihafizbegovićem u tipičnoj ulozi
NAŠA SVAKODNEVNA PRIČA: Tipska priča s Emirom Hadžihafizbegovićem u tipičnoj ulozi
Rat je tema koja je dominantna u regionalnoj kinematografiji, posebno hrvatskoj i bosanskohercegovačkoj. Treba to razumeti, ratna trauma je još uvek jaka i duboko ukorenjena u svesti ljudi. Međutim, i nakon rata treba živeti, ne samo sa ličnom i kolektivnom traumom, nego i sa novonastalim, sve složenijim okolnostima. „Naša svakodnevna priča“, dugometražni prvenac nagrađivane autorice kratkih filmova Ines Tanović (nije u srodstvu sa “oscarovcem” Danisom), film je koji već naslovom najavljuje da će se baviti tim drugim, ne-ratnim, svakodnevnim pričama. „Naša svakodnevna priča“ čak nije ni toliko svakodnevna, koliko je tipska konstrukcija u svim svojim elementima i u celini. To ne znači da je film katastrofalno loš, ali naprosto ne pomera granice i donosi nam vrlo malo novoga.

Kako god se trudili da to izbegnemo, kada se nađe nas nekoliko iz bivših jugoslovenskih republika, razgovor nekako, makar u jednom trenutku skrene na temu rata. Makar se svi slažemo da je to bilo i ostalo jedno veliko sranje, ipak smo radoznali, čak pomalo morbidno, pa nas zanima kako su to neki drugi preživeli, gde su bili, šta su radili. Taj usrani rat ima dalekosežne posledice, čini se, i na nas koji smo tada bili deca i nismo mogli uticati na zbivanja oko sebe.

Zapravo možda nesvesno osećamo odgovornost, svi kolektivno. Iako taj rat nismo birali i smatramo ga nametnutim, ipak smo na njega pristali. Prihvatili smo pravila igre političara, huškača i muljatora sumnjivog morala. Možda su oni bili manjina, ali smo mi kao većina ćutali i gutali. I to nas dovodi do drugog paradoksa: reći ćemo, možda čak i iskreno, da nam je u ratu bilo bolje nego što nam je danas. Naravno da nije, što se tiče objektivnih stvari poput sigurnosti i komfora, ali tada smo imali nešto što danas nemamo: čvrsto uverenje da znamo “ko je ko” i nadu da će nam, jednom kada se sve završi, konačno biti bolje.

Naša svakodnevna priča
"U centru pažnje imamo tipičnu sarajevsku urbanu porodicu Sušić" (FOTO: Naša svakodnevna priča)

Rat je tema koja je dominantna u regionalnoj kinematografiji, posebno hrvatskoj i bosanskohercegovačkoj. Treba to razumeti, ratna trauma je još uvek jaka i duboko ukorenjena u svesti ljudi. Međutim, i nakon rata treba živeti, ne samo sa ličnom i kolektivnom traumom, nego i sa novonastalim, sve složenijim okolnostima. „Naša svakodnevna priča“, dugometražni prvenac nagrađivane autorice kratkih filmova Ines Tanović (nije u srodstvu sa “oscarovcem” Danisom), film je koji već naslovom najavljuje da će se baviti tim drugim, ne-ratnim, svakodnevnim pričama.

U centru pažnje imamo tipičnu sarajevsku urbanu porodicu Sušić. Otac Muhamed (Emir Hadžihafizbegović) je socijalistički direktor u firmi pred privatizacijom i tipičan balkanski “pater familias”, sklon da se posle posla zadrži s jaranima na “čašici razgovora” i generalno hladan prema ukućanima. Majka Marija (Jasna Ornela Bery) je, pak, tipična “mater familias”, požrtvovana i u stalnom balansu između muža i sina. Odmah na početku filma vidimo da joj nije dobro, što će samo eskalirati (filmovi kao da ne priznaju prehladu, ako je bolest, onda mora biti rak). Sin Saša (Uliks Fehmiu) je slika i prilika izgubljene generacije, ratni veteran, četrdesetogodišnjak koji još uvek živi sa roditeljima, ima propali brak i nema stalni izvor prihoda, pa je zbog toga u konstantnom sukobu sa ocem koji mu zamera da ništa nije napravio od sebe.

Film, međutim, počinje u Ljubljani, sa kćerkom Senadom (Vedrana Seksan), trudnom, koja muža Boruta ispraća na (možda poslednje) dugo putovanje motociklom sa prijateljima. I upravo u toj sceni počinje ono što ne valja sa celim filmom. Na stranu sitne nelogičnosti (početak putovanja u pešačkoj zoni, Tromostovje u pozadini) koje su ionako tu radi koprodukcionog potencijala, mnogo veći problem je podilaženje većinskim društvenim stavovima o otuđenom Zapadu i populistički tretman tranzicije kao svojevrsnog bauka i još jednog nametnutog zla.

Tipskost je ono što obeležava ceo film. Tako imamo tipske situacije, čak i taj prokleti rat u pozadini, o kojem Saša razglaba sa svojim društvom i koji njima deluje kao univerzalni alibi za promašene živote. Imamo i nostalgiju za prošlim sistemom kod Muhameda i njegovog društva, oni ga smatraju pravednijim, ali tužna istina je da je njihovoj generaciji on bio prirodniji i predvidljiviji, pa su se u njemu bolje snašli. Cela priča gravitira stanu i porodičnom životu gde se Marija upinje da, na izmaku snaga, sve održi na okupu.

Nekako je tipski i “casting”, sačinjen od poznatih regionalnih glumaca. Lepo je videti Boru Stjepanovića ponovo u sarajevskom kontekstu, pa makar to bila mala epizoda. Uliks Fehmiu pokušava i donekle uspeva da kanališe bes i besperspektivnost te izgubljene generacije kojoj je rat obeležio život, ali viđali smo ga i u boljim ulogama (recimo, „Sutra ujutru“ Olega Novkovića). Emir Hadžihafizbegović donosi još jednu u nizu svojih tipičnih uloga balkanskog oca. Jasna Ornela Bery je takođe ograničena svojim tipskim likom. Tipskost se nastavlja i u dijalozima, očekivanim i pomalo drvenim i u simbolici koja je razasuta po filmu. Takvi su i trikovi i intervencije, poput ubacivanja popularnog pevača Bože Vreće. I režija je jednako školska, oslonjena na duge kadrove koji su tek ponekad atraktivni, najviše zbog fotografije Erola Zupčevića.

Zapravo, vratimo se na naslov. „Naša svakodnevna priča“ je ujedno i “naša” tipična priča. Zaista nisam siguran da li je bilo opravdano imati (ili podgrevati) visoka očekivanja od filma koji se tako zove. Jesmo li zaista mogli očekivati nešto posebno i prelomno od nečega što u naslovu sadrži “svakodnevno”? „Naša svakodnevna priča“ čak nije ni toliko svakodnevna, koliko je tipska konstrukcija u svim svojim elementima i u celini. To ne znači da je film katastrofalno loš, ali naprosto ne pomera granice i donosi nam vrlo malo novoga. Rat, pa makar u pozadini, bauk tranzicije, bolest kao univerzalni okidač empatije i novi život koji nikako da počne ipak su nedovoljni za izlazak iz okvira.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Naša svakodnevna priča

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. IVAN ERGIĆ: Povratak

    16.10.2019.

    Ivan Ergić

    IVAN ERGIĆ: Povratak

  2. FENOMEN GRETE THUNBERG: Objekt perverzne zabave medija i javnosti

    01.10.2019.

    Nataša Škaričić

    FENOMEN GRETE THUNBERG: Objekt perverzne zabave medija i javnosti

  3. BURE BARUTA: Nazovi Toplane zbog ratnog zločina

    30.09.2019.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Nazovi Toplane zbog ratnog zločina

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije