22 JULY
Kino
REDATELJ: PAUL GREENGRASS

Kontekst i posledice suludog pohoda Andersa Behringa Breivika

ocjena: Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena Zvjezdica_vatrena | godina: 2018. | trajanje: 143 minute
uloge: Anders Danielsen Lie, Jonas Strand Gravli, Jon Oigarden, Maria Bock, Thorbjorn Harr, Seda Witt, Isak Bakli Aglen, Ola G. Furuseth
žanr: političko-istorijska procesna doku-drama
scenario: Paul Greengrass (prema knjizi “Jedan od nas” Asne Seierstad)
redatelj: Paul Greengrass
ritn by: Marko Stojiljković | 31.01.2019.
22 JULY: Kontekst i posledice suludog pohoda Andersa Behringa Breivika
22 JULY: Kontekst i posledice suludog pohoda Andersa Behringa Breivika
Ponekad se pojavi neobjašnjivi sinhronicitet trendova u filmskoj industriji, kao što je to bio slučaj u prošloj godini kada smo u vrlo kratkom periodu dobili dva potpuno različita filma, vrlo sličnih imena. Radi se o filmovima snimljenim na temu krvavog pokolja koji se dogodio 2011. godine na norveškom otoku Utoya, kada je klerikalno-fašistički ekstremista Anders Behring Breivik iz vatrenog oružja usmrtio 69 osoba. Od tih 69 žrtava velika su većina bili mladi ljudi koji su na Utoyu stigli u sklopu letnjeg kampu tada vladajuće norveške Radničke Partije. Pre dolaska na otok Anders Behring Breivik je, u svrhu diverzije, aktivirao eksplozivnu napravu u blizini zgrade norveške Vlade u samom središtu Oslu, pritom ubivši još osmero ljudi. Uz ukupno 77 mrtvih, strašna bilanca ovog pohoda je i preko dve stotine ranjenih, povređenih i traumatiziranih ljudi.

Filmove o događajima na Utoyi treba snimiti, trebalo se to dogoditi i ranije, ali za to da se čak dva pojave baš 2018. godine nema logičnog objašnjenja, a ono da je (ekstremna) desnica u usponu u Skandinaviji vredi bar za nekoliko godina unazad, otkako budalaštine iz Breivikovog manifesta postaju sve više i više deo političkog mainstreama, a ekstremne partije ili ulaze u vladu (kao u Norveškoj) ili predvode opoziciju (kao u Švedskoj). 

Oba filma, i „Utoya: 22. July“ norveškog reditelja Erika Poppea i Greengrassov film vrlo sličnog imena „22. July“, a kojim ćemo se detaljno pozabaviti, imala su zvučne festivalske premijere (Berlin, odnosno Venecija, odakle je „22 July“ ubrzo krenuo u Netflix globalnu distribuciju) i oba traže posmatranje iz etičkog pre nego iz filmsko-estetičkog ugla, iako su im fokus i autorski postupak potpuno drugačiji.

Dok se Poppeov film snimljen, izuzev statičnog CCTV uvoda, u simulaciji jednog neprekinutog kadra, čini kao da je lišen svakog konteksta (osim onog koji se podrazumeva i koji znamo iz vesti), pa stoga ima auru psihološkog horora, Greengrassov film je na kontekst i posledice upravo fokusiran, a sam masakr mu služi kao ekspozicija. U njoj nam Greengrass uvodi likove Breivika (odlični Anders Danielsen Lie), Viljara Hansena (mladi Jonas Strand Gravli) koji će nam ponuditi perspektivu preživele, ali traumatizirane žrtve krvavog pohoda i njegove familije, majke (Maria Bock), oca (Thorbjorn Harr) i mlađeg brata (Isak Bakli Aglen), te norveškog premijera Jensa Stoltenberga, u izvedbi Olae G. Furusetha, laburističkog (socijaldemokratskog) premijera Norveške, a kasnije generalnog sekretara NATO pakta. Jednom kada Breivik bude uhapšen i izveden pred sud, u priču se uvodi lik njegovog advokata Geira Lippestada (raspoloženi Jon Oigarden) koji se, unatoč pritiscima sredine i svojim liberalnim i donekle levičarskim političkim uverenjima, prihvata odbrane svog klijenta iz razloga profesionalne etike.

22 july
Uz 77 mrtvih, strašna bilanca ovog pohoda je i preko 200 ranjenih, povređenih i traumatiziranih ljudi (SCREENSHOT: YouTube)

Situacija je postavljena, a radnja se u drugoj trećini filma grana na nekoliko rukavaca. Prvi su pripreme za suđenje i Breivikovu odbranu, zajedno sa kontroverznim psihijatrijskim veštačenjem i Breivikovom promenom taktike od odbrane na neuračunljivost do de facto priznavanja krivice ne bi li koristio suđenje kao pozornicu za daljnju propagandu svojih sumanutih ideja. Drugi je perspektiva njegovog advokata i pritisak javnosti kojem je on izložen kao neko ko svojevoljno (iz kojeg god razloga) brani monstruma. Treći je Viljarov oporavak u fizičkom, a još više u psihološkom smislu, potpomognut prijateljstvom i nagoveštajem veze sa još jednom od preživelih žrtava, Larom (Seda Witt) koja je imigrantskog porekla, što drži moralnu kičmu ideji skandinavske inkluzivne socijaldemokratije, a oporavak se dobrim delom vremenski preklapa sa lokalnim izborima na kojima je Viljarova majka kandidatkinja za gradonačelnicu. Na kraju, imamo i rukavac u kojem premijer sa svojim timom ispituje propuste u sigurnosti koji su uopšte doveli do takvog događaja sa takvim ishodom.

Problem sa ovakvim širokim zahvatom je što po pravilu ne ide u dubinu jer za to nema prostora. Greengrass, iako najpoznatiji po nastavcima filmova iz Bourne serijala i autorskom postupku koji se oslanja na akcione scene snimljene drmusavom kamerom iz ruke (ovde toga ima u uvodnoj trećini), takođe je verziran kao reditelj detaljnih i faktima potvrđenih doku-drama (zapravo vrlo bliskih trileru kao žanru) kao što su to „Bloody Sunday“, „United 93“ i „Captain Phillips“. Ovde je Greengrass prisutan u umerenijem izdanju, pa je film pregledan, čini se plemenit u nameri, ali uglavnom ostaje na površini jer ni u završnoj trećini ne uspeva da “udari” svom snagom i odjekne kao vrhunska izjava, iako ima tu nameru. 

Takođe, atipično za ovakav film je “prevođenje” pravnog sistema i kaznene politike i njegovo prilagođavanje očekivanoj publici, pa tu dolazi do namernog krivljenja faktografije u smislu presude Breiviku. Na koncu, može se raspravljati i o tretmanu glavnog lika kojeg Greengrass u konačnici svodi na budalu i ludaka (što on i jeste u suštini), time možda zamućujući činjenicu koliko takve budale i ludaci mogu biti opasni, naročito ako neki naizgled umereniji preuzmu njihove fundamentalne stavove.

Ono što je potpis Greengrassovih filmova je istinska ili vešto fingirana autentičnost, a ovde je radi toga pribegao zanimljivom postupku glede izbora glumaca i jezika. Naime, film je snimljen na engleskom jeziku, a glumačku postavu sačinjavaju norveški glumci koji igraju na svojem neglumljenom akcentu. To nije veliki problem inače, imajući u vidu da Norvežani u proseku govore jako dobar engleski, te da norveški i drugi skandinavski glumci s lakoćom igraju ne nužno lokalno obojene uloge u Velikoj Britaniji i Hollywoodu, a do problema dolazimo samo kad na ekranu imamo primalne situacije: možete li zamisliti nekoga da pušta očajničke krikove ili traži pomoć na stranom jeziku, ma koliko ga inače dobro govorio? Izuzev toga, reč je o korektnom i solidnom filmu, ali kojeg teško možemo nazvati fascinantnim.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. BURE BARUTA: Brega vs. Buba Corelli

    16.08.2019.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Brega vs. Buba Corelli

  2. SLUČAJ KGK: U boj u boj za NATO svoj!

    11.08.2019.

    Nataša Škaričić

    SLUČAJ KGK: U boj u boj za NATO svoj!

  3. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Kad na moru padne kiša

    06.08.2019.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Kad na moru padne kiša

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije