Zdravo, Derviše! Odavno se nismo videli, druže i kolega. Ti si mi posebno drag. Posle toliko godina, čak sedamdeset i devet, mora da ti nedostaje idila gimnazijskog školovanja. Siguran sam da žališ za hodnicima za koje te veže toliko uspomena, za jaranima iz klupe i sjajnim kolegama iz literarne družine, za dugim šetnjama od škole do kuće i večernjim satima presedenim u parku ... a tek za mirisnom kosom onih maturantkinja! I onom D.M. kojoj si posvećivao pesme, kakav li je samo ona dragulj bila! Šta je na kraju bilo sa vama? Pričaj! Eh, Derviše, šteta, i ja kažem ... klinka, pusti je. Ali ipak: ne možeš pojmiti kakvo je to vreme bilo. Za pisanje poezije kao stvoreno! Ljubavne i ... znam, znam. Ne kažem da je bilo lako. Zar ti misliš da se išta danas promenilo, molim te? Taj profesor Rakić, profesor onaj, đak ovaj ... provincija smo mi ovde, provincija i ništa drugo! Pričaj, šta ima novo kod tebe?

Moram ti se pohvaliti: izdao sam zbirku pesama. Zove se "Pogledi s mosta". Sada kad pogledam, nisam nešto zadovoljan, moglo je sve to bolje: ipak su to pesme iz osnove škole! Ma, da! A ti, prvi naš pesniče? Hajde, bolan, ne budi skroman, nije to mala stvar: zamisli, u nekoj monografiji povodom recimo stotinu godina gimnazije, da piše: Derviš Pašić, prvi gimnazijalac - autor zbirke pesama. Baš ovde - ne kažem, jesmo mi provincija - ali opet, zamisli: Derviš Pašić, "Snopovi duše". Kako ti to lepo pristaje! Nikako da prežalim taj dragoceni rukopis ... Šta, zar nisi čuo?

Eh, moj dobri Derviše, šta da ti kažem ... proklet smo mi narod, i ova zemlja sa nama. Izgubljena je u ratu ... ne, ne u tom ratu u kojem si ti izgubio svoj mladi život, 28. januara četres-pete, boreći se kao komesar 16. muslimanske brigade, tamo negde između Drinjače i Nove Kasabe, u nekoj četničkoj zasedi. Četrdeset godina kasnije, opet isti šljam, i ovde i tamo. Hajde, ne birni, sada si heroj! Ima još momaka i devojaka koji pišu poeziju ...

Narodni heroj Mirko Filipović (FOTO: Wikipedia)

Zdravo, zdravo ... Filipoviću, to si ti? E, da mi je neko pričao, ne bih verovao! Deluješ mator, ali si i dalje legenda! Opet tu nešto glumataš, još iz omladinskih dana navikao da šefuje mlađima od sebe. Pa je l' to komunizam? Neka, ako, sada si narodni heroj. Pazi, nije to zajebancija. Jesi čuo, vratili ti bistu u park! I tamo fino piše: Mirko Filipović, narodi heroj. Među Fadilom, Hamzom i Roćkom. Kakvo društvo ... Nedostaju li tebi oni tvoji? Ni ti, vidim, nisi svestan u kakvu si generaciju išao. Gavrić, Veselin, znaš ga ... i on je isto narodi heroj! A ne, njegova je bista na Ledincima, kad kreneš ka Račanskoj, sa leve strane od katoličke. Taj trg sada krasi park, odlična ćevabdžinica i veliki kružni tok. Zove se, verovao ili ne, Draže Mihailovića! Šokiran si? Šta si zinuo? Sad su svuda, isti oni! One bradonje što su te tog maja, četres ... a, četvrta je bila? ... Da, kako ne bih znao ... četres-četvrte uhvatile i predale Nemcima, a ovi te u Brčkom odrali od mučenja. A naš Mirko nikoga da oda! Zato si i streljan, posle par meseci, u Drenovcima, preko Save.

Zdravo, mlade dame! Radojka, Herta ... godište sedamnaesto? Kako izgledate, nema vam ravnih. Svi se momci skupili oko vas, a samo da znaju kakve su to junakinje i buntovnice! De, dosta ... Radojka, kako je na Filozofskom, godi li ti Beograd? Molim, ti se vratila u Bijeljinu? Kao omladinka, poslali te? Čak do Sarajeva? Bez reči sam. I posle kažu, žene su za sanitet. Ko zna šta bi bilo da te ustaše nisu uhapsile septembra četres-prve i poslale u zatvor. Prebili ti i noge i ruke, pa te streljali na Vracama. Zato će te sledeće generacije gimnazijalaca zvati narodnom heroinom! Jedna škola u Bijeljini nosila je tvoje ime. Kažem, nosila. Posle su ti i bistu obezglavili, prokletnici. Sada je vraćena.

A ti Herta, kako provodiš dane? Sigurno bezbrižno, jer tvoj muž beše Svetolik Gospić, veliki partizan! Čuvaju li te njegovi, u Crnjelovu, dok je on u šumi? Verujem da jesu, draga Herta, dok i tebe u julu prvog leta kad je buknuo ustanak, nisu otkrile ustaše i poslale u Jasenovac gde su te zaklali. Do devedeset druge jedna mala ulica u Bijeljini nosila je tvoje ime. Sada je više nema. Znam, ne brini, svima isto govorim ...

Biste narodnih heroja u Bijeljini (FOTO: Bijeljina.live)

Zdravo, bijeljinski gimnazijalci! Zdravo: Derviše, Mirko, Veseline, Herta, Radojka, Atifa, Đorđe, Envere, Vlado, Nijaze, Vukašine, Srbo, Jozefe, Fadile, Đoko, Ešefe, Sonja, Emine, Jutida. Zdravo, drugi Đoko i treći Mirko! Pozdrav za obojicu mojih imenjaka, Vojislava! Dobar dan i Vama, profesore Uglješa; poštovanje, profesore Crnjek. Profesore Lopčiću, Vaši im rukopisi pretekoše! Profesorice Zoro, zašto li nam Vas uzeše? Profesore Mačkiću, naučili ste nas etici dok ste pred mitraljeskim cevima fašističkim u Kragujevcu vikali: ,,Ja sam Srbin, a ne Hrvat iz Bosne!", bivajući čovek pre svega. Profesorice Malc i profesore Petroviću, vas je neko od vaših đaka već osvetio. Zdravo, još jednom, svima! Zdravo, dvesta šesnaestoro vas!

Pozdravljam vas sa poštovanjem, jer vidim da nema ko drugi. Vi niste imali svoju Desanku Maksimović, ali krvavu bajku ste imali. Vi niste imali svog Ivana Gorana Kovačića, a krv vam beše i svetlo i tama. Vi niste imali svog Branka Ćopića, a svi ste kao orlovi rano poleteli. Gimnazijalci i gimnazijalke, profesori i profesorke: vaši vanvremenski đaci i drugovi nisu vas zaboravili. Barem ja nisam: iako vas nikada nisam ni poznavao, osećam se kao da jesam. Kako? Ja vas vidim ovde, jasno i postojano: kao što je Filip Višnjić, po kome naša gimnazija nosi ime, slepih očiju video velike istorijske događaje. Vidim vas na njenim hodnicima i njenom dvorištu, iako je ona sada u novoj zgradi i na novom mestu, iza zavesa vitkih drvoreda u Račanskoj ulici. Drvoreda zelenih krošnji i snažnih stabala, izniklih iz znoja brigada novih naraštaja, u slobodi.

Razglednica s motivom bijeljinske gimnazije (ILUSTRACIJA: Preporod)

I tu vas vidim, bijeljinski gimnazijalci! Vidim vaše snažne mišice i ljupka lica na zracima letnjeg sunca koje se probija kroz lišće. Leto je, vrelo ravničarsko leto, baš onakvo leto kao kada ste, sa zvukom poslednjeg zvona, umesto u parkove i na drinske plaže otišli među puške i bajonete. Kada, poput Principove, vaše sene prođu hodnicima kojim gaze nove generacije, postoji opasnost da će videti balavce koji na navijačkim majicama nose simbole pod kojima ste mučeni, vešani i klani. Postoji strepnja da će vaši duhovi šunjajući se po ključaonicama čuti govore onih profesora, apologeta vaših ubica, branitelja četništva i nedićevstva.

Ali vam zato ja, u ime svih onih koji i dalje veruju u vaše ideale, kažem: kada sledećih godina u ovo letnje doba zazvoni poslednje zvono i uz ciku i lom gomila mladih pohrli ka vratima škole da se izgubi na užeglim ulicama, pod ceradama kafića i tuševima bazena; kada u večernjim satima na klupama pored opštine svaki deran bude odmeravao svoju Anu, Mariju i Ajlu - za vas, bijeljinski gimnazijalci, za sve vas, baš kao što je veliki Izet Sarajlić pevao, jer kako je pevao kao da je baš o vama pevao: večeras ćemo za vas voljeti!

Lupiga.com

Naslovna ilustracija: arhiva/Vojislav Durmanović