TREĆI REGISTAR

Prosjak

ritn by: Mladen Ivanović | 01.08.2022.
TREĆI REGISTAR: Prosjak
Sutradan je sedeo na istom mestu, posle par sati u kutiju je neko spustio novčanicu, podigao je pogled, onaj pun zahvalnosti, ali je zbog njene vrednosti zakasnio, ostao je prikovan na novčanici od sto evra, a kada je podigao glavu video je siluetu kako se brzo udaljava, a po prosjačkom poslovnom pravilu veće apoene treba odmah izvaditi iz kutije, u preklopljenoj novčanici skrivao se papirić, mislio je da ga neko vraća, ali nije bio njegov, nije bio od nezadovoljne mušterije, samo ispisan broj telefona. Odsedeo je do kraja smene, brzo je shvatio da ima premalo informacija za bilo kakvu spekulaciju. Okrenuće broj sutra, smatrao je da bi ga zvanje stranca istog dana stavilo u defanzivnu poziciju, iako je prosio, morao je pokazati da poseduje samopouzdanje, mislio je na samopoštovanje.

Donosimo vam odlomak iz, do sada, neobjavljenog rukopisa "Treći registar" Mladena Ivanovića

Bio bi odličan prosjak. Na doka mislim. Stan je bio greška. Ne znam zašto sam mu dodelio stan. Prosjak i stan ne mogu zajedno ni u rečenicu, a kamoli u stvaran život. Plus što sam mu dodelio stan pre nego što sam se uverio u njegove, da kažem, ljudske kvalitete. A Pao, iako se patio u ludnici, ni reč nije rekao. Pravio se lud u granicama svojih mogućnosti, a ja sam ga obrisao. Ne znam da li bi bolje ispalo da sam im zamenio mesta. Pao bi sigurno bio zadovoljan. Sve je bolje od ludare. Iako bih opet upao u problem sa dokom ostao bi mi Pao. Pogrešio sam, i nisam. Uvek je tako sa naknadnom pameti. Ili je u pitanju žal? Za dokom? Moguće. Ali ne zbog njega kao osobe. Bilo bi trulo bez prosjaka, a da ga ima, prvo bih morao da mu oduzmem stan. Ali kako? Ne mogu tek tako da banem prosjaku na vrata stana. „Izvinjavam se, ali ovaj stan ti više ne pripada“. Verovatno bi me oterao u kurac. Izvršitelji? Oni su odvratni. Ali ako rade posao, zašto ne? Uostalom, činim mu uslugu. Ne bi morao svakoj šuši objašnjavati da je prosjak iako ima stan. Nego lepo na ulicu, pa kada ga neko zlonamerno upita za stan, prosjak pomene izvršitelje, jer od njih ne postoji veće smeće, u smislu ljudskog otpada, a zlonamernik zine, toliko u neverici otvori usta, ma pretvori se u usta. I nema kud. Mora da pljune kintu u kartonsku kutiju. Ali onda otpada da on prosi iako nije prosjak. Kakva je to titula? Prosjak koji to nije? Mislim da sam u problemu, jer takav opis obuhvata skoro celu populaciju drage nam otadžbine. Baš smo se ofucali. Ili nismo? Ako nismo, onda sam antidržavni element. Moram pod hitno da napišem zabelešku o prosjaku. Za svaki slučaj. Zlu ne trebalo. Pa kada mi organi reda pokucaju na vrata, ja im lepo, kulturno, dam zabelešku. Sigurno bi uvideli da je u pitanju veliki nesporazum. Shvatili bi da je problem lične prirode i da ne kritikujem, a ne dao bog da opanjkavam naše premudro rukovodstvo. Ako bi i dalje sumnjali izvadio bih ugovor sa izvršiteljima, a tu lepo piše da je na moju inicijativu izbačen iz stana još jedan lezilebović koji ne radi ništa pored onoliko fabrika. A šta ako me organi reda pitaju za savet? Jer sada smo na istoj strani. "Šta bi nam uvaženi gospodine savetovali da sa dokom uradimo?" Prvo bih pomislio na zatvor. Mislim da je to ispravna reakcija na sve šta mi je taj lik uradio. Ali šta ako bi to postalo pravilo? Nisam pametan. Ne bih im to rekao. Naglas razmišljam. Tek sada razumem naše rukovodstvo. Shvatam da se iz najbolje namere, kao na primer: Dok, rodi zastrašujuća praksa, kao na primer: Otimanje stanova svim nezaposlenim građanima naše otadžbine. Evo šta je Dok odbio, jer mu je „nešto drugo iskrslo“, neću prećutati ni moju glupost, pre bih rekao nespretnost, sa dodeljenim mu stanom. 

„Zapisivao je na sitnim papirima po jednu rečenicu, kada je sedeo u širem centru grada svako je mogao, bio je pozvan da uzme papirić bez obzira da li je stavio kintu u kartonsku kutiju. Te rečenice na papirićima, mislio je da ga odvajaju od prosjaka. Nije prosio, razmenjivao je vrednosti. Paralelne stvarnosti, ako postoje, deluju na mnogo načina, ako deluju, a deluju iako nisu ni paralelne ni stvarnosti. Izdvojićemo dva: prvi način je miksovanje paralelnih svetova tako što se međusobno prožimajući utapaju jedan u drugog i drugog u jedno. Drugi način sprečava utapanje, dozvoljava im da se prepliću, ali se protivi nesvesnoj igri dominacije koja postaje prava kao prvi način, ili načelo. Prvi način dozvoljava slobodu u ime dominacije, dok je drugo načelo svesno da je svaka sloboda u orbiti dominacije kratkog veka. Prvi propagira slobodu izbora, a drugi izbor slobode kroz oduzimanje moći dominaciji kao igri. Rečenice na papirićima igrale su igru ta dva načela i svako je čitajući ih dobijao ono u šta je verovao. Za njega bi se moglo reći da je populista na mikro nivou, iako nije mislio da se tako mogu protumačiti komadići papira, raznog papira. 

Bilo je tu beline istrgnute iz novina, flajera, unutrašnjosti pakli cigara, prepun je-još uvek-ovaj svet papira, a poruke izvan beline su na spoljnoj strani, lako dostupne, prelako, postaju vremenom banalne, gube, i mi sa njima, tajnu otkrića. Moglo bi se reći da on trguje tajnama, ali bi to bio nefer opis, sveli bi ga na trgovca, bio bi suprotnost otkriću, iako tu postoji dualnost moramo je odbaciti u ime poverenja u neobičnog prosjaka koji odbija tu datost. Jeste, on prosi. Jeste, on je prosjak, ali te nazive nikad neće prihvatiti, delovali su mu kao loša konačnost, mirenje sa sudbinom nemoći, jer je nemoć reč koja lebdi nad pojmom pod kojim vodimo ljude koji prose. Skoro svako se može naći u stanju nemoći nad moći koja ga izbacuje iz poretka predvidljivosti i smešta na mesto bez doma. Jedini način preživljavanja, onog golog, svedenog na biološke potrebe, nalazi se u prostoru komunikacije sa drugima, sa većinom, a i ona je upitna, lako se može zamisliti većina, ne mora se ni zamišljati, vidi se svuda oko nas, vidljiva je većina izvan poretka predvidljivog, vidi i ona da je izvan poretka, ali se nada da neće potonuti na sam kraj nemoći, nemoći kao simptoma društva na umoru. Prosjaci nam pokazuju, ukazuju, da se može i bez ega, u njihovom slučaju on prvi strada. Mi ih zaobilazimo, unose u naš svet nelagodu potisnutog ega i umesto razumevanja mi zbog njihovog nehumano-neljudskog načina života izvlačimo zaključak da su oni postali prosjaci upravo zbog nedostatka ega. 

Tako ego postaje oružje na granici poretka i izopštavanja. Ego vojnici poretka okretali su glavu, nisu ga želeli u svom vidnom polju. „Neka ga, neka prosi, ali ga ja ne moram gledati, svi imamo slobodu izbora“. Dok je razmenjivao vrednosti gledao je u pod, ako se podom može nazvati asfalt i karton na kom je sedeo. Prosjaci su se morali odreći pogleda koji otkriva, znatiželjnog pogleda u druge, u nebo, u svet oko nas. Morali su postati manji, manje ljudi od nas, jer ko bi dao milostinju sebi ravnom biću? Taj kontinuitet gledanja u pod deluje i posle odlaska sa radnog mesta, ostaje, kao žig, celog života u njima, i nama koji nismo deklarisani prosjaci, ali smo izvan poretka. Bez dokazivanja nepokazivanjem ravnopravnosti nema milostinje. Pogled se može podići samo kao znak zahvalnosti na udeljenoj milostinji. Rutina je ono što spaja, pa se prenosi i na one izvan poretka stvarajući odnose dve i više rutina, očekivanog ponašanja prema višim bićima, koja su viša u odnosu na ljude, ako su ljudi oni sa pogledom u pod, i nas slobodnog pogleda, ako je to sloboda. 

Dizao se polako, osećao se kao da nikad nije koristio noge, utrnule su, utrnute noge, sve je u redu, poznavao je taj osećaj, a posebno poslednjih nedelja otkad ih je napustio jedan od njih trojice koji su delili to mesto na betonu, samo je jednog dana nestao, možda je našao bolje mesto, možda, biće da je tako, sigurno je tako, otišao je na bolje mesto. Ustao je, nije skitnica, imao je stan, nalazio se između dva sveta, ali nijednom nije pripadao onako kako se pripada, makar bila i najpovršnija površnost pripadanja, neka slaba nit koja ga veže za poredak iz okoline stana ili izvan poretka u području oborenih pogleda. Sutradan je sedeo na istom mestu, posle par sati u kutiju je neko spustio novčanicu, podigao je pogled, onaj pun zahvalnosti, ali je zbog njene vrednosti zakasnio, ostao je prikovan na novčanici od sto evra, a kada je podigao glavu video je siluetu kako se brzo udaljava, a po prosjačkom poslovnom pravilu veće apoene treba odmah izvaditi iz kutije, u preklopljenoj novčanici skrivao se papirić, mislio je da ga neko vraća, ali nije bio njegov, nije bio od nezadovoljne mušterije, samo ispisan broj telefona. Odsedeo je do kraja smene, brzo je shvatio da ima premalo informacija za bilo kakvu spekulaciju. Okrenuće broj sutra, smatrao je da bi ga zvanje stranca istog dana stavilo u defanzivnu poziciju, iako je prosio, morao je pokazati da poseduje samopouzdanje, mislio je na samopoštovanje. 

Gledao je u telefon, pre nekoliko godina kupio je ovaj krš za sitan novac, a ko bi kupovao telefon na nemačkom jeziku a da nije jeftin? Taj jezik nikad nije kapirao, na nekim drugim jezicima mogao je ponešto shvatiti, ali na nemačkom nije razumeo ni porno filmove. Retko ga je koristio, nije imao mobilni, moglo bi se reći da se nije za života natelefonirao. A i kad bi nekog nazvao, stalno mu se na malom ekranu pojavljivalo nemačko upozorenje, Dok je lupao nasumice po gomili nepoznatih tipki, ugasi jedno, osvetli drugo, isključi telefon iz zida, pa ga ponovo upali, i tako, imao je u posedu telefon za gimnastiku, telefon koji je imao punjač koji ga nikad nije napunio iako je večno na direktnoj liniji sa strujom. Taj telefon je posedovao izražen personaliti. Oduvek mu je bio stran razgovor preko telefona, zamišljao je šta rade sagovornici sa druge strane, možda leže goli na krevetu, češkaju se ispod pazuha, kenjaju, gledaju se ispred ogledala i dok čupaju dlake iz nosa govore „Ponovi, nisam te čuo!“, a dlaci se ne napušta nosna šupljina. 

Mogao ga je odavno zafrljačiti kroz prozor. On i telefoniranje su dva nepomirljiva sveta. Okrenuo je broj, ko će sačekati do sutra, nije od onih koji pucaju od samopouzdanja, a možda upravo oni ne vode računa o tim sitnicama, kao što to radi on, koji prosi, a nije prosjak. Kurtoazni početak razgovora je potrajao, kako ste, dobro smo, znate, znam, loše stvari se dešavaju u svetu, nepravda pa to ti je, surov život, sebičnost suvereno vlada, opšta mesta, ubiće ga opšta mesta. Glas se na kraju zahvalio na pozivu, pozdravio ga, veza se prekinula. Pomislio je da ga telefon opet maltretira, ali danas je radio besprekorno, mada je ta reč preterana“. 

E sad, reci ti meni šta ovde ne štima?........neki miks mutnih oblika, ili tako nešto mu se pričinilo dok na tri dela blinka izglobljeno podeljeno svetlo. pešak pred zebrom opšte je mesto mestimično oblačno sa povremenim udarima vetra. jugoistočnog vetra. na tri dela izglobljeno blinka podeljeni pešak. u glavi lete ptice, lete mačke, množe se odrazi po izlozima. kada se svetlu gubi trag, kada je duploj dozi otkucao sat rituali po navici pumpaju lažni sjaj, ali to je gotovo. mora se prevazići odsustvo rituala. kako se približavalo razdvajanje, preklapanje u pokušaju da popuni rupu oslanjalo se na nostalgiju, na sav taj mir kojim je zračila dupla doza. gleda u praznu čašicu matiranog stakla, gleda u miks mutnih oblika. na tri dela izlomljeno blinka podeljeni mrak. ako se digne od stola neće se probuditi, neće ostaviti oproštajnu poruku, u njoj neće pisati ono što što ga je stid izgovoriti, neće pluća osloboditi. glava pade na sto, umorna. na tri strane sveta blinkaju kapi magle. slane kapi kroz vetrove, slane magle kroz snove, kroz mutne stolnjake, kroz duple doze slane kapi kapaju kroz obraze slane magle odlaze. odlaze........Stoji da sam mu poturio neznanje nemačkog jezika, ali osim ako nije snob, to je opšte mesto u nas, mislim na nemanje pojma o nemačkom jeziku. Pobogu, neću filozofa terati na ulicu, iako ta slika nije daleko od stvarnosti, ma šta ona značila, ne mislim na filozofa nego na stvarnost, ma šta ona značila... Umesto da pozove siluetu još jednom, njemu je nešto drugo iskrslo. Boli ga uvo što me je ostavio na cedilu. Šta da radim bez broja telefona? Ne kapiram zašto se nadurio. Možda je smatrao da kao prosjak nije dovoljno uverljiv? Moguće. Mislim na dokovu neuverljivost. Ali mogao je nešto po tom pitanju preduzeti. Šta znam, mogao je sebi slomiti nogu i eto rešenja. Ako štake nisu uverljive, ne znam šta jeste. Plus je tu šut karta iz gajbe od onog izvršiteljskog ološa, onog ideološkog viška simboličkog, to jest realnog ideologije poretka. Ne znam šta još da mu stavim na grbaču. Neku boleštinu? Sviđa mi se, ali koju? Plućne bolesti su kliše, tako da to otpada. Imanje jednog bubrega je solidno rešenje, a može se upotrebiti u daljoj perspektivi se seća kako je darovao bubreg drugu iz detinjstva, a ispostaviće se da je taj nositelj njegovog bubrega prodao izvršiteljima, tom ološu je prodao adresu stana čoveka koji kasni sa stanarinom, a podrazumeva se da je u pitanju unapređeno uneređeni prosjak 2.0.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. STRAH OD FEMINIZMA: Zašto se emancipirane žene boje pridružiti

    15.08.2022.

    Sofija Kordić

    STRAH OD FEMINIZMA: Zašto se emancipirane žene boje pridružiti

  2. UZ ODLAZAK VLADIMIRA MATIJANIĆA: Ostajemo usamljeniji pred bagrom

    05.08.2022.

    Jerko Bakotin

    UZ ODLAZAK VLADIMIRA MATIJANIĆA: Ostajemo usamljeniji pred bagrom

  3. PRESTANIMO SE LAGATI: Odavno živimo u aparthejdu

    23.07.2022.

    Marko Tomaš

    PRESTANIMO SE LAGATI: Odavno živimo u aparthejdu

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije