KAKO SU RUSI SAZNALI ŠTA JE TO GORAŽDE: U proleće 1992. godine, kada je započeo rat u Bosni, ispalo je da su veći gradovi većinom podeljeni među suprotstavljenim stranama. Ni Goražde, grad u Istočnoj Bosni, nije bio izuzetak. Taj grad je bio centar oblasti u gornjem toku Drine, a pravoslavni Srbi su činili nešto manje od polovine njegovog stanovništva. U srednjem veku se u pravoslavnom manastiru, koji su u poslednjem ratu srušili muslimani, nalazila jedna od prvih štamparija na Balkanu. Taj grad se posle drugog svetskog rata pročuo zahvaljujući fabrici oružja sa zvučnim imenom „Pobeda”.

SRBI ODLAZE, RUSI DOLAZE: Goražde je tokom prvih meseci rata bilo faktički podeljeno na dva dela: srpski i muslimanski. Verovatno bi takva podela i nadalje ostala sve dok neka od strana ne bi stekla značajnu nadmoć nad drugom. No, došlo je do banalne izdaje. Poslednje srpske jedinice su napustile grad krajem avgusta 1992. godine. Zajedno sa srpskom vojskom, Goražde je napustilo celokupno srpsko stanovništvo. Muslimanski pobunjenici stekli su ogromnu teritoriju, ovladali su kanjonom Drine od Srbinja (Foča) do Višegrada, sasvim se približivši granicama Srbije i nastala je realna pretnja osvajanja Ruda, Čajniča, Višegrada…

TAJ GRANDIOZNI ĐENERAL MLADIĆ OSLOBAĐA GORAŽDE: Srbi su tokom jeseni 1992. i zime 1992-1993. godine vodili isključivo odbrambene borbe, pokušavajući da zadrže navalu sve jače muslimanske armije Bosne i Hercegovine. Kao rezultat grandiozne ofanzivne operacije u proleće i leto 1993. godine, koju je zamislio i sjajno izveo general Ratko Mladić, Srbi su preoteli inicijativu i napredovali 20-30 km prema Goraždu. Do centra grada je preostalo 8-10 km. U proleće 1994. godine Srbi su u toj oblasti ponovo izveli ofanzivnu operaciju u kojoj je uništena muslimanska 82. samostalna divizija, dok je srpska prethodnica počela da ulazi u predgrađe grada koji su pre godinu i po napustili.

MUČNO NAM JE KAD NE KOLJEMO: Tokom proleća 1994. godine u Sarajevu je, kao i na drugim delovima fronta (izuzev rejona Goražda) vladalo zatišje. Ruskim dobrovoljcima je ta neaktivnost bila mučna, tim pre što su svakodnevno pristizali izveštaji o slavnim pobedama na Goraždanskom frontu. Prvobitno je planirano da se ruski odred uputi u Goražde, no kasnije su planovi promenjeni, te su Rusi zajedno sa srpskim četnicima ostali na „mirnom” Jevrejskom groblju u Sarajevu.

ČETNIČKI VOJVODA PROTIV RUSKOG VOJVODE: Mnoge činjenice ukazuju na to da je upravo komandir Trećeg Ruskog Dobrovoljačkog Odreda Aleksandar Škrabov bio inicijator samovoljnog odlaska dobrovoljačke jedinice na drugi deo fronta, što je nečuvena pojava u običnim regularnim armijama. Možda je na tu odluku uticao jedan od mnogobrojnih vojnih saveta koje su dobrovoljci povremeno održavali. Poznato je i to da je vojvoda Slavko Aleksić, direktni nadređeni Škrabovu, bio protiv tog njegovog poduhvata. No, komandir 3. RDO ipak nije poslušao vojvodu, što se ranije praktično nikad nije desilo. Bilo kako bilo, Škrabov je čvrsto odlučio da krene u Goražde. I jednog aprilskog jutra 1993. godine Treći ruski dobrovoljački odred u sastavu: komandir Škrabov Aleksandar, Gavrilin Valerije, Petar B., Andrej Molodoj, Dimitrije Popov, sa ličnim pešadijskim naoružanjem krenuo je na front u rejonu Goražda.

RUSI VOLE AUTOSTOP: Morali su da se do rejona borbenih operacija prebace autostopom, što je, sve u svemu, bilo uobičajeno za Bosnu ratnog doba. Odred je predveče stigao u selo jugoistočno od Rogatice. U tom planinskom selu se nalazila prethodnica udarnog bataljona iz sarajevskog predgrađa Ilijaša pod komandom legendarnog pukovnika Josipovića. Dobrovoljci su, prenoćivši u tom selu, rano ujutru bili potčinjeni lično pukovniku Josipoviću. Upravo je tog aprilskog jutra udarni ilijaški bataljon dobio zadatak da zauzme fabriku oružja „Pobeda”. Fabrika je bila smeštena u planinskoj udolini u predgrađu Goražda. Ofanziva se do tog dana odvijala prilično uspešno, muslimani su se povukli bliže centru grada. Njihov borbeni duh i volja za otporom stalno su opadali.

KAD NE RAZVIJU OFANZIVU MASAKRA, SRBI SU MALO NERVOZNI: Pritom Srbima, zbog spoljnog pritiska i već započetih natovskih bombardovanja, nije uspevalo da u punoj meri razviju ofanzivu, a takođe im je postajalo jasno da neće uspeti da konačno zauzmu grad. Srbi su u takvoj situaciji doneli odluku da protivniku pričine što veću štetu, a radi dugotrajnog podrivanja njegove borbene sposobnosti. A pre svega trebalo je uništiti fabriku oružja „Pobeda”.

GUSTA CRNOGORICA, STARO ČETNIČKO OGNJIŠTE: Odred pukovnika Josipovića sastavljen od 150 boraca naoružanih lakim pešadijskim naoružanjem, mitraljezima i ručnim bacačima uputio se prema fabrici „Pobeda”. Do vrha planinskog lanca koji okružuje udolinu gde su smeštene fabričke zgrade odred je stigao brzo, ta se teritorija smatrala već oslobođenom. S vrha planine do fabrike preostalo je 500-700 metara. Prema obaveštajnim podacima neprijateljski položaji su se nalazili u blizini spoljne fabričke ograde. Iako srpski odred nije bio daleko, muslimani još uvek nisu mogli da potpuno shvate planove Srba, pošto je razvijanje povećeg udarnog odreda skrivala gusta crnogorična šuma koja je pokrivala padine.

KRATKA SRPSKA PRETRČAVANJA PREMA RUSKIM MERILIMA: Srbi su se razvili u lanac u jednoj liniji i na taj način zahvatili veći deo udoline u poluobruč i počeli da se oprezno, u kratkim pretrčavanjima, spuštaju nadole. Po našim ruskim merilima, ta je fabrika bila mala, pružila se među padinama dveju šumovitih planina u dužini od jednog kilometra. Fabričke zgrade bile su jednospratne i dvospratne. Na rastojanju od 200 metara muslimani su opazili napredovanje Srba i otvorili vatru na njih.

RUSI I SRBI NE MOGU SE ZBUNITI: Učesnici te operacije ističu da vatra nije bila intenzivna, muslimani nisu pružali jak otpor, njihov borbeni duh je bio očito načet prethodnim porazima. Srbe i Ruse takav otpor nije zbunio, te su i dalje oprezno prilazili fabričkoj ogradi. Odredu je bilo potrebno tri sata da prevali rastojanje od vrha padine do fabrike. Čim je protivnik shvatio da mu se srpski odred približio na rastojanje bacanja bombe, povukao se na teritoriju fabrike, pružajući pritom haotičan otpor. Uskoro su i ta pojedinačna žarišta otpora bila savladana, a preostali branioci fabrike su pobegli prema gradu. Srbi su započeli operaciju u osam ujutru i do ručka im je cela fabrika bila u rukama. Pritom odred Josipovića uopšte nije imao gubitke.

SEĆAMO SE SA OSMEHOM: Posle zauzimanja fabrike i njenog čišćenja, Srbi i Rusi su zauzeli odbranu prema gradu, pošto se uskoro očekivao muslimanski protivnapad. Počeli su da prave i opremaju vatrene tačke koristeći vreće s nekakvim materijalom crvene boje. Potom se ispostavilo da to nije ništa drugo do eksploziv. Učesnici operacije se s osmehom sećaju te epizode. Taj eksploziv je primitivnim sredstvima pravljen u fabrici. Muslimani su posle izvesnog vremena zaista preduzeli nešto nalik na protivnapad. Ali, kako svedoče očevici, on je bio toliko bojažljiv da su Srbi i Rusi bili sasvim uvereni u pomanjkanje volje kod protivnika da povrati svoje položaje.

BORBA ZA ALKOHOLNO BURE OD STO LITARA: Muslimani su nešto kasnije otvorili vatru na fabriku iz minobacača i teških mitraljeza. Vatra je otvarana iz grada. Srbi i Rusi su se zaklonili od neprijateljske vatre u fabričkim zgradama. Dobrovoljac Valera Gavrilin je u jednoj od zgrada pronašao bure od 100 litara s alkoholom. Jedan dobrovoljac to ovako opisuje: Valera Gavrilin i on su se kretali jednom od fabričkih zgrada. Dobrovoljci su proveravali da u njoj slučajno nije preostao neki pobunjenički vojnik. Ispred te dvojice dobrovoljaca bio je dugačak hodnik, duž koga su s obe strane bile sobe. To je najverovatnije bila upravna zgrada. U jednoj od prostorija su videli plastično bure. Tamo se najverovatnije nalazila fabrička laboratorija. Jedan dobrovoljac je oprezno odvrnuo poklopac bureta, pomirisao i smesta shvatio da je to alkohol. Valera Gavrilin nije izdržao i odlučio da proveri. Zahvatio je nekakvim sudom iz bureta, i posle prvog gutljaja oduševljeno uzviknuo: „Ama, to je alkohol!” Onda su pozvali ostale dobrovoljce. Svi zajedno su oprezno izneli bure napolje. Oni koji su imali neprobojne prsluke na sebi, skinuli su ih i brižljivo njima pokrili trofej.

MINIRANJE S LJUBAVLJU: Srpsko-ruski odred se nekoliko dana nalazio u fabrici. Sve to vreme muslimani nijednom nisu ni pokušali da je preotmu. Onda je stigla naredba da se fabrika napusti pošto su muslimani pozvali u pomoć ukrajinski i engleski bataljon UNPROFOR-a. Srpska komanda je naredila da se fabrika pre napuštanja minira. Udarni odred Josipovića je smesta pristupio izvršavanju te naredbe, sreća da je tamo eksploziva bilo na sve strane. Praktično su sve fabričke zgrade bile minirane. Operacija miniranja i uništavanja fabričkih zgrada započeta je popodne i trajala čitave noći sve do jutra. Pritom su muslimani shvatali da Srbi uništavaju fabriku, ali nisu ni pokušali da ih spreče, premda su kako svedoče očevici, imali dovoljno snaga. Zadovoljili su se samo time da mlako gađaju fabriku iz minobacača i teških mitraljeza. Potom su pred ručak Srbi i Rusi napustili fabriku.

RUSKI ZAKLJUČAK: Operacija zauzimanja fabrike oružja u Goraždu, u proleće 1994. godine, predstavlja jednu od najblistavijih stranica istorije savremenog Ruskog Dobrovoljačkog Pokreta.

* Tekst objavljen na sajtu nečega što se zove Informacioni centar "Komentar"

Prenosimo sa prijateljske stranice (www.e-novine.com)